Nesavršeno sećanje na život

Sada već davne 2008. godine, 4. decembra, kao student prve godine srpske književnosti sa komparatistikom, bio sam u maloj sali Kolarčeve zadužbine i slušao razgovor o romanu Savršeno sećanje na smrt. Pisac je iznenadio studenta; očekivao sam čoveka velikih reči, punog samopouzdanja, svesnog svoje slave i veličine. Međutim, čovek preda mnom ličio je više na kakvog ciničnog filozofa. Žmireći na ivici namigivanja, Petković je na pitanja moderatora odgovarao pošteno i ironično – o sebi, drugima, svojoj knjizi, nacionalnoj i svetskoj književnosti. Neironičan jedino kada se dotakne daleke prošlosti. U publici, te večeri, pažnju mi je privukao i čovek koji je sedeo ispred mene na iskrzanoj kožnoj garnituri. On je pisca skicirao sve vreme, njegov crtež delovao mi je nevešt, podjednako kao i moje razumevanje stvari o kojima se diskutovalo. Izašao sam radoznao te večeri, sa potpisanom knjigom, bio sam uzbuđen igrom, prihvatio sam je mnogo bolje nego što sam je razumeo.

Šta je srpska književnost izgubila Petkovićevom smrću? Da li je uopšte bila svesna šta je imala? I da li se može osvestiti sada, kada se Petković nalazi sa druge strane papira? Petković je u jednom od intervjua, na pitanje o načinu na koji ga danas čitaju, rekao da bi bilo “sasvim besmisleno opterećivati se mestom svojih knjiga u tom, nekom, možebitnom vremenu”. Kako tumačiti nekoga ko se opire tumačenju? Nekoga ko je u biti sklon da iz sale Akademije nauka pobegne na pučinu, u bioskopsku salu, u dvorac kakvog varvarskog kralja ili u carigradsku kulu Galatu?

Ličnost i delo Radoslava Petkovića možemo pokušati da zarobimo kroz skicu biografije, čemu se pisac, osećam, čim sam počeo da navodim godine i nagrade, iznova opire, kao da želi da dopiše kakvu duhovitu pojedinost posle svake stavke. Jer, za njega, ako nije igra, priča onda nije ništa, ostaje mrtav i nedoživljen skup pojedinosti. Radoslav Petković je rođen 21. jula 1953. godine u Beogradu. Njegovo detinjstvo i mladost obeležili su boravci u Istri, posebno u Rovinju. Radio je kao glavni urednik časopisa “Književna kritika” (1983–1987), kao sekretar Zadužbine “Ivo Andrić” (1988–1994), kao generalni direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu (2001–2004) i kao zamenik sekretara i pomoćnik u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu AP Vojvodine (2009–2018). Objavio je romane Put u Dvigrad (1979), Zapisi iz godine jagoda (1983), Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993), Savršeno sećanje na smrt (2008); Sudbina i komentari, dopunjeno izdanje (2022). Napisao je dve knjige priča: Izveštaj o kugi (1989) i Čovek koji je živeo u snovima (1998), kao i više knjiga esejističke proze: Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006), Vizantijski internet (2007), Upotreba vilenjaka (2008), Događaj godine (2010) i Kolumbovo jaje (2017). Dobio je sve naše najznačajnije književne nagrade: nagradu “Miloš Crnjanski”, “Meša Selimović”, Borbinu nagradu, NIN-ovu nagradu, nagradu “Borislav Stanković”, Andrićevu nagradu, Vitalovu nagradu, nagradu “Istok–Zapad”, “Dušan Vasiljev” i nagradu “Stefan Mitrov Ljubiša”. Njegova dela prevođena su na francuski, nemački, grčki, mađarski, bugarski, slovenački i slovački jezik. Petković je bio i prevodilac, prevodio je sa engleskog jezika – Čestertona, Tolkina, Defoa i Stivensona. Bio je kolumnista NIN-a, “Demokratije”, “Blica”, kao i stalni saradnik “Vremena” i “Evropljanina”. Živeo je i radio u Beogradu, Pančevu, a od 2006. godine do smrti u Novom Sadu.

Treba početi od smrti autora, baš tako ćemo napraviti otklon od fizičkog čina nestanka. Ali nećemo govoriti o smrti autora kao o nekakvom papirnatom događaju, kao o postmodernističkoj pozi. Petkovićeva dela su temeljno, duhovito i melanholično uvek razgrađivala ličnost pisca i umetnika. Njegov narativ uvek je bio u potrazi za nekim i kada bi se taj neko rasplinuo, došlo bi do potrage za Nečim višim koje je uvek blisko onom trajnom i strašnom Ničemu. To Ništa će u priči Prizori iz petstogodišnjeg rata prići pospanom stražaru koji ne može ništa bolje da učini nego da podigne svoju nemoćnu pušku.

Već roman Put u Dvigrad potvrđuje smrt autora kao činjenicu i u njemu su pokrenute opsesivne teme kojima je Petković posvetio život: umetnost, istorija i more, teme koje dotičemo lutajući kroz Dvigrad. Bezimeni mladić, pripovedač, traga za Antonijem Lovasom, letopiscem koji traga za vajarom koji je izvajao statuu renesansnog pesnika Ivana Vetručića. Lovas nestaje u oluji na svojoj maloj jedrilici, Vetručić nestaje u gomili nepouzdanih činjenica – jedina čvrsta činjenica je samo lutanje i strast prema priči. Ivan Vetručić će se “reinkarnirati” kao junak romana Senke na zidu, ali samo da bi ponovo nestao, da bi nas pisac prevario njegovim prisustvom. Vetručić je možda ubijen, od njega ostaje samo senka i prizor na filmskom platnu. Čovek se gubi, rastače i u piščevom najpoznatijem romanu Sudbina i komentari. Njegov protagonista, Pavel Volkov, ruski oficir srpskog porekla, gubi svoj identitet – upravo kada je trebalo da zaokruži svoju vojničku misiju i svoju ljubavnu priču. Antički roman i njegov naslednik istorijski roman kao priča o uspešnoj vojni i srećnom ljubavnom kraju više se ne može zaokružiti – sa krhotinama čvrste priče samo se možemo opasno igrati. Volkov se udvostručuje, pretače u lik Pavla Vukovića, menja svoju sudbinu – čovek je za Petkovića uvek pre svega svoja senka. Pravo postojanje stiče onoga trenutka kada stekne znanje o prošlosti i budućnosti, kada napusti cikličnu istoriju krvavih sukoba i postane deo šire, književne i filozofske istorije.

Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom. Na stranicama zbirke Izveštaj o kugi istorijske ličnosti su književni junaci, fakcija se meša sa fikcijom: Dž. R. R. Tolkin postaje hroničar, Johan Sebastijan Bah arhitekta, Salijeri sveštenik, Fleš Gordon pilot u Velikom ratu. Kod Petkovića će Sent Egziperi preživeti rat, a Legolas, Rip Kirbi i Hans Kristijan Andersen putovaće Kosmosom posmatrajući Drugo sunce. I sam Vava Petković radije bi postao junak kakve razigrane priče nego kamena ličnost dostojanstvenog nekrologa. Za njega tradicija je živa, njegov postmodernizam je razigran, on pomera predmet posmatranja, ispituje ga, njegov postmodernizam nikako nije papirnat, kakav nažalost često biva. U Sudbini i komentarima srešćemo Vikentija Rakića kao duhovnika koji je presečen prizorom kosidbe i sećanjem na ženu kojoj je davao poslednju pričest, upoznaćemo Dositeja Obradovića kao razgovornog i sujetnog čoveka od krvi i mesa, koji voli da čuje pohvale svom delu, voli da ogovara i da zadržava ljude na porti crkve. Nećemo potvrditi sebe posmatrajući nekakvu idealizovanu prošlost, nećemo videti velikog patrijarha srpske istorije, srešćemo Dositeja koji ume i da ćuti, čoveka koji se muči pred odlukom da se vrati u ustaničku Srbiju. Petkovićeva književnost je “istorična”, a njegova istorija je književna, bez znaka navoda.

Radoslav Petković je eruditski ozbiljan u pristupu i sakupljanju istorijske građe, ali i postmodernistički subverzivan u njenoj obradi. Njegova Vizantija, kojoj se vraćao i u esejima i u Savršenom sećanju na smrt, nije lirska pesma, niti “mrtvo čudo u zenicama vremena”. On će nam dati Vizantiju koja često ostaje izvan vidokruga istoričara i romanopisaca, punu unutrašnjih trvenja, magije, borbe i duhovnih iskušenja, vojnika koji se plaše da ne budu pretvoreni u žabe, prisilno zamonašenih mladića i sujetnih filozofa. U tom svom enciklopedičnom delu Petković je Poslednji Vizantinac, nasledivši tu titulu od Pavića. Njegova Vizantija je ubedljivija od Pavićeve zato što je realnija.

foto: aleksandar anđić

Pisac bira da nam predstavi Trst, da nam da odraz srpske i balkanske istorije pokazavši nam Budimpeštu, a ne Beograd; dočaraće nam Mistru, a ne Carigrad, pokazujući nam da margina preciznije i lepše dočarava centar. Petković nije veliki nacionalni pisac poput Crnjanskog, on je veliki pisac upravo zato što razgrađuje veliku priču o čoveku i o naciji učeći nas da iznova kritički preuzimamo sve velike priče, počevši od sopstva kao najveće obmane. Prihvatajući njegov kritički stav, možemo (možda) postati i bolji čitaoci i bolji ljudi, tek onoga trenutka kada shvatimo da i mi, poput Volkova, čitavog života zidamo kule na pesku. Trebalo bi da se usudimo da zakoračimo na pesak magičnog vrta i promenimo sopstvenu priču. Zbog toga ne iznenađuje što je ironija Petkovićeva omiljena stilska figura, i, još značajnije, njegov duhovni stav. Ona, kao figura koja se igra sa onim što predstavlja okrećući ga na naličje, u skladu sa montenjovskom esejističkom tradicijom, uvek je u podtekstu Petkovićeve proze i izbija iz gotovo svake rečenice – njegov svet je otrovan, ali lekovito otrovan, živ i uverljiv, prijemčiv savremenom čitaocu koji živi u svetu koji ne obećava bilo kakvu nadu ili smisao.

Autoironičan odnos prema tekstu, likovima, knjizi, povlači sa sobom Igru sa drugim tekstovima, koja prožima književnikov opus. Petkovićeva dela puna su citata i pseudocitata, referenci, skrivenih “uskršnjih jaja” (da se poslužimo i jezikom video-igara na koje nekada ovde tumačene knjige podsećaju). Pisac-filozof nas iznova upućuje da pročitamo Čestertona, Kiša, Tolkina, Hristića, Rilkea, magične spise Artura Edvarda Vejta, ne prestaje da deli svoju ljubav prema književnosti koja je za njega izraz lepote, otpora, bunta, slobode. Njegov Pavel Volkov će pobeći u vrt književnosti, koji će mu otvoriti Korto Malteze. Njegov Filarion će susresti pesnika Jejtsa u hodnicima istorije. Prošlost je sadašnjost, sadašnjost je deo prošlosti, a “ja je uvek neko drugi”. Petković je i pisac usredsređen na detalje, on će Vedžvudov pribor za čaj postaviti na obodu svoje priče u jednom vrtu, tokom seksualnog čina svojih junaka. Neće agresivno propagirati svoje ideje, već ih uklopiti u zanimljiv i avanturistički zaplet. Upravo zbog insistiranja na detaljima, njegovo delo namenjeno je čitaocima koji žele da tragaju, da čitaju ne samo tekst pred sobom, već tekstove koji se šire oko njega preko aluzija i referenci. Petković je dubok sagovornik i neporecivo važan autor srpske književnosti 20, ali i 21. veka, veka fragmentarnosti i potrage za pravom informacijom u jalovom obilju.

Do čega se dolazi na kraju plovidbe? Šta preživljava to strašno rastakanje naših iluzija i tu lekovitu ironiju kojom nas pisac uči? Na koji način se srećemo u polutami, u par sekundi koliko nam bogovi dozvoljavaju susret? Petkovićevo delo oslobađa se istorije i postaje vreme, plodna sadašnjost za onoga ko je stekao savršeno sećanje – čuvari na mostu propustiće onoga ko nosi savršeno sećanje na smrt. Nije slučajno poslednjih godina života Petković pisao “sagu” o Vilovskom, reinkarniranom Filarionu, pokušavajući da poveže svoje delo i da konačno ispiše junaka koji je čvrst, koji nosi znanje kroz vreme kojem više ne robuje. O Vilovskom govori dodatak Sudbini i komentarima – Fatalna gospođa Riznić i druge sudbine. O njemu bi govorilo sledeće piščevo delo koje, nažalost, nećemo moći da čitamo, ali koje možemo da naslutimo, naslutimo kao priču koja konačno pobeđuje kružnicu.

Na svojim najlepšim stranicama delo Radoslava Petkovića postaje bajka, zlatni prostor slobodan od krvave istorije, od čovekovog skrnavljenja mita. U tom prostoru dolazi se do vrta kojim gospodari onaj ko može svojoj sudbini reći ne: “i požudno sam udisao, jer svi ti, tako brojni mirisi, opojnost tropa, dah Sredozemlja, presecani reskim mirisom Severa, ovde su sada činili jedan, jedinstven miris, neuporediv sa bilo čim što sam ranije osetio”. Tada pisac prestaje biti ironičan, priča postaje magija i umetnost biva slobodna. Radoslav Petković, Pliton i učitelj, izgradio je kulu i Grad od svoga dela, od krhotina svog ličnog i našeg kolektivnog sećanja. Iz pesimizma, koji je bio i koji jeste neophodan, nastaje priča kao nada – jedina i apsolutna nada i ne prestaje da treperi.