Svet je odavno naopak, a evo se i Srbija preokrenula: umesto da normalno brinete na koje koncerte voditi/pustiti decu, došlo doba da se zamislite da l’ sprečavati/nagovarati roditelje za taj vid zabave/izlazaka u D1S1-stvarnost. Ni po jada ako je neko u špicu vaše mladosti bio Novi talas a danas tako matorački megadosadan kao Simple Minds. Mnogo je veći problem kad idoli vaših roditelja najzad dođu i prave koncerte na koje biste i vi… i još su dobrodržeći! Povrh svega, kako u ovim danima turbo-žalosti pisati o pop muzici? Evo, da probamo…
Ako je večiti drugi Engelbert Hamperdink (Humperdinck) išta u životu uradio ranije i bolje nego Tom Džouns (Jones, dalje: TJ), onda je to gostovanje u Srbiji. Obojica Englezi već decenijama utopljeni u pustinji Nevade, zapravo su udžbenički primeri dva osnovna/uporedna modela dugovečnih karijera ne samo pevača nego i zvezda šou-biznisa; srpski političari, inače, odlično koriste i jedan i drugi. Hamperdink je svih ovih godina nastavio da se obraća svojoj staroj/prvoj velikoj publici, skladno podnoseći zub vremena s tim naraštajem (kao npr. Vuk Drašković & VIS SPO). Otud je njegovoj sasvim ugodnoj konvenciji nedavno u Sava centru prisustvovalo do 2000 obožavalaca, a ja bio jedan od tri najmlađa.
Puno života pre nego je Tijanić suprugu Mirjane Marković tepao Tigar, još od svog prvog milionskog hit-singla It Is Not Unusual ‘65. Tigar iz Velsa (r. 1940) bio je tako popularan da smo u Titovoj YU imali i Tigra sa Miljacke (tačan odgovor pošaljite redakciji). Za rokerski već zadojeni podmladak TJ bio je ljigavi šlageraš u ‘leptirici’, za ćalce & keve je–je urlator, a tek pošto je pastuv otišao da pase ‘šuškave zelene’ u L. Vegasu, složili smo se da je evergrin. Čudno, kao što su npr. Francuzi neretko uspevali sa žanrovskim filmovima i stripom, da sebi prilagode pa i nadmaše izvore/uticaje iz SAD, tako su i Britanci sredinom šezdesetih uspevali s rokenrolom, a i malo šire. PR-rudar, zapravo rudarsko dete s Glasom, najveće uspehe postigao je prerađujući tipično amerikanske izraze kao kantri (Green, Green Grass Of Home ‘66). Ljubavni tepih nije odmagao, ali napuštanje Vegasa samo dok kreče kazino izbledelo je karijeru na svim drugim lokacijama. Jedan od povrataka, 1988. uz The Art Of Noise sa Prinsovom (Prince) Kiss učinio je TJ manje njihovim Čolićem a više muškom Tinom Tarner, no obrazac elektronske podloge s duvačima, u modernoj produkciji vraćao je TJ i 1999. albumom Reload i hitom Sex Bomb. Retrospektivno, on se kao i druga velška primadona – Širli Besi (Shirley Bassey) – prihvatio neospornog položaja preteče tzv. severnjačkog (Northern) soula, a brojni dueti/saradnje držali su ga u fokusu javnosti.
Otud ne samo masovna (do 10.000) poseta nego i svi naraštaji – od onih kojima je i TJ „bio roker“, do veselo cupkavih starina s više rođendana od zvezde večeri. Platili su ulaznice 2500–4000 dinara i uživali u programu iz Las Vegasa koji se, izgleda, i sam promenio. Bez puno elektronike, desetočlani bend sa svetlucavim duvačima (gudačka sekcija obično otpadne jer izgleda musavo, i sedi) nije mario za revijsko-kabaretski šou, više se trudio da sve zajedno zvuči mladalački, jer se TJ opredelio da stalno osvaja nove generacije, makar time izneveravao stare koje su ga i dovele na vrh (kao npr. Boris Tadić & Šaper-Krstić brend). Ovom turnejom promovišući prošlogodišnji, neosnovano izvikani album 24 Hours (S-Curve/EMI – Dallas), tromi Tom snižava sebi prosek numerama koje bi trebalo da budu fank ali jedva dobacuju do izanđalog diska. Da ne trošimo prostor nabrajajući njegove klasične interpretacije, pevač kao TJ dobar je koliko su mu kvalitetne (i prilagođene) pesme koje izvodi. Delilah (‘68.) je mustra pop-muzičke patetike, pa je ostareli g. Džouns normalno ubedljiviji u svemu što naginje dramatičnim baladama, kao od novih If He Should Ever Leave You ili Seasons, retkim momentima da se mačo-veteran išta zapita. Jer, uprkos praćkastim kvalitetima tangi, ništa više iz publike ne leti prema njemu.
TJ izvesno nije Orbison, čike iz U2 ionako potpisuju svašta, Sugar Daddy ne služi na čast nikome od njih, a danas snimiti Springstinovu numeru nije nikakav kunst. Dočim recimo It’s Not Unusual ima novo značenje i za ljude preko 70. Pri kraju euforije i biseva u Areni, neki zreli ljudi vukli su svoje ćalce & keve za rukav, da izbegnu gužvu. Možda nam roditelji pod stare dane postanu izbirljivi: samo u par sezona, imali su priliku da im uživo pevaju Pol Enka, Engelbert Hamperdink, među njima ne najbolji Tom Džons… a o Lenardu Koenu da i ne govorimo. Ko god da je zaslužan, Krkobabić ili već.
