Novi Lantimosov film svakako “ima svoje trenutke”, ali je sigurno jedno od najslabijih ostvarenja u njegovoj dosadašnjoj filmografiji. Nije pucanj u prazno, ali je daleko od pogotka u centar mete. Očigledno da je Lantimos sa novim filmom požurio a da se nije dovoljno posvetio scenariju, te da je snimio trosatnu bizarnost koja je, manje-više, sama sebi svrha
Novi film Jorgosa Lantimosa je stigao u naše bioskope. Kako, molim? Već? Pa zar nisu Jadna stvorenja bila u distribuciji pre sedam meseci? Jesu, što Grka nije sprečilo da požuri i publici predstavi svoje sledeće dugometražno ostvarenje Sva lica dobrote.
Lantimos je nesporno u velikom usponu. Jadna stvorenja su premijerno prikazana u Veneciji pre godinu dana, početkom septembra 2023, tom prilikom osvojivši “Zlatnog lava”, nakon čega je usledilo uspešno prikazivanje širom sveta (film je tokom bioskopske distribucije zaradio 117 milona dolara postaviši Lantimosov najkomercijalniji film), a onda su, kao višnja na vrhu torte, Jadnim stvorenjima pripala dva “Zlatna globusa” i četiri “Oskara”.
Sva lica dobrote su svetsku premijeru imala u maju 2024, u Kanu, a tom prilikom je Džesi Plemons za trostruku ulogu u ovom filmu osvojio nagradu za najboljeg glumca. To svakako nije loše postignuće, tim pre što je Plemons izvanredan glumac i zaslužuje da bude nagrađen za svoj rad, ali, ukupno gledano, već je prijem u Kanu signalizirao da novi film po dometu značajno zaostaje za prethodnim.
Što se Srbije tiče, Sva lica dobrote su otvorila 31. Festival evropskog filma Palić, a sada su se našla i u redovnoj bioskopskoj distribuciji. Film sam pre nekoliko dana ponovo pogledao i utisak je veoma sličan kao i prilikom prvog gledanja na Paliću: novi Lantimosov film svakako “ima svoje trenutke”, ali je sigurno jedno od najslabijih ostvarenja u njegovoj dosadašnjoj filmografiji. Nije pucanj u prazno, ali je daleko od pogotka u centar mete. Očigledno da je Lantimos sa novim filmom požurio a da se nije dovoljno posvetio scenariju, te da je snimio trosatnu bizarnost koja je, manje-više, sama sebi svrha.
Filmofili širom sveta, pa tako i oni u Srbiji, prigrlili su Lantimosa od njegove treće režije, festivalskog favorita Očnjak, filma koji je 2009. godine prikazan i nagrađen u Kanu. Usledili su Alpi (2011), još jedno ostvarenje u grčkoj produkciji, a onda prelazak u “višu ligu” i Lantimosova “holivudska faza” koja još traje. Zanimljivo je to što Lantimosa odlazak u Ameriku nije naveo da se odrekne svoje specifične autorske poetike, tako da je i dalje ostao “kralj bizarnog”. Nizali su se filmovi koji su, u većoj ili manjoj meri, zadržali njegov iščašen i krajnje specifičan pristup sedmoj umetnosti, istovremeno donevši i nadogradnju postojeće poetike. Tako su pred publiku stigli Jastog (2015), Ubistvo svetog jelena (2017), Miljenica (2018) i, kao kreativni vrhunac ovog niza, pomenuta Jadna stvorenja (2023).
Specifičan smisao za humor, neretko mračan i ciničan, ostao je zaštitni znak i novog filma, baš kao što je ponovo tu i Lantimosov krajnje neobičan pristup filmskom narativu. Sva lica dobrote su triptih u čijim segmentima isti glumci i glumice tumače različite uloge. Prva priča prati čoveka (Plemons) koga njegov šef (Viljem Defo) uvlači u opasnu igru bespogovornog izvršavanja naređenja. U drugoj priči Plemons glumi novi lik, policajca koji je uveren da njegova žena (Ema Stoun) zapravo i nije njegova žena, već tuđinka poslata da zameni onu pravu. Treća priča prati pripadnike misteriozne sekte (ponovo Stoun i Plemons) kojima nihov vođa (Defo) nalaže da pronađu bliznakinju koja ima dar da oživljava umrle.
Pored Plemonsa, Defoa i Eme Stoun, po ulogu u svakom segmentu imaju Margaret Kvoli, Hong Čau, Mamudu Ati i Džo Alvin, dok se u trećoj priči, nakratko i golih grudi, pojavljuje Hanter Šafer, mlada američka trans glumica u usponu, proslavljena učešćem u seriji Euforija. To je sasvim dobra podela, sa Plemonsom koji se ističe u svakom od segmenata, i tu nama greške: Lantimos očigledno može sebi da priuštu da radi sa vrhunskim glumcima, i to i koristi. U produkcionom pogledu, ovo je odlično sklopljen film: efektno snimljen (Robi Rajan), montiran (Jorgos Mavroparidis), i sa efektnom muzikom (Džerskin Fendriks), u kome je Lantimos ponovo svoj na svome jer radi sa proverenim saradnicima. Glavni problem je, kao i obično, u scenariju.
Lantimos je Miljenicu i Jadna stvorenja pisao zajedno sa australijskim scenaristom Tonijem Maknamarom, a oba ova filma ponudila su narativno konvencionalnije priče. Drugi scenarista sa kojim Lantimos često radi jeste njegov zemljak Eftimis Filipu, “zadužen” za Lantimosove ekstravagantnije i uvrnutije narative (Očnjak, Alpi, Jastog, Ubistvo svetog jelena). Nova saradnja Lantimosa i Filipua ne uspeva da parira prethodnim jer filmu Sva lica dobrote nedostaje kompaktnosti koja krasi njihova prethodna zajednička ostvarenja. Umesto da se fokusiraju na jednu priču, razrade je i uobliče, oni nam ovoga puta nude tri zbunjujuće skice od kojih nijedna ne poseduje zaokruženost i ubedljivost. Taj njihov koncentrat bizarnosti teško je “progutati” kada vam se nudi u formi filma u trajanju od dva sata i četrdeset i četiri minuta. Gledanje veoma brzo postane zamorno, bez obzira što Sva lica dobrote poseduju neke sjajne ukrase i delove. Jorgos i Filipu su ovde “mnogo hteli, mnogo započeli”, očigledno se ne obazirući previše na ukus i želje publike. Ali dobro. Lantimos je trenutno u takvoj poziciji da mu se može da radi šta hoće. Problem će nastati samo ako ovaj ekces pretvori u praksu.
Treba istaći da Lantimos već “srlja” u novi film: za 2025. najavljena je premijera njegove nove režije. U pitanju je ostvarenje Bugonia, rimejk južnokorejske naučno-fantastične komedije Spasite zelenu planetu Janga Jun-Hvana. Scenario za ovaj film pisao je Vil Trejsi, sa kojim Lantimos prvi put sarađuje, a u filmu glume, gle čuda, Džesi Plemons i Ema Stoun. Imajuću u vidu da je Trejsi pisao hvaljenu seriju Naslednici i film Meni, biće zanimljivo kako će ova saradnja uticati na Lantimosa, i samim tim koje će njegovo lice ovoga puta doći od izražaja. Možda neko koje do sada nismo imali prilike da vidimo? Ako tako bude, biće to razlog za slavlje, pa ćemo mu Sva lice dobrote samim tim još lakše oprostiti.
Narodno pozorište nije ni prvo ni jedino sa čije scene se publika poziva da podrži neki stav glumaca, kaže Pavle Jerinić koji je pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, a što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kada je već odlučeno da se nastavak snimi, moglo je to i malo elegantnije da se uradi
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
