Mutacije nostalgije

Jedna je moja prijateljica ležala na Bežanijskoj klinici baš nekako onih dana oko mitskog Petog oktobra; tamo je upoznala i jednu bakutu koja je zbog operacije provela nekoliko dana bez svesti, u šok sobi. Nesrećna je starica operisana, recimo, trećeg ili četvrtog oktobra, da bi došla svesti nekih pet-šest dana kasnije. Žudno se dočepavši svoje voljene, a odjednom sablasno neprepoznatljive „Politike“, imala je šta i da vidi: ceo se njen dotadašnji svet srušio u apovrat, satanski Novi Svetski Poredak u međuvremenu je okupirao Srbiju! Sirotica je, bez sve šale, jedva preživela taj šok.

Gornja je priča autentična u svim bitnim detaljima, i naravno da zapravo nije smešna. Baš kao što ni film Good Bye, Lenin Nemca Wolfganga Beckera zapravo nije komedija, iako obiluje mestimice baš sumanuto duhovitim detaljima. U ovom filmu – najvećem nemačkom kinematografskom hitu poslednje decenije – Becker nas vraća u Istočni Berlin iz onih dana kad je i njegov „geopolitički“ prefiks u imenu počeo da gubi dotadašnji smisao, u vreme pada Zida i komunizma koji se tim Zidom branio (od čega? od stvarnosti same, kanda), te dekompozicije DDR-a kao groteskne hladnoratovske tvorevine. No, „tvorevina“ ili ne, u njoj su milioni ljudi proveli svoje jedine zemne živote. Među njima je i glavna junakinja filma (igra je velika DDR-zvezda Katrin Sass), berlinska nastavnica Kristijana koja je – nakon „bekstva“ njenog muža na Zapad, gde je zasnovao novu porodicu – posvetila svoj život voljenoj Partiji, idealizovanom Sistemu i obožavanoj Državi kao sakrosantnoj vrednosti; s obzirom da je njena Država ideološki projekt u najbukvalnijem smislu reči, i njen je „patriotizam“ zapravo ideološki, a ne etnički ili geografski: iako svesna „sitnih“ mana Projekta, ona ipak emituje nepokolebljivo ubeđenje da živi u onoj „boljoj“ od dve Nemačke, i na onoj „boljoj“ od dveju strana hladnoratovskog sveta. U tom je duhu, a sve na fonu implicitne zajedničke netrpeljivosti prema verolomnom Pater Familiasu, pokušala da odgaji sina i kćer, tipične gradske klince. No, ugledavši sina Aleksa (Daniel Bruhl) među pobunjenom masom, Kristijana doživljava srčani udar i pada u komu iz koje se budi tek posle osam meseci. Avaj, u međuvremenu se sve promenilo: nema više ni Zida, ni Države, ni Sistema, ali Aleksova majka to ne sme da sazna jer bi je i neka mnogo manje strašna spoznaja mogla koštati života.

I ovde zapravo počinje prava Priča: gonjen sinovljevskom ljubavlju koja postepeno zadobija manične dimenzije kreiranja Paralelne Stvarnosti kojoj se, za majčino dobro, svi bližnji moraju potčiniti po cenu „zamrzavanja“ sopstvenih života, Aleks dovozi majku kući i tamo s fanatičnom upornošću kreira paralelni DDR-kosmos: soba, tek „ikeizovana“, ponovo je puna rogobatnog DDR-nameštaja, Aleks se mota po smetlištima i buvljacima tražeći sve moguće insignije propale države i etikete stare hrane, pića ili kafe, potplaćuje klince iz njene bivše škole da joj, prigodno uniformisani, pevaju pionirske pesmice… Vrhunac kreativnosti u uprizorivanju Utopije Na Kvadrat snimanje je lažnih TV-dnevnika nepostojeće istočnonemačke televizije, u kojima večiti drug Erih Honeker još drži stvari pod kontrolom, a globalni kapitalizam samo što nije skiknuo u mukama. Kada Privid ipak počne da puca po šavovima – kroz veštu, a namerno pomalo „plakatsku“ igru „prvoloptaškim“ simbolima u kojoj, recimo, na majčine razrogačene oči avion odnosi gigantsku bistu druga Lenjina, a na susednom se soliteru pojavljuje mrski logo imperijalističke koka-kole, Aleks je prinuđen da strategiju ignorisanja promena postepeno transformiše u reinterpretiranje: da, zid pada, Nemačka se polako ujedinjuje, ali zato što Zapadnjaci masovno beže kod Nas, na Istok, zgađeni svojim potrošačko-karijerističkim kulukovanjem… A sve to samo s jednim ciljem: što duže prolongirati majčinu smrt (i svoje odrastanje?), i učiniti je što lakšom i spokojnijom, kada ipak dođe. Videćete da li Aleks u tome uspeva; Majka je prethodno svojoj deci dužna obelodanjivanje jedne Tajne koja na sve njih i njihove živote – kao i na njena gorljivo iskazivana uverenja – baca novo svetlo. Što nikome od njih neće doneti olakšanje.

Mnogo je toga što Beckerov film čini Obaveznim Štivom. Čini se, u svakom slučaju, da nije nevažno ni kako ćete ga „čitati“. Good Bye, Lenin obično se spominje kao jedan od amblematskih primera famozne „istalgije“, pomodnog rivajvla svakojakih andrmolja „spokojne“ DDR-svakodnevice, u čijem korenu čuči frustriranost većine nemačkih Istočnjaka radikalnošću i neumoljivom kompetitivnošću kapitalizma, za koji se, gle!, ispostavlja da je ipak nešto više od neomeđenog kretanja, političkih i seksualnih sloboda, moćnih BMW-a i prodavnica punih đakonija. To je posve pogrešno: Becker se, naprotiv, umešno poigrava poprilično mutiranom „istalgijom“ samo zato da bi ovakvim tretmanom jednog bizarnog weltschmerza zadao završni udarac nasilničkoj i neljudskoj Utopiji, kao i hommage njenim žrtvama. I nije teško iz potke ovog filma iščeprkati jedan predragocen uvid o vraški nezgodnoj „parazitskoj“ naravi pobedničkog Sistema: nostalgija za „starim, dobrim komunizmom“ nije ništa drugo nego jedna legitimna industrijska grana savremenog kapitalizma. Ona je, dakle, proizvod baš koliko i famozna koka-kola, koja je tobože na Drugoj Strani. Koješta: Druge Strane nema, Zid je pao upravo zato što je održavanje tog Privida postalo preskupo i sasvim nepodnošlljivo.

A među žrtvama su, kako god okreneš, i otac, i sin (Sveti Duh se držao po strani), i majka, i kćer. I svi ostali, iz „stvarne“ ili paralelne stvarnosti. Lucidno opservirajući njihovo koprcanje po „bespućima povijesne zbiljnosti“, Becker naizgled ništa ne oprašta svojim junacima, a ipak se ne može reći da za njih nema ljubavi i sažaljenja. Uostalom, Good Bye, Lenin jeste pre svega ljubavni film, u kojem sin i kćer vole majku, a majka Državu. I svi su nesrećni zbog svoje nemoguće ljubavi, kao krhke brane pred strašnom ogromnošću Stvarnog Sveta koji vreba iza zida, što Berlinskog, što sobnog. Koji je u ovom slučaju takođe berlinski!