Ne dajte vlast intelektualcima!

„Da bi zavladalo zlo, nije dovoljno delovanje malobrojnih pojedinaca, većina bi morala da ostane indiferentna. Za to smo, nažalost, svi sposobni“, kaže Cvetan Todorov, gost Maribora, Evropske prestonice kulture. „Zbog budućnosti Evrope, moramo da pazimo da vlast ne prisvoje zagovornici velikih ideja.“

DELO: Zapisali ste da ste početkom šezdesetih, po vašem dolasku u Francusku, bili veoma iznenađeni velikim brojem mladih ljudi koji su bili oduševljeni komunizmom. Da li bi vas iznenadilo da se slično desi danas u Sloveniji?

CVETAN TODOROV: Da. Razumem da postoji velika skepsa u pogledu sudbine demokratije u istočnoj Evropi, očekivanja se nisu ispunila zbog samovoljnih poteza vladajuće političke garniture, i pored toga što se ne može nazad. Marksističko-lenjinističke parole očito nekima ponovo zvuče privlačno, jer bar u teoriji zagovaraju jednakost iako je to fantazija. Ljudi očigledno imaju veoma kratko pamćenje, ili pripadaju generacijama koji nisu okusile diktaturu. Činilo mi se nepojmljivim da mladi Francuzi, koji su, po mojim standardima, živeli u blagostanju i bez političkih progona, priželjkuju totalitarni sistem.

Posleratni Pariz se činio manje privlačnim od onog iz uzbudljivog perioda između dva svetska rata, kada je to bio grad sa umetničkom i intelektualnom dijasporom iz celog sveta.

To važi za oblast kulture, na političkom planu to je bilo nemirno vreme. Francuzi su bili u kandžama radikalne levice i radikalno desnih ideologija, sredinom tridesetih godina simpatije su bile namenjene ili Staljinu ili Musoliniju. Parlament je važio za preživelu instituciju, liberalne slobode činile su se neefikasne i previše oslabljene, ukratko, u tom vremenu ne bih želeo da živim u Parizu.

Šezdeset osma je bila jednako burna.

Da. Ipak, doživljavao sam je drugačije nego što je zapisano u istorijskom sećanju. Istina, na demonstracijama bilo je izrečeno mnogo radikalnih političkih zahteva, neki su se zauzimali za komunizam ili maoizam, iako takve tendencije nisu bile preovlađujuće, zagovarala ih je šačica ljudi. Većina je želela samo promenu atmosfere u državi u kojoj su preovladavali rigidni društveni uzorci kojima nisu odgovarale velike promene. Koliko se sećam, studenti su zaista uzvikivali parole o socijalnoj jednakosti i punoj zaposlenosti, ali ipak mi se čini da je u vazduhu više bila seksualna nego politička revolucija, ukratko, u retrospektivi leto 1968. možemo da označimo kao veoma veselo razdoblje.

Privlačnost internacionalnog socijalizma verovatno se temelji na tome da on nije doživeo tako oštre kritike/osude, kao nacionalni socijalizam.

Imate pravo. Neprestano sam istrajavao u ocenjivanju oba totalitarna režima, sa jednakim merilima, jer imaju jednaku genezu i jednake kobne posledice, odnosno komunistički eksperiment ima još teže, trajao je daleko duže, i kreirao nekakvu laboratoriju u kojoj je na kraju promenio karakter većine. Morao si da se prilagodiš ili da odeš, treća alternativa je bio logor ili pogubljenje. Slika komunizma je zamagljena, ostaje dubok jaz između stvarnosti i propagandne predstave jednog imaginarnog sveta koju je stvorio režim. Rešenje vidim u traženju istorijske istine, ali ne neke velike spasonosne istine, nego jednostavno u nalaženju studija, istoričara, pisaca, sociologa, filozofa, dramaturga, filmskih stvaralaca i svih raspoloživih izvora bez ograničenja.

…teško je prosečnom čoveku koji je na neki način sarađivao sa sistemom reći da je njegov život bio uzaludan…

Upravo o tim ličnim dilemama sam i sam pisao. Zaista je teško nekome reći da je život protraćio za izgubljenu stvar. Jedan od mojih bugarskih prijatelja mi je u razgovoru stradanje pojedinca ilustrovao Mopasanovom pričom o sluškinji, koja je od gazdarice pozajmila skupocenu ogrlicu. Ogrlicu su joj ukrali, a ona je u draguljarnici kupila istu takvu i s mukom je otplaćivala narednih dvadeset pet godina. Kada je ogrlicu isplatila, sve je ispričala gazdarici, koja joj je na to rekla da je sve to bilo nepotrebno, jer je drago kamenje u njenoj ogrlici bilo lažno. Život je potrošila na bezvrednu stvar, što je tragedija, a takve tragedije doživela je i moja generacija.

Slovenci imaju slavnog filozofa Slavoja Žižeka, koji je i dalje promoter takvih ideja. Uskoro i on dolazi u Maribor gde će mu se u debati o budućnosti marksizma pridružiti vaš zemljak Alan Bađu.

Ne mogu da razumem čoveka koji dolazi iz istočne Evrope i može da brani takve stavove. Bađua se sećam još iz 1968, kada je bio među najvatrenijim maoistima, bio je spreman da seče glave, bar verbalno. Da ne bude zablude, Bađu je pronicljiv i brilijantan intelektualac, ali su mi njegove političke ideje potpuno strane.

Odatle verovatno vaša teza da intelektualci ne smeju da preuzmu vlast?

Naravno. Neki intelektualci su spremni na sve ili na skoro sve, da bi ostvarili svoju viziju.

Evropa je danas predmet bezbrojnih analiza, ali je to uglavnom racionalno tehničko seciranje, dok je dublje privrženosti evropskoj ideji, koju je davno oličavao Štefan Cvajg, danas malo.

Cvajgovo najevropskije delo je njegova autobiografija Jučerašnji svet, u kojoj se vidi rezigniranost i beznađe pred nastupajućom propašću kontinenta u brutalnom sukobu Drugog svetskog rata. Ipak, sposobnost čovečanstva da se regeneriše je izvanredna, nova Evropa je izrasla iz praha i pepela, pa mi se današnja apokaliptična predviđanja čine vrlo preteranim. Prvi put u istoriji imamo priliku dugotrajnog mira, više ne moramo da se plašimo moguće invazije ruskog medveda, ali potrebno je nešto više intelektualne osetljivosti da stvari vidimo u široj perspektivi. Klaudio Magris je danas primer panevropskog intelektualca, koji se zanima za različite aspekte društva i pojedinaca na svim geografskim širinama i dužinama, a takva pozicija čoveka koji nije usmeren samo na lokalnu situaciju od vitalnog je značaja. Posetio sam većinu kontinenata, a u Evropu se uvek vraćam sa gotovo nežnim osećanjem da ovde živimo najbolje, ovde su svi aspekti postojanja, bilo da je to umetnost, politika, nauka, moda ili hrana, najsofisticiraniji. Mi najbolje znamo da izbalansiramo potrebu za individualnim i kolektivnim, brigu za pojedinca sa osećanjem za opšte dobro, ukratko, raspolažemo senzibilnošću kojoj je stran svaki radikalni otklon, prisutan u drugim delovima sveta. Moglo bi se reći da smo među retkima koji su savladali umetnost življenja.

Lepo je čuti takve ocene, posebno iz usta jednog emigranta. Mnogi koji su takođe, kao i vi, stigli u Pariz, postali su ogorčeni i cinični, najbolji primer je rumunski filozof Emil Sioran.

I ja sam se dugo osećao kao čovek bez pravog identiteta, kao podeljena ličnost. Francuski jezik i posle pedeset godina još govorim sa akcentom, svako je uvek mogao da prepozna da sam došljak, postepeno je počela kod mene da preovladava spoznaja da je to moja prednost. Sioran je primer čoveka koji je imao veoma čvrste, nepokolebljive stavove, i kada prilike nisu odgovarale njegovim očekivanjima, postao je gorak i ciničan. U tome nije bio usamljen, takvih primera ima mnogo – lako je postati razočarani vernik kao Žorž Bataj, razočarani fašista, kakav je bio Sioran, ili razočarani komunista, kakvih je bezbroj. Takvi ljudi u demokratiji ne nalaze utehu i zapadaju u nihilizam.

Demokratija je i nada i grob jednog naroda, napisao je Sioran, koji nije mogao da se pomiri sa dosadnim amplitudama društava sa parlamentarnom demokratijom.

Demokratija nije uzbudljiva, prava demokratija ne stvara heroje, svece, harizmatične ličnosti i vođe, nema sposobnost generisanja takvih pojedinaca i ne sme da ih ima. Zapravo za lidera je najprikladniji čovek bez nekih izuzetnih karakteristika, koga odlikuje sposobnost da se dogovara, da je spreman na kompromise, čime bi obezbedio uslove za život većine ljudi. Vlast nikako ne sme da preuzme čovek koji je zagovornik nekakve velike ideje.

Velikih ideja zapravo više ni nema. Možda je istorijsko pamćenje prepreka koja blokira svaki veći angažman?

Možda ipak treba delovati bez vere u konačni cilj, u konačnu pobedu posle koje ćemo uživati u večnom miru i harmoniji. Svi dosadašnji takvi pokušaji su se izjalovili, istorija pokazuje da mnogi u svojim jalovim naporima nisu izbegavali da koriste najgore vrste nasilja da bi došli do ostvarenja takve ili drugačije fantazme. Ta vremena su za Evropu, usuđujem se da kažem, prošla.