N.E.R.D. In Search Of (Virgin, 2001)
I dok malobrojni pripadnici alternativnog muzičkog kružoka na jedvite jade pokušavaju da održe korak sa vremenom u kome žive, uporno insistirajući na emocijama sopstvenog uzrasta, u svetu hip hopa, producenti, od kojih malo ko ima i trideset godina, vode gerilsku utakmicu za prestižni pehar koji nosi ime Briana Wilsona, megaproducenta svih vremena. Najpopularniji žanr novog milenijuma s lakoćom je inkorporirao u sebe sve njemu dostupno muzičko nasleđe. Filmski saundtrak i akademska avangarda bili su samo demonstracija drskosti i talenta.
U tom svetu su N.E.R.D. (skraćeno od No-one Ever Really Dies), ranije poznati kao The Neptunes, samo (samo!) prvi među jednakima. Dva momka Pharell Williams i Chad Hugo, poreklom iz Virdžinije, kredibilitet su stekli praveći matrice za Kelis, Ol Dirty Bastarda, Noreagu, kao i za Jay-Z-ija, Usher, N Sync, Mobyja i pop-ska bend No Doubt. In Search Of je ćele-kula njihove karijere, u kojoj niz semplova kaleidoskopski, poput lobanja u niškom spomeniku, u svojoj zastrašujućoj jednostavnosti, izaziva istu jezu pred tako sumiranom istorijom. Ovog puta muzičkom.
N.E.R.D. poput Outkasta i njihovog producentskog tima Organized Noize, ili Timbalanda i Missy, akcenat ispravno stavljaju na dinamičan ritam, izdižući hip hop sve ubrzanije iz stondiranosti gandža psihodelije u koju je posrnula Wu Tang imperija ubrzo nakon uspona svojim Enter The Wu Tang albumom. Na izvestan način, naglašeno korišćenje sintisajzera i elektronike, iako za ovaj trenutak esencijalno, zapravo se može posmatrati i kao retro dijalog sa počecima hip hopa i breakdancea, kada je Afrika Bambataa semplujući Kraftwerk odškrinula vrata budućnosti hip hopa, ali kroz koja od tada niko ozbiljan nije prošao.
Iako svoj producentski obrazac opisuju kao sudar hip hopa sa psihodelijom klasičnog roka, N.E.R.D. su mnogo više od sajber Sly Stonea ili kiborga Umetnika Oduvek Poznatog Kao Prince. U pesmi Provider impresivno je kako se street-talkin rock u maniru Everlasta pretapa u lepršavi ritam popa šezdesetih kojim je svojevremeno gospodario niko drugi nego Burt Bacarach. Stay Together kao podvodni sempl ima deonicu na harmonici nekog ultra-avangardnog šlager-majstora, dok je glas gostujuće Kelis u pesmi Truth Or Dare najbolje producirani ženski vokal još od samofinansirajuće Ofre Haze i njenog egzotičnog hita Im Nin Alu.
Međutim, sličnost sa liderom Beach Boysa ne ostaje samo na vrhunskim zvučnim rezbarijama. Pesma Run To The Sun je pesma o mojoj baki koja ima leukemiju. Fizičari kažu da vreme i prostor konstituišu realnost. Ako bi moja baka uspela da odjuri do Sunca, izvan Zemljine orbite, njena bolest bi nestala… Ili tako nekako, tvrdi Pharell. Plus komična upotreba maski sa likom Georga W Busha, plus izjava da bi za nošenje oružja trebalo da se služi kazna od sto godina zatvora (što bi, otprilike, 99,9 odsto hip hop komune osudilo na višeživotnu robiju!), plus idealan bend, po mišljenju N.E.R.D., činili bi James Brownov bubnjar, Stevie Wonder (prateći vokali), Janis Joplin (glavni vokal), basista iz Earth Wind and Fire, Jimi Hendrix (gitara), članovi benda trebalo bi da izgledaju poput Michaela Jacksona ili Donalda Fagena, a rep deonice odradio bi Ol Dirty Bastard, da održi stvar na ivici.
Slušajući album No-one Ever Really Dies čovek ne može a da se ne zapita za čim se tu zapravo traga. Ove godine samo jedan ženski trio ima bolju party ploču, ali kao što Pharell i Chad rekoše – droge te ne dižu, one samo podstiču takva osećanja u tebi. In Search Of ne traga ni za čim, on samo podstiče potragu. Baka koja trči prema Suncu, a ko ne bi pošao za njom?
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
