Neprijatelj pred vratima (Enemy at the Gates)

Žan-Žak Ano je tokom svoje dosadašnje rediteljske karijere često pravio filmove o onome o čemu niko drugi nije bio voljan, zainteresovan ili dovoljno lud da napravi film. Na primer o medvedu (Medved). Na primer o pećinskim ljudima (Rat za vatru). Na primer o dobrim Rusima (Neprijatelj pred vratima). Pretpostavka je da mu ni do sada nije bilo lako da skupi novac za svoje projekte, ali mora biti da mu je ovaj sa dobrim Rusima ipak ostavio najtrajnije zanoktice.

Radnja filma dešava se 1942. godine, tokom nemačke opsade Staljingrada. Kao što iz toga logično proističe, akteri drame su Nemci i Rusi. To, međutim, ne znači da bi se bilo ko začudio kad bi odnekud iskrsao neki onako, znate, istoriji možda nepoznat, ali zato užasno bitan Amerikanac, koji bi u zgodnom momentu mogao da uskoči te razreši šta god da je problem. Jer zaboga, koliko god se Neprijatelj pred vratima reklamirao kao evropski (a evropski je, po svoj prilici, jedino zato što od Amerikanaca za njega pare nisu mogle da se iskamče), ovo je ipak film sa holivudskim zvezdama i, još važnije, film za koji je uspeh na američkom tržištu pitanje života i smrti. Ipak, Ano nije pristao na uslovljavanja niti na kompromis bilo koje vrste. U ovom evropskom holivudskom filmu, dakle, nema ni američkog kučeta, a time ni šanse da se film usput prometne u ubitačno poučno štivo.

Pošto se izborio za inicijalnu bizarnost postavke, Ano materijal dalje tretira nadasve ozbiljno, promišljeno, u duhu klasičnih holivudskih majstora. Osnovna drama je individualni, a do kraja i lični sukob između dva najbolja strelca, predstavnika dve velike kolektivističke ideologije: staljinizma i nacizma. Suština njihovog konflikta iz ratne katastrofe u kojoj je poginulo dva i po miliona ljudi, postepeno ali sigurno stiže do duela oči-u-oči, gde se i neminovno završava. Jednaka istorijska krivica oba ova pogleda na svet sa aspekta savremene Evrope, Amerike, ili, zašto i to ne reći, Holivuda, to jest nedostatak „pozitivca po prirodi stvari“, Anou pruža izuzetnu priliku da do finalne privatizacije odnosa ovog Rusa i Nemca dovede uverljivo, slojevito i istinito. Nije mu cilj da obezbedi „pouku“, no ne treba misliti da je propustio da iskoristi slabosti i vrline dva različita miljea i pogleda na svet.

Osnovne koordinate njegovog rediteljskog postupka tako bivaju, u skladu sa njegovim dosadašnjim opusom, Vizuelno i Lik. Predapokaliptični svet Staljingrada u plamenu dizajniran je i snimljen tako da ujedno odaje očaj i lepotu. Hladno je, ali nabijeno energijom. Užas ovog okruženja je strastan, i time, suprotno od većine filmova sa scenografijama ovog tipa, privlači, ne – odbija. Ne prepušta vas kontemplaciji o smislu života, već usisava i baca u centar zbivanja. A u centru je lik. I još jedan lik. I odnos.

U prvoj sceni tako vidimo dečaka. Deda ga uči da ubije vuka koji im napada stado. Dečak ima jedan metak i promaši. Vuk se zaleće na konja i komada ga. Ovako se uvodi lik Vasilija Zajceva (Džud Lou), najboljeg snajperiste i svesovjetskog heroja. Situacija se dvostruko prelama tokom događaja koji slede. Prvo, u razvoju drame bitnu ulogu igraće dečak Saša, a Vasilijeva sećanja na sopstveno detinjstvo lako će ih zbližiti. Drugo, Vasilij će se tokom filma ponovo naći u sličnoj situaciji. Ovog puta neće znati da li je lovac ili lovina. A podsećanje na sličan događaj iz detinjstva ostaviće ga bez samopouzdanja. On će u jednom trenutku jednostavno reći „Bolji je od mene“. I ovo će biti ulaznica za unutrašnji svet lika i ulaznica za saosećanje.

Njegov rival, nemački snajperista Kenig (Ed Heris), otkriva se direktno, iz lika, nasuprot Vasiliju, tek pri kraju filma, kada saznajemo o njegovom sinu poginulom na tom istom mestu, ali je, ništa manje znakovito i upečatljivo, uveden vizuelnim sredstvima. U hladnu i mračnu, teget rusku noć, uklizava nemački voz sa blještavom zastavom Rajha na pročelju. U rumenožutom, udobnom kupeu – upaljena lampa sa crvenim plišanim abažurom i miran, uspravljen Kenig. To je nemački aristokrata koji u slobodno vreme lovi jelene. To je čovek koji će u poslednjim momentima svog dugog pogleda ka rivalu skinuti kapu.

Fascinantno koreografisan i likovno osmišljen lov između uralskog pastira i bavarskog aristokrate po pejsažima razrušenog Staljingrada praćen je i uslovljen zabavnim i uverljivim situacijama. Vasilij tako postaje heroj po ideji i planu političkog komesara s kojim se potom sprijateljuje (Džozef Fajns), a svoj uspon isprva prati poput bilo kog tinejdžera širom sveta: srećan je što je postao popularan. Motiv građenja zvezde u uslovima masovnih pokolja tako biva jedna od stvari iz ovog filma koje sigurno nećete lako zaboraviti. Velike moralne dileme ovde nikad nisu globalne i proističu samo iz konkretnih događaja.

Ljubavni trougao koji provocira političkog komesara da shvati zašto je komunizam utopija daje likovima razumljive razloge da budu nekad kukavice, nekad sebični, nekad zavidljivi, nekad okrutni. Tek u okviru ovih koordinata, ljubav, hrabrost i žrtva mogu da dobiju svoju stvarnu težinu i da ostave pravi trag.

Ako izuzmemo Fajnsa, čija je harizma ovog puta poklekla u batrganju s odbojnim likom političkog komesara koga je trebalo da otelotvori, svaki detalj koji je uzeo ili napravio za film, svaki pedalj scenografije koja je sagrađena, svaku mikroideju koju je dobio, svako lice koje se pojavljuje, Ano je iskoristio do kraja. Ono što je izašlo na drugom kraju mašine jeste Klasičan Film. Bioskopski film. Odnosno, dame i gospodo, Film.