Na kafi sa Biljanom

Ove nedelje iz Švedske je u Beograd stigla Biljana Plavšić, bivša predsednica Republike Srpske. U Hagu je počelo suđenje njenom prethodniku, Radovanu Karadžiću, samo je Doktor Dabić odlučio da se ne pojavi u sudnici, nezadovoljan vremenom koje mu je dodeljeno za pripremu odbrane. Biljana je, navodno, odlučila da živi na Vračaru u svom stanu. Sve ovo izgledalo je potpuno nerealno, neočekivano kao kiša u novembru ili sneg u januaru za srpske putare. Bilja se, dakle, vratila kući, ali pitanje glasi – čija je Bilja i kako se danas ophoditi prema njoj?

Poslednjih godina i vlast i nevladine organizacije bavile su se odlaskom haških optuženika u Hag. Bilo je tu dobrovoljnih predaja, dilova, hapšenja, ali kao da je za sve postojala karta samo u jednom pravcu. Čak i danas se uglavnom razmišlja o hapšenju (prvenstveno Mladića i Hadžića), ili o pravnim zavrzlamama Haškog tribunala (Šešelj, Karadžić). Međutim, odnos Srbije i Haškog suda, došao je u sasvim novi stadijum, za koji izgleda niko još nije spreman. Slučaj Biljane Plavšić je zato veoma simboličan. Nakon njene ratne (ili ratničke faze), Biljana je unutar Republike Srpske uspela prva da se suprotstavi jastrebovima sa Pala, pa je zato i danas za mnoge Srbe u Bosni simbol početka normalnog života i prekida ratne retorike. Biljana Plavšić je dobrovoljno otišla u Hag, tamo pokazala kooperativnost (koju joj radikali nikada neće zaboraviti), priznala krivicu (što je takođe bio istorijski trenutak) i odslužila je dve trećine svoje kazne. Uprkos zlokobnim očekivanjima, Biljana Plavšić je ipak živa izašla iz zatvora i našla se u Beogradu u pratnji Milorada Dodika. Kao što rekoh – radikali i njima slični će je smatrati izdajnicom, dok je ona „Druga Srbija“ smatra nekom vrstom „Aliena“ koji je čudom preživeo nuklearnu katastrofu i sa planete Sheveningen sleteo u komšiluk na Slaviji. Nešto slično moglo se pronaći u sarajevskim medijima. Vlast u Srbiji se za sada ponaša po nepisanom zakonu ćutanja koji prati sve političare kada „zglajzaju„. Sećate se, tako je Ranković ćutao do smrti, tako je ćutala Jovanka dok joj krov nije potpuno propao, tako danas ćute oni Slobini najbolji drugari, pa tako danas valjda vlast očekuje da Bilja ćuti, odlazi na Kalenić pijacu i mota sarajevski burek u Beogradu. Novinare će, treba biti iskren pa reći, Bilja zanimati nekoliko dana ili nedelja – a zatim će mirno moći na Kališ u šetnju. Televizije su se nadmetale u društvenoj igri – ko će prvi biti na aerodromu, pa pred zgradom i konačno, na gajbi kod Bilje. Kafu je izgleda popila ekipa RTS-a. Problem je, međutim, čini mi se, neuporedivo ozbiljniji, ali do sada nisam primetio da se njime neko bavi. Naime, Biljana Plavšić je iz današnje perspektive, primer Srpkinje koja je nakon aktivnog učešća u ratu u Bosni, pokazala dozu odgovornosti za svoje postupke (greške), prihvatila suđenje, priznala krivicu i podnela posledice. Sada je red na naše društvo, (još uvek zaokupljeno hapšenjima) da pokuša da „svari“ i inkorporira ovu situaciju. Da li smo u stanju da kažemo kako je Biljana danas slobodna žena koja je „odrobijala zbog svojih grešaka„, ili je svakome u Srbiji ostavljeno pravo da Biljanu smatra herojem, zločincem, ili izdajnicom. Od početka smo insistirali na individualizaciji krivice, što se u ovom slučaju i desilo – dileme nema, Biljana Plavšić je kriva. Međutim, svaka kazna osim one direktne funkcije, mora da deluje preventivno na eventualne buduće prestupnike. Zato je važno da čujemo njenu priču. Ne mislim da ženu treba medijski eksploatisati, niti tretirati kao uspešno izlečenu alkoholičarku, već se pitam da li je Biljana prva među Srbima dostigla treću fazu u onom famoznom procesu: istina–odgovornost–pomirenje. Ona je zato na televiziji, kada se pojavila u Beogradu, meni najviše ličila na veliki upitnik, jednako sebi i nama. Slučaj Biljane Plavšić predstavlja mogući odgovor na pitanje koje se postavlja u Srbiji već godinama – može li Haški tribunal da nam pomogne da isplivamo iz prošlosti? Kao da se pribojavamo odgovora – ma kakav on bio. Mnogo je lakše kada ne znate šta da kažete, početi da diskutujete da li je u Srebrenici bio genocid ili masakr i da li je ubijeno 7000 ili 2500 muslimana. Važno je da odgovorimo na ovo pitanje koje predstavlja Biljana Plavšić, zato što će još poneko možda da se vrati iz tog Haga, pa ako naša javnost ostane ravnodušna, onda ćemo posle svih ovih godina, hiljada zatvorskih dana i desetina procesa – biti na istom mestu gde smo i bili, bez elementarne svesti o tome šta nam se desilo, da li smo iz toga nešto naučili i da li smo sprečili da nam se ludilo ponovi.