Naličje mučnog pohoda

„Sa velikim nestrpljenjem, na obostrano zadovoljstvo, čekamo da Hrvatima vratimo umetnine koje se nalaze kod nas“, kaže nam Ilija Komnenović, direktor Muzeja grada Novog Sada, u čijim se depoima na Petrovaradinskoj tvrđavi nalazi popisan, spakovan i zapečaćen deo umetničkog blaga iznesenog iz Vukovara posle onoga što je zadesilo ovaj nesrećni grad u jesen 1991. godine. „Što se tiče nas, stručnih ljudi iz muzeja, to može da se desi već sutra“, kaže za „Vreme“ Zorana Đorđević, diplomirani restaurator konzervator u Muzeju Vojvodine i član zajedničke srpsko-hrvatske komisije stručnjaka koja je pre nekoliko dana završila popis i identifikaciju celokupne muzejske građe iz Vukovara koja je, osim na Tvrđavi, deponovana i u Muzeju Vojvodine. Tačan termin povratka još nije određen, kaže nam Jovan Despotović, pomoćnik republičkog ministra kulture. Ostalo je još da se razreše neki problemi tehničke prirode, i da na međudržavnom nivou bude formalno potpisan protokol o primopredaji, pa da ova mučna i neprijatna priča konačno bude završena. U svakom slučaju, to će se desiti čim pre.

Priča o vukovarskim zbirkama počela je pre ravno deset godina. Za vreme besomučnog granatiranja Vukovara u jesen 1991. uništeni su i razoreni gotovo svi važniji kulturno-istorijski spomenici. Naročito franjevački samostan sv. Filipa i Jakova, pravoslavna crkva sv. Nikole i zgrade četiri odeljenja Gradskog muzeja Vukovar – Istorijski muzej, Spomen-muzej Lavoslav Ružička, Elcov dvorac, a zgrada u kojoj se nalazila Galerija umjetnina i Zbirka Bauer sravnjena je sa zemljom. Predmeti, umetnine i relikvije koje nisu bile sklonjene ili raznete stajale su razbacane svuda okolo, gde su ležale danima i mesecima.

SLIKE U KAMIONIMA: Nedugo pošto su „oslobodioci“ ušli u avetinjski grad, 18. novembra 1991, Ministarstvo kulture Republike Srbije formiralo je Krizni štab sa ciljem da spasi kulturno blago koje se još nalazilo u razrušenom gradu. Da sve bude po pe–esu, lokalne vlasti su 19. decembra 1991. pismeno ovlastili Krizni štab i republički i pokrajinski Zavod za zaštitu spomenika kulture da dejstvuju „kako bi privremeno izmestili pokretna kulturna dobra i adekvatno ih uskladištili i zaštitili u Republici Srbiji“.

Počev od druge polovine decembra pa sve do aprila 1992, u pratnji jedinica JNA u Novi Sad su stizali vojni kamioni sa onim što je zatečeno od vukovarskih umetničkih zbirki. U depoe Muzeja grada tako je pohranjena arheološka i numizmatička zbirka (722 kutije samo arheološke građe), zatim zbirka NOB-a i Radničkog pokreta, nameštaj, lusteri, svećnjaci, delovi biblioteke, čak i inventarne knjige Gradskog muzeja Vukovara, i materijal iz samostana sv. Filipa i Jakova. U Muzej Vojvodine dopremljen je deo muzejske građe iz Gradskog muzeja Vukovar, predmeti primenjene umetnosti i kao posebno vredna – čuvena umetnička Zbirka Bauer. Zbirku čini kolekcija hrvatske umetnosti XIX i XX veka sa oko 2000 dela, među kojima su između ostalih i platna Vlahe Bukovca, Celestina Medovića, Ise Kršnjavog, Ivana Meštrovića, Frana Kršinića, Emanuela Vidovića, Ljube Babića i drugih. Ovu impresivnu zbirku svom rodnom gradu poklonio je poznati hrvatski kolekcionar dr Antun Bauer, koji je preminuo prošle godine u Zagrebu. Nešto predmeta je otišlo i u Etnografski muzej u Beogradu, ali su i oni kasnije prebačeni u Novi Sad. Tada je sve uredno popisano i ustanovljeno da je većina umetnina bila u pristojnom stanju, ali i da su neki predmeti pretrpeli manja ili veća oštećenja. Neka platna imala su proboje od metaka, neka su bila razrezana, oštećenih ramova, neki predmeti su nagoreli, neki deformisani.

OTIMAČINA: Kada je materijal stigao u Srbiju, uredno su sačinjeni transportni zapisnici koji su predati Ministarstvu kulture, ali su oni prilikom NATO bombardovanja uništeni, pa je popisivanje urađeno ponovo. Ilustrujući kako se sve ovo vreme odnosilo prema vukovarskom materijalu direktor novosadskog Gradskog muzeja Ilija Komnenović navodi da su za vreme bombardovanja, kad je Muzej bio u opasnosti da bude pogođen, predmeti iz Vukovara bili izmešteni na najsigurnije mesto na Tvrđavi. „Bili su bolje čuvani nego naša muzejska građa“, kaže Komnenović.

Naravno, za Hrvatsku je to bila čista otimačina i pljačka, zbog čega je optužila SR Jugoslaviju da je izmeštanjem umetnina na svoju teritoriju povredila Hašku konvenciju o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba (čl. 4), koja takav postupak zabranjuje. Ovdašnje vlasti su se u svoju odbranu pozivale na jedan drugi član iste konvencije (čl. 5.2) u kojem je „okupacionim vlastima“, kako stoji u Konvenciji, u nekim slučajevima dozvoljeno preduzimanje takvih mera zarad očuvanja kulturnih dobara, a pošto je u decembru 1991. situacija bila vanredna bilo je neophodno pohraniti predmete na sigurno. Srbijanski zvaničnici nisu sporili da vukovarsko umetničko blago treba vratiti u Vukovar kad se za to steknu uslovi „čiji god Vukovar bio“, ali su istovremeno izjavljivali da će njegovo vraćanje biti deo pregovora, tj. cenkanja i trgovine. Po rečima Zorana Vape, tadašnjeg direktora pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, sa srpske strane biće traženo da se vrati „srpski materijal iz Zagrebačke eparhije, biblioteke u Pakracu, naših srpskih pravoslavnih crkava… Nas ne interesuje zbirka Bauer“. Izjave u tom smeru davao je i tadašnji zamenik ministra kulture Radomir Begenišić, a po svemu sudeći u tome se krije i dobar deo razloga odugovlačenja sa vraćanjem umetničkih zbirki u Vukovar. A kad su već bile tu, mislili su tadašnji zvaničnici, mogle su i da posluže za nešto sem da skupljaju prašinu.

Tako su se neki od predmeta iz zbirke Bauer i vukovarskog Gradskog muzeja pojavili na izložbi otvorenoj 26. maja 1992. u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, koja je održana pod indikativnim naslovom „Vukovar 1991 – genocid nad kulturnom baštinom srpskog naroda“. Propratni tekst kataloga ove izložbe jedan je od najilustrativnijih dokumenata ludila tog vremena.

Za ceo slučaj zainteresovala se i Parlamentarna skupština Saveta Evrope, pa je sa ciljem da ispita stanje zbirki uzetih iz muzeja Vukovara krajem 1994. poslala kao svog izaslanika u Zagreb i Beograd Hansa Kristofa fon Imhofa. Imhof je boravio u Beogradu, Novom Sadu i Vukovaru februara 1995, obišao muzejske depoe, i uz pomoć nadležnih sačinio zanimljiv izveštaj koji i danas figurira kao jedan od najvažnijih dokumenata za utvrđivanje činjenica oko vukovarske zbirke.

Nedugo potom, Vukovar je „reintegrisan“ u sastav Hrvatske, a sudbina Zbirke Bauer je svako malo svetskim medijima služila kao ilustrativan primer karaktera beogradskih vlasti. Ovakva situacija je vladala sve do promene režima u Beogradu.

NORMALIZACIJA ODNOSA: U prvom susretu novoizabranih srbijanskih vlasti sa hrvatskim zvaničnicima u novembru prošle godine, kao jedan od uslova normalizovanja odnosa između država pomenuta je i potreba rešavanja problema sukcesije i restitucije kulturnih dobara, i pored nekih drugih posebno je pomenut i slučaj Zbirke Bauer. Usledile su najpre nezvanične posete hrvatskih predstavnika novosadskim muzejima gde su stekli uvid u stanje zbirki, a nakon nedavnog sastanka ministara inostranih poslova Gorana Svilanovića i Tonina Picule u Njujorku stvar je i formalno pokrenuta sa mrtve tačke dogovorom o formiranju pomenute zajedničke komisije, koja je posao završila 9. novembra. Materijal je dobro očuvan i u identičnom je stanju kao kada je došao. Upoređivanjem sa spiskovima iz 1991. i 1995. ustanovljeno je da ništa ne nedostaje. Hrvatske kolege bile su veoma zadovoljne našom saradnjom i načinom čuvanja umetnina, tvrde za „Vreme“ Đorđevićeva i Komnenović.

Nema sumnje da je ono što će krenuti put Vukovara samo jedan deo umetničkih vrednosti koje je ovaj grad nekad imao. Jedan deo predmeta je nestao, uništen i opljačkan. Javna je tajna da je znatan deo umetničkog blaga poreklom iz Vukovara i sa drugih ratišta završio po privatnim kolekcijama, a da je trgovina njima i te kako cvetala. Samo slučajno se dozna za sudbinu nekog ukredenog predmeta. Tako je pre nekoliko godina carina zaplenila srebrni pojas ogromne vrednosti poreklom iz BiH za koji se ustanovilo da je kao reprezentant lokalne umetnosti bio eksponat na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Do dr Antuna Bauera stizale su informacije da su neka dela iz njegove zbirke prodavana u Novom Sadu, Beogradu i Sloveniji. Nagađalo se da se neki od ukradenih predmeta iz hrvatskih muzeja nalaze kod Marka Miloševića ili Branka Mikelića, ali nikakve istrage nisu urodile plodom. U Imhofovom izveštaju se pominje da su neki predmeti iz vukovarskog Muzeja bili pohranjeni po privatnim kućama, i da za njih ne postoje nikakvi spiskovi niti je njihova sudbina poznata. Za vreme opsade u gradu je vladao haos, a od „oslobođenja“ Vukovara do formiranja Kriznog štaba prošlo je mesec dana. U tom periodu su razrušenim gradom vršljali razni tipovi, od kojih su neki izgleda veoma dobro znali da procene vrednost predmeta pronađenih u šutu razrušenih muzeja.

Na pitanje koliko je vukovarskog umetničkog blaga netragom nestalo niko ne zna i neće da odgovori niti da da približnu procenu. Jedino je svojevremeno Zoran Vapa izjavljivao da je po njegovom mišljenju možda spasena svega jedna četvrtina predmeta, dok je ostalo nestalo, uništeno i opljačkano. Prve prave procene doći će kad se uporede spiskovi predmeta koji će biti vraćeni Vukovaru sa eventualnim spiskovima vukovarskih muzejskih fondova od pre 1991. Hoće li se i tada ustanoviti prave razmere štete, i šta će potom uslediti, zasad može samo da se nagađa.