Nežno otkriće

Počinjalo je rano izjutra, očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin: „Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam.“ A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: „To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda… Šta se ti smeješ, glavu u tanjir…“

Što si stariji, što je više onoga što pamtiš, a manje onoga čemu se možeš nadati – te još manje onoga što možeš popraviti, u sebi i oko sebe – sve si lakšom žrtvom nostalgije. Ma, šta žrtvom?! Sam je tražiš, sam stvaraš povode za nju! A nostalgija je zavodljiva i opasna stvar: nije lako razlučiti šta je čvrsta istina u uverenju o Boljoj Prošlosti, a šta tek naknadno ulepšavanje, „optimizam pamćenja“.

Borivoje Petković, iako rođen nepodnošljivo davne 1965. (baš kao i pisac ovih redova), književni je debitant čiji je roman-prvenac naprosto natopljen nostalgijom, što ga čini unapred vrlo prijemčivim za one koji s njim dele bitne vremensko-prostorno-kulturološke koordinate. Samo, ta činjenica o vrednosti romana Kupanja moga oca kao književnog teksta ne govori baš ništa. Jedino je sigurno da će onima koji s autorom dele srodan sentiment kanda biti teže da o tome objektivno sude… Ipak, vredi pokušati.

Spomenuta natopljenost nostalgijom mogla bi biti veoma problematična, samo da Petković nije mudro izbegao klopku u koju znaju upasti i mnogo iskusniji: nostalgični feeling ovde jeste nešto što je efekat, a ne stil ovog romana. Hoće se reći: efekat raspilavljenja prema toposima jednog velegradskog odrastanja u poznom socijalizmu pisac vedro podaruje samom čitaocu, no on se time direktno ne bavi: nema tu ni traga patetičnom zazivanju „starih, dobrih vremena“; sve što je Petkoviću bitno jeste Priča. I likovi, i događanja, i atmosfera jednog vremena, jedne zemlje, jednog grada. A tu je Borivoje P. krajnje precizan egzekutor: Beograd i SFRJ 1980, godine Titove smrti, godine u kojoj zapravo počinje, pravi, odrasli život njegovog naratora, naprosto zatitraju pred čitaocem kao na filmskom platnu. Kad smo već kod filma: recenzent na koricama knjige spominje film Tito i ja, no mnogo je bliža i tačnija referenca Autsajder Andreja Košaka, bez obzira na to što je radnja tog filma smeštena u Ljubljanu: bitnije je da je to to vreme, taj zvuk i miris u vazduhu…

Treba priznati da nema ničega „spoljno“ spektakularnog u vezi s Kupanjima mog oca. Neće vas Petkovićev stil ostaviti bez daha: to je korektno izvedeni prozni realizam, protkan diskretnom, odmerenom duhovitošću pripovedača koji ume da odvagne šta i kako želi da kaže, i koja sredstva mu stoje na raspolaganju. Nećete se ni na fabularnom nivou sresti s nečim što vam nije odnekud već poznato, osim možda baš noseće metafore koja se provlači kroz knjigu: izvanrednog, ironično-nežnog, neverovatno uspelog portretiranja pripovedačevog oca kroz anegdote u vezi s njegovim izbegavanjem kupanja, te shodno tome, pravljenja od tog mokrog događaja neke vrste pompeznog rituala; kao da imamo posla s nekim beogradskim Hogarom Strašnim iz socijalističkog doba, nežnim varvarinom koji tako neutešno, tako nepovratno, tako bolno liči na oca–everymana jedne (i same već uveliko zaočene, omatorele) generacije.

Godina je, rekoh, 1980, narator guli treći srednje – dakle, malko je stariji od pisca… – i u nekoliko meseci pre Titove smrti i nekoliko meseci nakon nje dogodiće mu se premijerno manje-više sve ono što sačinjava suvisli ljudski život: prijateljstvo, ljubav, gubici, postignuća, muzika, politika; ova potonja, naravno, kao radijacija koja preti da pomori sve ostalo, ali i to je kod Petkovića i njegovih benigno sanjarskih junaka nekako umekšano i zaobljeno, nekako „češki“: da, očevi i majke uglavnom su dobrodušni reproduktivci dežurnih ideoloških mantri, ali i one su više nekakve poštapalice nego nešto čvrsto, kamoli opasno. Onaj tvrdi svet u kojem su odrasli upravo je počeo ubrzo da se urušava, o čemu oni tada još ne znaju ništa, mada ponešto slute. A naš junak snažno, planine-pomerajućom energijom šesnaestogodišnjaka, upija Novo, uranja u zamamnost sveta koji, napokon, izgleda tako veliki i tako prijateljski. Posle će izgledati samo veliki, ali to će biti Posle, i o tome u ovoj knjizi nema ništa, niti to u nju spada. Evo kako to izgleda: „Imao sam devojku, nove cipele i originalni album Sex Pistolsa. Otac se u roku od nekoliko dana okupao nekoliko puta. I umro je drug Tito.“ Hja, taj trenutak će proći, a budućnost će uglavnom doneti sistematsko kvarenje jednom dostignute kosmičke harmonije…

Kupanja moga oca su dirljivo, nežno otkriće, kao kad negde kod uličnog prodavca naletiš na staru, izgrebanu ploču dragog benda, pa još i na omotu ugledaš jedinstveni žvrljotni potpis prijatelja kojeg nisi video dvadeset godina. Možda zato što je baš toliko godina mrtav. Pa ti ta ploča onda više i nije muzika, nego parče transcendencije. Odneseš je kući, ne toliko da je slušaš, koliko da se hraniš i greješ njenom prisutnošću, tim lomnim dokazom da nisi tek odsanjao sopstveni život, i sebe u njemu.