Slavoljub Stanković, s iskustvom autora reklamnih kampanja, nikad ne bi savetovao sebe pisca da objavi tri knjige za samo devet meseci. Međutim, ispostavilo se da ovaj prkos tržišnim običajima nije bio pogrešan. Naime, Stankovićeva Knjiga utisaka (koautorstvo sa dizajnerom Slavimirom Stojanovićem), u izdanju „Kreativnog centra“, trenutno je jedna od najprodavanijih knjiga. Roman u stihu za decu i odrasle Čarobnjak Dandruf, objavljen kod istog izdavača, ocenjen je kao podsećanje čitalaštva na stare proverene književne vrednosti. A roman Prvaci sveta!, u izdanju Geopoetike, okarakterisan je kao dobrodošlo urbano štivo.
Pre ove tri knjige, Slavoljub Stanković je napisao romane The Box i Split, scenario za film The Box, animiranu seriju Knjiga utisaka (u saradnji sa Slavimirom Stojanovićem, animatorom Brankom Citlikom i legendom naše moderne muzike Kojom (Disciplina Kitschme). Uradio je više stotina reklamnih kampanja za poznate domaće i strane brendove, i specijalizirao Oglašavanje na Univerzitetu umetnosti, nakon diplomiranja Filozofije na istoimenom fakultetu i tri godine studija na Fakultetu političkih nauka.
„VREME„: Deo radnje romana Prvaci sveta! dešava se u Zagrebu, a Split ste već naslovom povezali sa Hrvatskom. Da li je to bio smišljeni potez marketinškog stručnjaka zbog proširenja tržišta na region? Oba romana su, naime, objavljena i u Hrvatskoj i u Srbiji.
SLAVOLJUB STANKOVIĆ: Ne… ne biram teme o kojima ću pisati na osnovu tržišnih principa. To bi bilo protivno mojim životnim nazorima i mom shvatanju umetnosti. Ne znam čak ni koliko su to uopšte bile racionalne odluke. The Box je nastao na osnovu mog desetogodišnjeg pakerskog iskustva po ambasadama. U Splitu imam polubrata (to mi uvek zvuči nekako kao polučovek, za mene je on brat) koji je deset sati mlađi od mene, a koga nisam video četrdeset godina. To, prizanaćete, više zvuči kao drama nego kao reklama. Knjigu utisaka ne znam ni da objasnim. Evo, recimo, neka razlog bude taj da smo se svakoga dana Slavimir Stojanović i ja sretali na poslu, da sa Brankom Citlikom obično izađem na pivo, a da sa Kojom igram basket. Čarobnjak Dandruf je valjda zbog toga što imam decu koja čitaju knjige. I dolazimo do Prvaka sveta!, koji su objavljeni baš u vreme ovog poslednjeg svetskog prvenstva u košarci, i nema mi druge nego da, evo, konačno priznam: istina je, Sale Đorđević i ja smo jedini znali da ćemo igrati u finalu! Ništa, moram da vas razočaram. Ja se ne bavim književnošću na taj način. Pisao bih i bez izdavača. Da nije tako, izdao bih pisanje.
Osnova priče Prvaka sveta! su svetska košarkaška prvenstva na kojima je pobeđivala reprezentacija Jugoslavije. I, koliko god da se košarka uspinjala, država se survavala. Rezultat je uspomena i žal za prošlim, ili ste nešto drugo hteli da kažete?
Vi verovatno mislite na paradoks da smo se mi, kao jugoslovenski gledaoci, poistovećivali sa našim uspešnim pojedincima, iako smo tada kao društvo i građani pokazivali suprotne kvalitete? Ni u romanu, a ni kod mene, nema nikakve sete niti nostalgije, na kraju krajeva, i zbog toga što se mi isto ponašamo i dan-danas. Bio bih načisto poremećen da za tim našim nerazumnim ponašanjem žalim i tugujem, i da još o tome pišem knjige. No, evidentno da nisam baš ni normalan. Ja sam, kad malo bolje razmislim, u stvari, još i gori. Pisao sam o tom našem mentalitetu sa velikom ljubavlju i ushićenjem.
Veliku pomoć na ovom ludom poslu imao sam u Đurđi Strsoglavec, slovenačkoj prevoditeljici, koja je provela noći i noći sa mnom na skajpu tražeći adekvatna imena za junake i prevodeći dijaloge na slovenački. Tu je svakako i urednik Kruno Lokotar, čije sve zasluge ne mogu ovde ni da pobrojim. Mislim da je u redu da pomenem da je Ministarstvo kulture Republike Hrvatske zvanično i finansijski podržalo pisanje i objavljivanje romana.
Prvaci sveta! je omnibus roman čije se priče dešavaju u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu i Sarajevu, za vreme prenosa finala svetskih košarkaških prvenstava u kojima je jugoslovenska reprezentacija pobeđivala. Osim samog događaja, spajaju ih sportski komentator, komarci, tramvaj,…
Pre svega, spaja ih čekanje. Nešto se čeka, ali to nešto ne dolazi. Svakoga dana je bilo tu, a sada ga nema. Recimo da je to tramvaj. Tramvaj je, kao simbol, vrlo zanimljiv. To je specifično prevozno sredstvo, ide uvek istom, utvrđenom trasom, uvek se vrati odakle je i krenuo, i tako stalno, ukrug. Kao Sunce, kao Zemlja, kao ljudsko mišljenje… U romanu je, dakle, to redovno vraćanje kući prekinuto finalima svetskih prvenstava u košarci. I tako naš čovek odjednom ne može da se vrati sebi i da bude ono što jeste. Nešto tako kao što je igra, što niko nije percipirao kao opasnost, baš to nas zaustavi, a pokrene čitavu lavinu neželjenih događaja. To su Jaspersove granične situacije. One nas teraju da se preispitujemo i vidimo šta stvarno hoćemo. I to su teški testovi. Koje nijedan čovek ne može da izbegne. Dugo sam pisao Prvake sveta!, sigurno desetak godina, naravno, sa povremenim prekidima. Sad mi se čini da sam izbegavao ono što se stalno nametalo, a to je taj neočekivani ugao naracije karakterističan za prenose sportskih događaja. Ne znam ni za jedan roman u kome je narator sportski komentator. On prati događaje na terenu, prenosi i objašnjava to što vidi. Sunčevom zraku treba osam minuta da stigne do nas, a sportski komentator prenosi događaj u gotovo istoj sekundi. Dakle, na neki šašav način, sportski komentator je brži od sunčeve svetlosti… Imam veliku ljubav i poštovanje prema tom zanatu. Uostalom, roman je i posvećen našim doajenima Vladanku Stojakoviću, Mladenu Deliću, Draganu Nikitoviću, Borisu Mutiću, Milojku Pantiću… I na kraju ili na početku, komarci… Ali ne moram baš sve da ispričam, zar ne?
Sportski komentator u vašem romanu nikako ne uspeva da uspostavi vezu među studijima u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu, veze su stalno u prekidu. To je samo jedan od niza elemenata zbog kojih se Prvaci sveta! mogu čitati i kao priča o likovima romana i kao priča o raspadu SFRJ.
Prekid programa nije naš izum. Recimo, aktuelne, a vrlo slične prekide i smetnje na vezama imaju Barselona i Madrid, Toronto i Kvebek, Moskva i Kijev…
Istina je da svaka od priča sadrži i po neki od ključnih momenata u vezi sa raspadom bivše države: Slovenija se isključila, Hrvatska je imala svoju šutnju, Bosna se iznutra potrgala, a Srbija… statistika kaže da nas je svake godine 300.000 manje, pa nije teško izračunati šta to znači.
Niste spekulisali o razlozima raspada SFRJ? Jedan od vaših likova kaže da se istina krije kao armatura.
Hajdeger je pisao da istina voli da se skriva… Život teče svakog dana, sata, minuta. U njemu teku razni događaji, sad doručak, sad vožnja na posao, sad rođendan, sad utakmica, sad raspad zemlje, sad kišno jutro, gle, prosuo se jogurt… Život ide non-stop, i nikada ne staje. Za Život su to sve samo neki događaji u vremenu. Mi, pak, dajemo tim događajima vrednosne karakteristike…
Dakle, mentalitet. Postoji kontinuitet ponašanja. Isti je mentalitet, ista je matrica vrednovanja. Da neko hoće sad da podeli Srbiju, kao što se desilo sa Jugoslavijom, mogao bi to da izvede. Mi ništa nismo promenili u svom mentalitetu. Na primer, kada Koka, lik u romanu, čeka tramvaj, ona se ljuti što tramvaja nema, i zaključuje da ga nema zato što neko bezrazložno hoće da gleda utakmicu koja je takođe besmisleno jurcanje za loptom po terenu. Ona nema razumevanja i rigidno smatra da tramvaj mora da se nacrta na stanici čim ona stigne. Sve mora onako kako ja želim. To je osobina dece.
Zašto vaši likovi ne gledaju Svetsko prvenstvo? Oni nisu publika, a još manje učesnici. Oni čekaju rezultat.
Niko tu nije ono što bi trebalo da bude. Junaci nisu više putnici jer nema tramvaja. Nisu ni gledaoci jer nema prenosa. A opet, postaju igrači, a da to nisu bili. Uključuje se i sportski komentator i čak ni čitalac nije bezbedan. Ni kriv ni dužan, postajete navijač.
Likovima ste odredili poziciju „sa strane„. I u romanu The Box pričate očima pakera, ljudi koji pakuju stvari diplomata koji odlaze iz Jugoslavije.
To je nužno piščeva pozicija. I vi novinari imate poziciju posmatrača. Ne možete da uđete u događaj i da intervenišete zato što to onda više neće biti taj događaj.
Dokle će pisci pisati o raspadu Jugoslavije? Dokle će misliti da je čitaocima potrebna ta tema?
U književnosti, istorijski događaji su, da tako kažem, uvek dobra osnova za teme o kojima želite da pišete. U tom smislu, raspad Jugoslavije je jedan od najvećih događaja iz naše istorije i zgodan je za sve teme, od ljubavi do kriminala.
Uzgred, tek ćemo postati svesni koliko je to krupna stvar. To je naša Atlantida. A o njoj, kao što znamo, već više od dva milenijuma ne prestaju priče…
Kako objašnjavate popularnost Knjige utisaka? Da li u stavu Alise u zemlji čuda da je knjiga bez slika dosadna?
Ja sam više na strani Radovana III u zemlji čuda. Slike su za zid, zar ne? Šalim se, ima slika koje kazuju više od hiljadu reči, ali i reči koje stvaraju više od hiljadu slika. Što se popularnosti Knjige utisaka tiče, o tome ne znam ništa. Ja znam da ne postoji nijedna književna niti likovna kritika, nikakav stručni komentar o toj knjizi. A, na primer, Slavimir Stojanović unutra ima sto fantastičnih postera! Čak ni presedan da su se četiri domaća autora iz različitih oblasti umetnosti udružila da nešto zajedno naprave kod nas nije bila dovoljan povod da se napiše jedan jedini prikaz televizijske serije. Ja to ne znam kako da tumačim. Da me ne shvatite pogrešno, nikom od nas ne fali aplauza. Ali je šteta za kulturu, možda bi reakcija javnosti podstakla neke druge ljude da se udruže i urade nešto slično.
Možda je kriv diktat tržišta?
Možda. Pošto ga za pedeset godina socijalizma nismo pročitali, mi sada živimo Marksovo ključno delo Kapital redom, po poglavljima. Prvo ide otuđenje od sredstava za proizvodnju, onda od proizvoda, tržišta, rada, drugog čoveka i, na kraju, otuđenje od samoga sebe. Čovek uvek postaje ono za čim teži. Pošto mi težimo robi, to ćemo i postati. Znam mnoge ljude koji već nose tašne, kapute, cipele od sopstvene kože…
S obzirom na to da primenjujete filozofiju i u advertajzingu i u pisanju, vaši profesori mogu da budu zadovoljni.
Igrom čudnih okolnosti, ovih dana su oba fakulteta, što bismo rekli, izašla u novinama. A to više nije dobra karakteristika. Dva divna čoveka i vrhunska profesora, Miša Arsenijević i Ilija Vujačić, dobila su publicitet koji, nažalost, njihovo višedecenijsko bavljenje naukom kod nas nikada nije uspelo da postigne. Bio sam njihov student, znam o čemu i o kome pričam. Osećam dužnost i obavezu, i ako to nešto znači, ovom prilikom im pružam podršku. Neću reći ništa novo kada napomenem da nam je obrazovanje više nije na listi prioriteta. Ne mogu sva deca da budu naučnici i umetnici, ali ne treba svi da postanu ni narodni pevači i starlete…
Primećene su vaše precizne i jasne rečenice. Da li je to posledica advertajzinga?
Često čujem da pišem tako kako kažete, zato što radim u advertajzingu. Stvar je obrnuta. Ja radim u advertajzingu zato što pišem tako kako kažete. Umem da svedem stvari, to bi verovatno bila posledica bavljenja filozofijom. Ono što sam iz advertajzinga naučio, to je poštovanje čitalaca. Njihovog vremena takođe. To nije udvoričko prilagođavanje, to je uvažavanje i samoga sebe. Nije mi cilj da se dopadnem, nego da iskomuniciram.
Advertajzing i pisanje romana ne deluju kompatibilno. Reklama je tu da vas namami, ne bira sredstva da stigne do potrošača, a književnost je tu da iskrenošću pobudi lepo, dobro i svesno u čoveku. Da li sam u pravu?
Advertajzing je drugi najstariji zanat na svetu. Kad je među ‘damama’ nastala konkurencija, morale su da izmisle nešto više kako bi dodatno privukle mušterije: žena, mlada žena, lepa žena, bezobrazna lepa žena… Paradoks je da u reklami ne smete da lažete. Kupci su razmaženi i vrlo strogi kritičari. Ukoliko sam vam rekao da proizvod briše mrlje, a vi doživite da to nije tačno, nećete ga više kupiti. Momenat zbog koga vam izgleda da laž postoji je nastojanje da se proizvod predstavi drugačije od drugih. „Umjetnost je uvijek nešto drugo“, piše na zidu Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu. Zato su se i sreli Slavoljub kopirajter i Slavoljub pisac. Inače, isto pitanje bih mogao da postavim i ja vama. Recimo, novinarska profesija se pretvorila u PR. Reklamna agencija napravi oglas i čitalac novina zna da je to oglas. A vaš tekst čitalac čita kao vest, iako je iza toga PR. Hoću da kažem: zloupotreba ima u svakom zanatu.
Ali vi onda napišete roman u stihu za decu i odrasle Čarobnjak Dandruf, i odmorite se od svega. Kakvo je njegovo naravoučenije?
Ima jedan narod, mi ga svi poznajemo, koji je spalio sve svoje knjige. Naime, zima je bila tako jaka da im je stradala strana svaka. I zato trebaju pomoć čarobnjaka… Poznato, zar ne?
