Nepodnošljiva lakoća estrade

Pretpostavimo da je – iz ugla iz kog ovo posmatramo/slušamo – dovoljan znak da je grad (bar na Balkanu) veliki ako gotovo svake večeri pruža više od jednog koncerta/nastupa uživo. Ukoliko ta mogućnost izbora obuhvata i različite (pod)vrste muzike i razne prostore/lokale, time se naseobina već kvalifikuje kao velegrad… I onda bi takva ponuda trebalo da traje gotovo neprekidno. Neverovatno, ali već iskušano ovde, zar ne?

Proteklih sedmica Beograd je bogami i prebacio kvotu za naredni krug takmičenja, počinje opet da podseća na evropsku metropolu i – znajući šta mu bar na tom polju predstoji u narednih par nedelja – izgleda da nije sasvim kratkog daha. Bar bismo tako voleli, pa se i nadamo.

POVRATNO: Kad se, dakle, u takav sklop (na)vrati nekoliko naših džez-internacionalaca, kao Stjepko Gut i Bora Roković, pa još dovedu i ponekog pažnje vrednog gosta, pravi grad u svega nekoliko večeri može i ume maksimalno da ih iskoristi: manji, kombo-koncert u SKC-u, jamming u klubu Plato, elitni (uz to i dobrotvorni) nastup s big bandom u „Kolarcu“. Lako se nađe i saradnika i publike da sve to podrže, uživajući.

Vlatko Stefanovski i njegovi Leb i sol nekako u ovo doba ’92. behu prvi iz (svežeg nam) inostranstva koji su nastupili u baš po porođaju sankcionisanoj SRJ: četiri spektakularna koncerta u Sava centru. Sa manje kose, elektrike & solaža, ali sve bolji Vlatko je zamalo – da je krenulo Milom koji je nekom silom tamo dole još na vlasti – neparnim ritmovima mogao da protka i posmrtni marš Treće Jugoslavije.

Iako je od bembanja naovamo već gostovao u Beogradu s krasnom muzikom za Gipsy Magic a i u prefinjenom tandemu s klasičnim kolegom Miroslavom Tadićem, Vlatko bez natezanja rasprodaje SC i novim prepakovanjem Kinokultura. Filmska muzika je ionako i njemu u protekloj deceniji najsigurnija uzdanica, opet ima mladu i odličnu ritam-sekciju, ali briljiraju ne mnogo stariji tradicionalni svirači s akustičnim instrumentima. Postava je u svakom smislu mešovita, kao i sama njihova muzika.

Umesto „žal za Jugom“ prevlada sentiment kao poručen za obeležavanje rođendana objekta koji ni NATO nije „overio“, uz neku dodatnu toplinu za svaki izvorno makedonski napev. Niko ništa ne pominje, no Skopje i divna Čukni vo drvo sada nose i mnogo težu simboliku, gotovo i nostalgiju. Ali kad počnu ovacije, violinista Gazmend Beriša sleduje ih jednako bučne kao i svi drugi na bini, i to jeste velegradski.

PREMIJERNO: Iako su Indexi posle BiH-rata gostovali u SRJ već dva puta, predvidljiva navala Veselih Bosanaca ipak nije usledila, ako ne računamo one što su čak iz dijaspore dogamizali da nam se isplaču. Posle takvog zatišja ni Plavi niti Crvena, nego se nenametljivo pojavio momački vokalni kvintet u belom, neoriginalno nazvan Seven Up. Ne mari, oni su i stvoreni kao kopija novijih boys–to–men grupica koje sezonski žanju svetske profite, no na Balkanu je iznenađujuće da su solidno razrađeni i dosledno doterani. A i reklam-tabla za njihov koncert, iako dosadno obična, na pročelju neopravdano zapostavljenog Doma sindikata (DSJ) takoreći blista pored oveštale Audicije br. beskonačno.

Produkcija čuda čini, pa su i 7UP probni ulaz na scenu SRJ prošle godine napravili festivalski preko Crne Gore (mala vrata i za sve brojnije izvođače iz Hrvatske), u međuvremenu ih stiže zavidna popularnost međ’ pubertetlijama, pa su povodom licencnog objavljivanja svog albuma u SRJ (City records) evo već odradili i vojvođansku turneju sa završnim koncertom u Beogradu. Po ceni od pristupačnih 150 din. (zvanično kao 5 DM) staru salu napuniše klinci i propupale devojčice, a dosta roditelja čekalo je ispred dok im potomci odvežbaju redovne rituale „Ajmo svi“ & „Ručice gore“.

7UP su prvi pravi uspešni/izvozni pop-muzički proizvod iz Sarajeva posle rata 90-ih, premladi da budu neposredni nastavak tamošnje izvikane pop/rok škole, zasad dovoljno vešto vođeni da nam ni u pokušaju ne „prodaju“ bolan-fore jer se „stare raje“ po svoj prilici i ne sećaju. Izvorni šminkeri, ukratko, s efektnim nastupom uz matrice, uvežbanom koreo-gimnastikom i bez ikakvih nacio-obeležja, izazvali su ovde poslednjih godina ređe viđeno teen-oduševljenje.

Izveli su i veliki hit Dina Dervišhalidovića Merlina širom Juge-avlije, onu pesmu sa stihom veoma poučnim sada/ovde „Nije sreća para puna vreća“. Za ukupne zasluge pošteno su nagrađeni reakcijom kakva i priliči velegradskoj omladini, i nigde ničega nalik nedavnim poražavajućim „multi-susretima“ u Trebinju i Banja Luci. Doduše, pošto u ovom slučaju niko nije ni došao da se miri, izvinjava, „provocira“ i sl. ni mediji u Beogradu nisu našli za shodno da ne-incidentu posvete pažnju.

Iste večeri u SKC-u nešto starija te ozbiljnija publika imala je potpuno drugačiju priliku – da sedi, i to celu noć, konzumirajući višemedijski konceptualni program kakav beše gotovo zaštitni znak ove kuće u njenoj mladosti. Posvećen Eriku Satiju (povodom rođendana, eto i to), ovaj događaj objedinio je dve istaknute pijanistkinje/različite interpretatorke njegove muzike (Nadu Kolundžiju i Branku Parlić), niz njihovih kolega ne samo iz te vrste umetnosti, filmske projekcije, skulpture… i uzorke Satijeve duhovnosti i duhovitosti.

PROVINCIJALNO: No, nije u Beogradu sve tako sjajno, ni izdaleka; znate i sami, jel’ da? Protekle decenije stvaralaštvo Astora Piacole (Piazzola) postalo je toliko popularno da ga posle istančanih džezera uporno artistički afirmišu i tzv. klasičari, pa retko koji festival može da prođe bez njegovih kompozicija. E kad svi & svakako nagrnu da tumače/obrađuju, čuvajte se jer onda izvesno ima npr. nižerazrednih dirigenata iz nekad susedne nam zemlje koji gaje opaku ambiciju da čika-Astorovu očaravajuću i često svingujuću muziku besmisleno utope u veleorkestarske aranžmane, te nama zapadne da to ovde jeftino i realizuju. Verodostojnost svemu trebalo je da pečatira P. Soave, internacionalni artista na bandoneonu (karakteristična tango-harmonika).

Izvođenje na elitno krcatom „Kolarcu“ bilo je dozlaboga tromo, iako je Beogradska filharmonija za promenu zvučala OK. A gotovo svi su već u najavi pomodno prihvatili ovaj program/apsurd kao vrhunski – zar je Piacola zato napustio čvrste kalupe tanga koji ga je proslavio? – i bezrezervno prenosili reklamne slogane tipa „najbolji bandoneonista na svetu“. Najbolji? A kojeg, moliću lepo, vi još znate? I šta ga postavlja na to naj-mesto, što je nastupao s kič-Triom tenora?

Soave je bio prosto korektan. Naravno, bolji s bandoneonom postoje, recimo Huan Hose Mosalini i drugi koje nam je dovodio Francuski kulturni centar u Beogradu; no oni su ovde muzicirali davno pre bombardovanja, još u onoj Jugoslaviji tj. u našem prethodnom životu… pa zašto pamtiti/porediti.

Bezveze je za prestonicu i da obezglavljeni, poluprevarni koncert na Trgu Republike subotom uveče nema ni jasnu (promotivnu?) svrhu i povod – jer odlični film Munje već mesecima hara bioskopima – te da se najavljene saundtrek-zvezdice pojave desetkovane, u organizaciji u kojoj navodno ima i Skupštine grada a ne dobacuje ni do nivoa gibaničarske logistike za osrednji BG-miting. Pominje se „dug sadašnje vlasti mladim biračima“? Ne zasmejavajte! No, podmladak voli i zaslužuje ovakve događaje, ali solidno napravljene da se ne nauči pogrešno.

Srećom su imali koncert Kande, Kodže i Nebojše u bašti SKC-a, makar i oproštajni.

PRODUŽENO: Ali još smo bez nastupa velike strane rok-zvezde, posle 5. okt. nove ere; nit’ smo crni nit’ truli od side, samo sirotinja pa i Bono Voxu teška. Jesmo li spremni za vraćanje na nivo 1990. godine, a i šire, ili se zadugo neće naći para za ozbiljan ulazak i u taj posao zabavljački?

U međuvremenu će nas verovatno pohoditi dobro znane postave tipa „Dalji rođaci & saradnici Gipsy Kings na 3. srednjoistočnoj turneji“, poneka državna ustanova počastiće nas dobrotvorno a la „Geldof podno Starog dvora“; možda nam i globalni humanitarci udele spektakl-dva. KUD Idijoti, Psihomodo pop i Darko Rundek trgli su nas iz otuđenosti i udahnuli pun život, ali iza brda valjaju se licencna izdanja novokomponovanog bratstva & jedinstva i neminovno nam sleduju Alke, Bebeci i ostali „njihovi“ izgovori za narodnjake. Aman bre, Hrvati, jel’ nije dosta što sve ove godine trpesmo i Bregovića i Kusturicu?!

Beograd su suprotnosti. Dok jedni najozbiljnije, dugoročno o istini, odgovornosti i pomirenju – i još u retkim neobaveznim trenucima povedu goste iz sveta u takođe ponovo osvojeni Rex, da čuju mlade zvezde globalno zvučeće Srbije, Ognjena & prijatelje kao dodatak odličnom festivalu Ring Ring – dotle drugi turbo, nepodnošljivom estradnom lakoćom do sledeće prilike kad osete poriv da se ponovo dele i ratuju.