The Kills su američko-engleski alternativni rok duo koga čine pevačica Alison “VV” Mosshart (SAD) i gitarista Jamie “Hotel” Hince (Velika Britanija). Za njih se slobodno može reći da spadaju u fancy elitu gitarskog rok zvuka u poslednjih dvadeset godina, do te mere da su već i sami postali deo modne scene – mada su osnivači prvobitno bili par, Hinceova potonja višegodišnja afera i brak sa supermodelom Kate Moss značajno je doprinela njihovoj poznatosti, onoliko koliko je i Mosshartova postala značajno vidljivija kao vokal supergrupe Dead Weather, predvođene slavnim Jackom Whiteom iz The White Stripes, a odnedavno medijima zanimljiva i kao nova devojka glumca Damiana Lewisa.
Njihova karijera poklapa se sa pojavom poslednje generacije autentičnih rokenrol sastava koja je eksplodirala početkom dvehiljaditih: The Strokes, Kings of Leon, Black Keys i već pomenuti The White Stripes sa američke, te Franz Ferdinand, Arctic Monkeys, Kaiser Chiefs sa britanske strane – to je ekipa u kojoj su The Kills imali status “mlađe sestre i brata”, omiljenih kod muzičara i novinara. Sa zvukom zasnovanim samo na električnoj gitari i glasu, oni su donosili jedan osvežavajuće rudmentaran pristup rokenrolu koji je razobličavao njegovu pirotehniku i svodio je na ogoljen oblik kroz kog je progovarala njegova mitološka suština: priče o sudbinskom otpadništvu & tenzija žensko-muških odnosa. Sve kao na filmu.
Uspešno su debitovali pre tačno 20 godina sa Keep on Your Mean Side (2003), a albumi No Wow (2005), Midnight Boom (2008) i Blood Pressures (2011) upisali su ih u mapu značajnih imena svetske rok zajednice, kao svojevrstan novitet: art-garažni sastav. Rudimentarno i pomalo dizajnirano ukrštanje panka i bluza, bilo je u sličnoj kategoriji u kojoj su se nekad davno isticali Jon Spencer & The Blues Explosion. Moćan glas Mosshartove i ekspresivno Hinceovo sviranje podržavali su autentičnom visceralnom snagom ovaj postmoderni koncept, nastao pre u avangardnim galerijama nego memljivim podrumima, te su The Kills dugo bili “bend koga treba otkriti” – za New Musical Express, koliko i za Vogue. No, mainstream uspeh nije bilo ni na vidiku, te se posle kilavog Ash & Ice (2016) bend odlučio da sledeći period provede isključivo nastupajući na sve mnogobrojnijim festivalima, gde su uvek bili rado viđeni gosti.
Nedavno se posle sedam godina pauze iznenada pojavila njihova nova ploča God Games (Domino), u produkciji Paula Epwortha, poznatog po saradnji sa pop gigantima kakvi su Adele, Rihanna i Florence and the Machine. Deo misterije je rešen kad smo saznali da je on bio tonac The Kills na početku njihove karijere, te se sad dobrovoljno vratio sa misijom da svojim Grammy nagrađenim dodirom pomogne starim drugarima da ponovo nađu sebe u ovom izmenjenom postpandemijskom svetu. Stilizacija i dramatizacija The Kills-a koju je izveo izvlači u prvi plan njihovu gothic lirsku stranu, igrajući na kartu prefinjenijeg zvuka – čini se da su zajedno zaključili kako su mračni tonovi pogodni za pretvaranje radikalne gitarske estetike u nešto nalik glasnoj pop muzici.
The Kills uspevaju na God Games da budu ubedljivi i kao pop grupa sa širokim bluzerskim emocijama, nalik na neke imaginarne The Black Keys koje bi predvodila dama. Ovde se tako sviraju i gitare i klavijature i elektronski efekti i uobičajene ritam mašine (The Kills nikad nisu imali bubnjara), insitirajući na transžanrovskoj oslobođenosti, tako bliskoj najmlađoj slušalačkoj publici. Numere kao što su New York, Love and Tenderness, 103 ili Kingdom Come, svedoče o neugaslom rokerskom plamu koji ih još pokreće, dok LA Hex i naslovna pesma, sa svojim okretanjem gospel inspiracijama kroz elektro instrumente, nagoveštavaju novostečenu životnu mudrost.
Album God Games možda neće biti upamćen kao najbolji trenutak grupe The Kills, ali je dovoljno upečatljiv da se i dalje ističe iskrenom “drugačijošću” u sadašnjoj brojnoj, ali suštinski siromašnoj muzičkoj produkciji. Možda nam i nije ostalo ništa drugo nego da budemo drugačiji.
Među novim izdanjima kultne izdavačke kuće LOM, jedne od mnogih koje ne učestvuju na Sajmu knjiga, su i romani Hamsuna i Oksane Vasjakine koji debituju na srpskom jeziku i niz novih prevoda klasika i savremenih autora
Jovana Petronijević je iz Kulturnog centra Beograda premeštena u Teatar Vuk, na njeno mesto je postavljen Goran Čpajak, a KCB je već 16 godina u v.d. statusu
Zoran Kesić, Nataša Ninković, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Anita Mančić, Milan Marić, Nikola Kojo i drugi sa crne liste deo su Blacklist festivala koji će biti u 25 gradova Srbije
Ruke su i dalje naš najbolji alat - rekao je Vladimir Stankovski na dodeli nagrade međunarodnog konkursa na temu „Ruka“, čiji je cilj bio povratak analognoj karikaturi
Prema analizi Nezavisne kulturne scene, država je na konkursima za kulturne projekte ove godine potrošila 1.416,500 evra na sumnjive projekte. Za projekte Lazara Ristovskog i Aje Jung dala je više od 315.000 evra. A ostalima - šta preostane
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
