Muzika koja laje

Prvi put od svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti snimljena je jedna antirežimska pesma. Jedan od retkih ovdašnjih talentovanih hip-hop bendova, Beogradski sindikat je u sopstvenom izdanju objavio CD singl sa pesmom Govedina, u kojoj se brutalno i direktno obračunava sa svim nosiocima aktuelnog političkog establišmenta. Naziv pesme je deo rečnika internog reperskog žargona u značenju sukob, svađa, a junake pesme nije teško identifikovati. Od političara tu je većina nosilaca vlasti – od Đinđića, preko Labusa, Čanka, Lečića, St. Protića, Dinkića, Đukanovića, Ilića, Šamija i drugih, pa do Koštunice, a osim njih u pesmi je zastupljen i nevladin sektor. Pojava Govedine i spot koji je protekle sedmice emitovan na televiziji B92 uzburkali su mnoge duhove. Osim što je prvi put reč o tzv. angažovanoj pesmi u vreme kada ne postoji crno-beli politički svet, ova pesma je zanimljiva i zbog toga što predstavlja autentičan glas jedne generacije odrasle u najgorim vremenima na apsolutnoj društvenoj margini, a koja ima svoj politički stav. I šta oni kažu?

U razgovoru za „Vreme“ trojica od devetorice članova Beogradskog sindikata Boško, Feđa i Đolo otkrivaju da je pesma nastala pre par meseci kada je počela predizborna kampanja i kada su je zgađeni nad svim tim ispisali u dahu. „Mi smo i za vreme Miloševića imali jakih političkih pesama, iako ih na našem prvom albumu nema, jer nismo u prvom redu ‘politički’ bend“, priča Feđa i nastavlja: „Sve ovo vreme prilazili su mi ljudi s rečima „hajde pljuni i po ovima, vidi kakvi su“. Ja sam im govorio, ‘daj da sačekamo’, da vidimo šta će nova vlast da uradi, znam da ne može ništa preko noći… Ali, kada sam video ovu predizbornu kampanju, sve mi se smučilo, majke mi…“

PRIČAJU, A LAŽU: U istoriji domaće tzv. angažovane muzike bilo je svega i svačega. U SFRJ su autori s jedne strane iskazivali zabrinutost zbog vijetnamskog i hladnog rata ili gladi u Etiopiji, aLI tek sa novim talasom počinju da se javljaju politički eksplicitnije pesme, koje su se bavile lokalnim okruženjem i koje su zbog toga ubrzo završavale na listama pesama zabranjenih za emitovanje. Pankrti, Azra, Paraf, Riblja čorba bili su neki od najangažovanijih bendova osamdesetih. Devedesete su donele ogoljenije poruke. U najradikalnijem obliku, kod Direktora, one su glasile – Bando crvena ili Svinja sa Dedinja. Rok-kritičar Dragan Kremer smatra da sama angažovanost nije kvalitet po sebi: „Ne poričem da ima i te kako dobrih i važnih pesama koje su politički eksplicitne, ali to je više izuzetak, nešto simbolično u odnosu na ogroman broj onih kojima je tzv. politički ili uopšte društveni angažman služio kao izgovor. Nadam se da je na izdisaju razdoblje onog romantičarskog shvatanja bunta kroz autorsko-boemski, nadri-umetnički izraz… Uostalom, svako može da vidi na koje je grane spao Bora Đorđević poslednjih godina.“ Kremer skreće pažnju i na promenjen društveni i politički kontekst u kom angažovana muzika danas deluje: „Današnji akteri na domaćoj pop-sceni moraće brzo da se naviknu da više nema lake, oštre podele na dobre i loše, na crno i belo, da predznak ‘nas’ i ‘njih’ više ne garantuje da smo ‘mi’ OK a ‘oni’ jok. Posle Miloševića više ne postoji ta linija fronta, sve opcije su mnogo razuđenije i u tom arhipelagu mora se neprekidno snalaziti. U tom smislu i pop-muzičari, ako uopšte budu hteli da se mešaju s politikom, moraće da deluju gerilski, da se puno više pouzdaju u sebe same. Osim onih, naravno, koje već vidim kako vole da se zacementiraju uz noge trenutno dobitnoj kombinaciji; time i svoju karijeru ugrađuju u političku sudbinu tih – slučajno? – konzervativnih opcija.“

Tokom razgovora o političkim porukama koje stižu iz popularne muzike,Vladimir Cvetković, politikolog, konstatuje da prostor supkulture, rep muzike i rokenrola uopšte, ako još koristimo ovaj izraz, značajno određuje protest i nemirenje s postojećim poretkom, i to nije ništa novo. Kada je reč o bivšem režimu, ovaj muzički žanr bio je na suprotnoj strani, a sada se polako postavlja i protiv ovog novog koji se etablirao. „Ali, ovde će biti zanimljiva još jedna stvar“, skreće pažnju Cvetković, “ a to je kako će nekadašnji alternativci u kulturi, koji su danas na vlasti, reagovati na kritiku iz prostora koji je do juče bio njihov.“

Tokom razgovora članovi Sindikata kažu da su na aktuelne izbore izašli i poništili listiće. Zbog čega? Boško priča da bi lakše glasao pre kampanje jer su u njoj svi akteri pokazali nedopustivo nizak nivo ophođenja prema biračima: „Evo o čemu se radi – na jednoj strani postoji priča i imidž kao ‘mi hoćemo u Evropu’, a na drugoj strani oni se privatno drugačije ponašaju. Po mojim idealističkim shvatanjima, trebalo bi, kao u Finskoj, da premijer odbije službeni auto, a ne da se portparoli stranaka furaju okolo u džipovima sa zatamnjenim staklima, pozadi sa ortacima sa kalašima, i idu na večere s mafijašima… Drugde bogati ljudi ulaze u politiku, a ovde ulaze da bi se obogatili. I ti gledaš kako se jajare i to bode oči. Ovo je mali grad, sve se zna… Tako je diskreditovan i Labus i ta neka ekipa stručnjaka. Ja bih verovatno za njih glasao, ali ovde očigledno ne može bez neke podrške mafije, a mi nećemo da glasamo za mafiju. Istina, isto ovo će ti ispričati i Šešelj, koji je od svih najgori lik i koji se isto tako ponaša. Ponižavajuće je koliko je on dobio glasova. Ma, sve funkcioniše kao i bivša vlast, samo su drugi ljudi i malo to drugačije marketinški rešavaju. Manje galame i manje je fazon ‘ruža u kosi’ a više, kao, basket, vaterpolo… sve je to meni OK, samo pokažite malo više ličnim primerom, stezanje kaiša…“

Iritirao ih je i sam način vođenja kampanje, demagogija kandidata i stupidni spotovi. „Fazon Reservoir dogs… Pljuvanje… Koji je bre to nivo… Kad su i Labusa ubedili da se dere i koristi te fazone…“, rezignirano govori Boško. „Pričaju, a ti vidiš da te lažu. Čuo sam i ja za komparativni marketing i da on može da se koristi, ali samo u oblastima u kojima se jasno, empirijski, brojevima stvar može dokazati, ali na primer onaj grafikon Koštuničinog neuspeha u učvršćivanju odnosa sa RS koji ide nadole. Mislim, hajde objasni mi… Ili Koštunica koji izađe sa argumentom: ovaj je došao iz Francuske, iz ne znam koje kompanije. Pa takvi i treba ovde da budu.“

ANOREKSIČNA RIBA: Odakle NGO, homoseksualci, Hrvati, Borka Pavićević i Bernar Anri Levi u pesmi? „Što se tiče Hrvata u pesmi, mislili smo na Koloniju, Magazin i taj hrvatski dens i đubre koje se forsira, kao da nemamo dovoljno svog đubreta…“ pojašnjava Đolo. „A što se tiče homoseksualaca, imam prijatelje koji su gej, i to je meni u redu, nisam homofobičan, a skinhedi i svaka vrsta nasilja me užasava. Ali to propagiranje njihovih prava, koja se uzgred koriste samo za sakupljanje političkih poena, što je sramota, i još kao da pokažu kako su svi ostali fašisti… I sve to se dešava u vreme kada imamo toliko ozbiljnijih stvari, ko kupuje ove fabrike, pod kojim uslovima, šta je sa radnicima, socijalnim programima“, priča Đolo, a Boško dodaje: „Đinđićevim rečnikom da pojasnim to je kao kada imaš anoreksičnu ribu i ti je šminkaš, a ne daješ joj da jede. To je ta fora. Kao, eto, prava pedera su tu, i kul je Srbija, kao, vidi, mi smo demokratija…“, i pojašnjava da su Borka Pavićević i Bernar Anri Levi pomenuti u kontekstu čuvene tribine u Rexu. „Drago mi da je nisu puštali direktno jer sam na dva ćoška od Rexa. ‘Ajde dobro Levi, stranac je i radio je to… Ja kapiram Hermana, poginuo mu ortak u Sarajevu i on udario po Srbima. Naravno, tragično je sve to što se dešavalo… Ali nismo mi nacisti jebote, razumeš… Ja nikoga nisam ubio, ni Feđa, ni Đole… Tome treba pristupi kritički, pažljivo, ali te katarze, tolerancije i sve to… Obraz kao đon da se grebeš o fond – to je ta priča. Svestan sam svega šta se dešavalo, ali da mi ovi, kojima je keka najvažnija stvar u životu, buše mozak…“

Verbalna brutalnost koju Sindikat u ovoj pesmi iskazuje prati osnovne postulate rep muzike kao žanra. To u sebi krije i opasnost na koju ukazuje Dragan Kremer: „Kad je rep-scena u pitanju, uopšteno govoreći, njihovo često glorifikovanje nasilja, oružja, oponašanje svetskog gangsta-repa lako može da im se obije o glavu. Nijedan autor ni izvođač ne mogu biti previše odgovorni za postupke svojih obožavalaca, recimo, ali neće biti nimalo zgodno ako npr. neki skinhed ili tip iz Obraza prebija romske klince, a izjavi da voli rep i da mu je baš BG Sindikat omiljeni bend. A to sad kod nas nije nemoguće, u toj lepezi na domaćoj sceni imamo izmešano sve i svašta, od sasvim naprednih do krajnjih, fašistoidnih desničara.“

Slušajući pesmu moglo bi se zaključiti da su članovi benda negde na političkoj desnici, što momci iz Sindikata odbijaju, ne poričući istovremeno da im je stalo do nacionalnog identiteta. „Milošević je izlizao reči kao što su patriotizam, nacionalizam… koje su u njegovo vreme zapravo značile ksenofobiju i mržnju prema drugima, jer ljubav prema svojima kod njega nikad i nije postojala. A mi jesmo patriote, u pravom smislu reči, i daleko smo od mržnje ili fašizma. A s druge strane, sigurno smo levo u odnosu na Pink, keš i kapitalizam. Ne bismo u Evropu samo zbog toga. To je glupo“, konstatuje Feđa.

Ovakav odnos prema nacionalnom, koji se manifestuje između ostalog i u sve češćim ćiriličnim omotima rokenrol izdanja (s druge strane je folk pevač Dragan Kojić Keba u svoj latinični nadimak-logo umesto slova „e“ stavio znak za euro), sve je češći. Vladimir Cvetković ovo uslovno rečeno skretanje rokenrola udesno smatra logičnim: „To što se rokenrol i alternativa sve više kreću u prostoru nacionalnog rezultat je okolnosti što je pseudonacionalnu kampanju smenila pseudokosmopolitska kampanja. Sada je dominantno shvatanje po kome je ekonomija jedino važna, a sve ostalo, uključujući nacionalni i drugi identitet, spada u domen privatnog. Taj ekonomski fah-idiotizam sve će više izazivati reakcije, u koje sigurno spada i ova pesma Beogradskog sindikata.“

POKRET UNAZAD: S druge strane, Dragan Kremer ovaj fenomen vidi kao posledicu Miloševićeve vladavine: „Nažalost, taj pokret unazad i udesno je logičan, i to ne samo za mlađe naraštaje – možda i za rep-scenu – nego i za celu populaciju u Srbiji. Nadam se da postoje neka stručna istraživanja te pojave ili bar da će ih biti, ovako mogu samo da pretpostavljam. Naime, prethodna država se raspadala – tačnije, smanjivala – Srbi su stvarali sebi realno sve više neprijatelja, a umišljali da im je ceo svet neprijateljski, ljudima je uporno ispiran mozak da su i iznutra svi nesrbi, pa čak i Srbi neslobisti neprijatelji, itd. Kod starijih koji ionako nisu puno komunicirali sa svetom i sve su ga slabije razumeli to je neminovno dovelo do ‘povlačenja’ u sebe, u srpstvo, pravoslavlje, vlast čvrste ruke… Generacije koje nisu stigle ni da odrastu, da ozbiljno zaokruže svoj identitet pre nego što se svet oko njih naglo smanjio i opasno ih pritisnuo, prosto nisu imale priliku da nauče ništa bitno drugačije i šire, nego su morale da ustuknu i definišu se pomoću onoga što im je na raspolaganju. I to neizbežno vuče u reakcionarno, čak do fašizma koga u ovoj zemlji imamo puno više nego što je iko sklon da prizna.“

Feđi iz Sindikata smeta što ovde svi sve znaju: „Da me neko pita koja je moja vizija Srbije, ne bih znao da kažem, niti je uostalom to moj posao. Ja bih pre mogao da ti kažem šta neću, nego šta hoću. Ovde bi svako mogao da bude predsednik i fudbalski selektor. Ali, ne može svako da bude selektor košarkaške reprezentacije, kapiraš…“ Đole i Boško vraćaju priču na razloge zbog kojih je Govedina snimljena:

„Otvorimo novine – bljuje nam se, upalimo TV – bljuje nam se. I onda prebacimo kanal, gledamo muziku, čitamo ‘Svet’ i ‘Ekskluziv’, jer je to bar humor na nekom nivou. Možeš da čitaš dok kenjaš. Bolje da čitaš trač između Ace Lukasa i Dare Bubamare nego da slušaš ko koliko mrzi od ovih one druge, ko koga laže i ko je koga pokrao. I pri tom ništa… Imali smo stari establišment koji se dobro nakrao, i ko je u zatvoru – niko. I onda još praviš kampanju o toleranciji. Ja jesam za toleranciju, apsolutno, ali ne da mi ti ljudi to govore. Isti oni koji kod otpuštanja 10.000 ljudi iz banaka sve te ljude predstavljaju kao da su svi oni lopovi, žene u bundama i s prstenjem“, priča Đolo, i zaključuje: „Pesma je lajanje na njih, a poruka pesme je da treba da se laje. Da ne treba, zato što su oni bolji ili drugačiji od prošlih, da svi budemo zbog toga srećni. Oni nisu dobri i treba ih menjati, samo je tuga što opet nema nikog drugog. I što je opet biranje između dva zla. Dobro, možda to i nije zlo kao što ono može da bude, ali sigurno nije ni dobro. Nije opcija, nije izbor…“