Dom današnjeg Narodnog muzeja je nekadašnja zgrada Polugimnazije zidana 1857. godine – prvo je s čime nas upoznaje Branislav Stanković, viši kustos i istoričar Narodnog muzeja. Sadašnja stalna postavka otvorena je pre tri godine. „Hteli smo da postavkom ispričamo priču o našem gradu, da ako neko ništa ne zna o Šapcu, ovde u Muzeju može sve da sazna“, objašnjava.
Postavka počinje arheološkim nalazima iz starčevačke kulture, nađenim na preko 30 lokaliteta neolita. Branislav Stanković kaže da su najstariji predmeti nađeni u centru Šapca, u naselju Bare, odakle su i oni kasniji, iz vinčanske kulture. Među ovim potonjim ističu se uglavnom stojeće ženske figure, keramičke amfore i poklopci sa izraženim očima i nosem, bogato dekorisani. U vitrinama u kojima su nalazi iz bronzanog doba nemoguće je ne primetiti čaše i pehare, ili keltski gvozdeni mač i ogrlicu od ćilibara u odeljku gvozdenog doba. Mnogi eksponati su postavljeni kao deo priče o vremenu kome su pripadali, što je odlika sadašnjeg shvatanja muzejske prezentacije. Na primer, rekonstruisana je vila rustika iz doba Rimljana kako bi se što plastičnije dočarali izloženi alat, posude, fibule, novčići i ostali ostaci tog vremena. Posebno su istaknute statuete Venere iz 2. veka i Merkura iz 3. veka.
Sledeći deo stalne postavke odnosi se na simbol Šapca, Tvrđavu, koju su osvajali lično mađarski kralj Matija Korvin, turski sultan Sulejman Veličanstveni i austrijski car Josif Drugi. „Pod šabačkom tvrđavom borila su se dva moćna carstva, dve religije, dva shvatanja života“, naglašava Branislav Stanković. Čakšire Stojana Čupića, junaka boja iz 1806. godine na Salašu Crnobarskom u kome je razbijena turska vojska, privlače pažnju više od mačeva, lula, posuda i ostalih eksponata.
Zlatno doba Šapca u 19. veku je pod Jevremom Obrenovićem, koga je za gospodara Šabačke nahije postavio njegov brat, knez Miloš. Tim delom postavke dominira maketa Jevremovog konaka u Šapcu. „Simetrijom, arhitekturom i krasotom prevashodi sve dvorove po Srbiji“, zabeležio je Joakim Vujić. Jevrem je u konaku imao bogatu biblioteku, u čijem fondu su čuvani brojni naslovi na više jezika, pa i dela Šilera, Lafontena. Po svedočenju pisara Stevana Magazinovića koji je brinuo o biblioteci, Jevrem je voleo da čita knjige ljubavnih tema, kao što su Usamljeni junoša, Adelaida, Velimir i Bosiljka, a redovno je čitao „Algemajne cajtung“. Jevrem je započeo sistematsko uređenje šabačke varoši, pa su 1824. godine put od Beograda prema Bosni i put od Tvrđave prema Pocerini, koji su se sekli pod pravim uglom, postali dve glavne ulice u varoši pa su se sve ostale po njima ravnale. Tako je Šabac postao prvi grad u Srbiji koji je dobio urbanistički plan. Takođe, Jevrem je naredio da se sruše sve udžerice u centru i da se umesto njih podignu kuće od čvrstog materijala za dućane i kuće. Joakim Vujić je zapisao da je u Šapcu zatekao i prvu apoteku u Srbiji i prvu bolnicu. Tu je stigao dr Jovan Stejić, prvi Srbin diplomirani lekar. Jevrem je u Šabac, a zbog školovanja svoje dece, doveo i prvi klavir u Srbiji. Na njemu je najviše muzicirala Jevremova mezimica Anka, koja je ubijena u Košutnjaku u atentatu na kneza Mihaila Obrenovića. Zatim, u Šapcu je ustanovljena prva osnovna škola u Srbiji posle turske vlasti, a podignuta je i zgrada Polugimnazije, prva takva namenski zidana zgrada u nas. Ovakvih „šabačkih prvina“, stvari koje je Šabac imao pre drugih u Srbiji, po Šapčanima ima veoma mnogo.
Kao posebno važan deo postavke Stanković ističe prostor u kome je predstavljen privatni život Šapca – „Šabac, mali Pariz“, zato što na postavkama narodnih muzeja obično nema mesta za te teme. Tom delu pripada i platno velikih dimenzija Velikani Podrinja Stevana Čalića iz 1937. godine na kome su svi poznati likovi istorijske i junačke prošlosti ovog kraja. Ako pritisnete na neko od imena sa Čalieve slike ispisano na ekranu, taj lik će se prvo vizuelno izdvojiti na slici, a zatim ćete na ekranu pročitati njegovu biografiju. Među njima je i Janko Veselinović, čiji je sto jedan od eksponata koji dočaravaju privatni život, a na njemu uramljena posveta Nikoli Tesli iz prvog izdanja Veselinovićevog romana Hajduk Stanko o kojoj malo ko zna. Naime, brojna izdanja ovog romana su objavljivana bez posvete zato što se jugoslovenskoj vlasti nije sviđalo što Veselinović poručuje Tesli da ga njegov roman „seća onih zanosnih priča o junaštvu i požrtvovanju kojima te tvoja srpska majka u detinjstvu zapajala“. Izdvajamo iz odeljka o Šapcu malom Parizu i pisaću mašinu Duška Kovačevića koja je kupljena u Šapcu i evo opet se tu vratila, divne damske šešire, ploču Cicvarića snimljenu u Pragu i, neizostavno, žurnalistički stub pun isečaka iz „Šabačkog glasnika“, dokaz da je Šabac odmah posle Beograda imao svoje novine.
Sledi „Soba stradanja“, uspomena na Šapčane kojih zbog ratova više nema. U Prvom svetskom ratu, za samo 12 dana avgusta, izmasakrirano je više od 3000 ljudi. U času oslobođenja 1918. godine, od nekadašnjih 14.000 stanovnika ostalo ih je 1300. Branislav Stanković skreće pažnju da Narodni muzej nije prećutao žrtve koje su ubili partizani nakon oslobođenja. U progonu i hapšenju uglednih ljudi jer su, navodno, sarađivali sa okupatorom, u noći 27. oktobra 1944. godine na Savskom mostu ubijeno je nekoliko stotina Šapčana i bačeno u reku. Iste godine, 16. decembra, u selu Popovi, grupu od nekoliko desetina šabačkih đaka i studenata streljali su partizani pored Drine. U centralnom delu je hologram sa likovima žrtava u prirodnoj veličini. „Hteli smo da ove brojke personalizujemo, da svako oseti i sazna da je Šabac srpski Verden“, kaže Stanković.
Stalna postavka Narodnog muzeja završava se veselo, „Šarenicom“, izuzetnim primercima narodnih nošnji i umotvorina, i naravno, atmosferom Šabačkog vašara.
Narodni muzej u Šapcu i njegova stalna postavka izgledaju bolje od skoro svih prestoničkih muzeja. Direktor Marko Bingulac kaže da ih finansira Grad, i da tu sumu dopunjuju projektima. Zadovoljan je posetom, napominje da imaju česte goste iz Republike Srpske, a priznaje da su usredsređeni na posetioce školskog uzrasta. Besplatne radionice godišnje pohađa i do 5000 đaka. Imaju postavku i na Mišaru, pa su zato na ruti učeničkih ekskurzija. Sarađuju sa ostalim muzejima u zemlji i učestvuju na velikim izložbama. Prošle godine, na primer, njihovi eksponati su gostovali u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti na izložbi „Slikari/Ratnici/Svedoci“. Početkom ovog novembra, izuzetno je odjeknula u javnosti izložba „Zvonari slobode“ Aleksandre Ninković Tašić i Branislava Stankovića, posvećena Mihajlu Pupinu i Nikolaju Velimiroviću u Narodnom muzeju. Ovog oktobra je održan 62. Oktobarski salon, najstariji u Srbiji. Marko Bingulac kaže da je učestvovalo preko 200 autora i da je izložba bila izuzetno posećena.
Žao mu je, međutim, što njihov rad nije medijski bolje ispraćen. Ne da bi se hvalili šta i kako rade, već da bi to što rade doprlo do što više ljudi.
