Pišući o prethodnim prevedenim knjigama izvanrednog bugarskog pisca Aleka Popova (roman Misija London, v. „Vreme“ br. 709; zbirka eseja Saputnik radikalnog mislioca, v. „Vreme“ br. 857; roman Psi u niskom letu, v. „Vreme“ br. 942) svaki bih put kukao kako je krajnje vreme da se među koricama knjige nađu i njegove odlične pripovetke, kojih se podosta dalo naći rasutih po našoj periodici ili antologijama i panoramama savremene bugarske proze. I eto, možda je i to moje čantranje bar mrvičak doprinelo da dočekam(o) i taj dan: ukoričenog Popova-pripovedača…
Zbirka priča Nivo za napredne teško da će bitnije promeniti vaš pogled na pisanje Aleka Popova; drugim rečima, sva najbitnija obeležja njegovog spisateljskog sveta, stila i – štono kažu po seminarima – weltanschauunga, prisutna su i ovde, samo „zakrivljenija“ za onaj jedan tako bitan stepen koji omogućava skliska, ali tako izazovna forma kratke priče.
Uvodna pripovetka Stipendista – dostojna ekranizacije od braće Cohen, Stiva Bušemija ili tako nekoga – o bugarskom tranzicionom kulturtregerskom mutikaši koji sam sebi, khm, sredi da dobije stipendiju u Njujorku, da bi ga tamo dočekalo veeeliko neprijatno iznenađenje (i hiljade konzervi špageta) – u koje će, dakako, biti upletena i jedna slatka zemljačka osveta starom kraju… – ukazuje na magistralni pravac Popovljevog pripovedanja: zjap između „tripoznog“ ekskomunističkog Istoka i iz tog svesno tupog ugla uvek pomalo apstraktnog i nerazumljivog Zapada te bugarsko/balkansko/istočnoevropsko istrajavanje ili u prazilučkom autizmu ili u grotesknoj pokondirenosti. A sve to uz maestralno oslikanu teskobnu atmosferu koju kao da je stvarao nekakav Kafka na esidu, a sve to na Gornjem Menhetnu… Tom east-west ciklusu pripada i sjajna naslovna priča (koju kao da je pisao mahniti i genijalni Dovlatov!) sa ukrajinskom lepoticom tragično netalentovanom za učenje engleskog, i grupom njenih imigrantskih sapatnika u večernjoj jezičkoj školi, koji shvataju da moraju da je se nekako otarase ako ikada žele da nauče taj jezik – end samvan hez tu du d drti vrk… I U diplomatskoj poseti Batu, koja kao da je neki slučajno izostavljeni odvojak Misije London; potom Metabolički ljudi, koja govori o tome šta biva kada Zapad reciklira govna a istok ih jede…; ili Dolazak Deride, otrovna minijatura o maleru iskompleksiranog intelektualnog „balkanskog provincijalca“; pa Linking parts, pomalo zaumna alegorija o misticizmu tranzicije kao onog večitog peljevinovskog prelaza „iz niotkuda u nikuda“; a i Veliko božićno čišćenje, u kojem se smorenoj balkanskoj domaćici lično ukazuje impersonator Mister Propera, kao ovaploćenje potrošačkog ideala Savršene Čistoće, dovedenog do krajnjih konsekvenci…
Ruska elektronska pošta, savršena muškosvinjska sajber-mistifikacija sa zločinačkim anhepiendom, jedan je od vrhunaca ove zbirke. A gde su Rusi, tu je negde i kraj sveta i pitanje smisla poslednjih stvari – vredi li ovako životariti, ili ipak pritisnuti dugme za apokalipsu – a sve to u priči Niniva… U Cyber Faustu ćete videti kako to izgleda kada pokušate da kupite/prodate dušu preko interneta, s onom olakošću kojom se sve „preko interneta“ i radi…; Poslednji zalogaj kao da je smućkao klarkovske motive iz Odiseje u svemiru 2001 sa vonegatovskim cinizmom, pa još na temu ostvarenja ultrasifražetske utopije o nestanku zlih i prljavih muškaraca – osim jednog koji se bio zaglavio u kosmosu, u onoj majortomovskoj limenoj kanti, i upravo se – mada u dosta nikakvom stanju – survava ka Zemlji… Na drugoj strani, hm, Čovek–penis ima taj problem da mu pokretački mehanizam Donje Glave okupira baš svu životnu energiju; Small woman, još jedan biser iz „stipendističkog žanra“, vrti se duhovito i pronicljivo oko kulturoloških razlika ali i oko umalo kobne zabune nastale oko zvukom tako sličnih a značenjem tako različitih reči eighteen i eighty, dočim je Usluga još jedan zonosumračni insert iz tamne strane tranzicionog ludila, u kojem vaskrsava i jedan pravi pravcati dželat – a zašto i ne bi, kad je potpomognut od „Evropskog fonda za tradicionalne zanate“… Odiseja na Kosovu 2001. kao da je stilska vežba iz „vučjeg horora“; Oink, oink je vitriolska persiflaža vrednosnog sudara Poezije i Kapitala u kojem, ispostaviće se, svinje na jednoj velefarmi mnogo bolje „rade“ kad slušaju poeziju Uvaženog Pesnika! Simić je mrtav izvanredna je priča čiji je „trigger“ iznenadna smrt srpskog prevodioca bugarskog pisca koji ga, doduše, nikada nije ni upoznao, ali ipak oseća obavezu da mu ode na sahranu i poseti njegove bližnje u Kragujevcu – a sve to tokom NATO bombardovanja 1999, u atmosferi sasvim otvorenog i masovnog bunila. Zbirku, sasvim logično, zaključuje priča Iz zemlje izlazećeg i zalazećeg sunca, briljantna parabola o Istočnoevropljanima sa dveju obala Crnog mora, Bugarinu koji je već „u Evropi“ (gde, jbg, radi kao mesar u hipermarketu), pa sanjari o Nacionalnoj Samobitnosti i Slavnoj Viteškoj Prošlosti, i drugome, Gruzinu sa „pogrešne“ obale, koji uzdiše za svetlima Evrope „kojoj pripada“, za Bečom i Parizom, Amsterdamom i Londonom…
Nivo za napredne dobar je za „napredne“ poznavaoce Aleka Popova, ali uopšte ne škodi ni kao uvod u njegov opus. Kada se raspituje o piscima koje nije čitao, Popov obavezno pita: is he/she funny? Za sebe može da bude miran: em je funny, em je štošta drugo.
