Medijsko šamaranje

Kriza se na televiziji može videti u veoma različitim pojavnim oblicima. Protekle nedelje sam sticajem okolnosti imao priliku da vidim jedan TV prilog koji je uzdrmao javnost u Bosni i Hercegovini. Priča je tipična za područje Zapadnog Balkana. U dvorištu Vrhovnog suda BiH pojavi se izvesni Tasim Kučević, čovek koji je osuđen na 12 godina zatvora i 280.000 KM (konvertibilnih maraka) zbog organizovanog kriminala i trgovine ljudima i navođenja na prostituciju. Osuđen je jer je 1996. odvodio devojke iz izbegličkih kampova u Italiju i tamo ih terao na prostituciju. Jedna od njegovih žrtava se obesila, druga je ubijena pod čudnim okolnostima. Ukratko, takva zver od čoveka stigla je pred sud da mu se odredi kada će odslužiti kaznu, jer verovali ili ne, na slobodi čeka termin. U dvorištu ga je, pred kamerama, tetka jedne od žrtava pitala za sudbinu devojke – a Tasim Kučević joj je opalio pred tim istim kamerama šamarčinu od koje je žena pala i dvaput se okrenula unazad. Reakcija okupljenih bila je takođe tipična, svi su se u nelagodi osvrtali oko sebe, odjednom su imali važna posla, policije ni obezbeđenja (osim mafijaševog) nije nigde bilo. Žena je sedela na zemlji izgubljena, posramljena i nakon nekog vremena je ustala i otišla. Tako izgleda pravda ovih dana. Nasilnik je odlazeći iz kadra nešto opsovao, namestio rukave, gotovo iznerviran što se svojim poslom maltretiranja žena mora baviti i van radnog vremena. Objasnio je da je gospođu ošamario jer je pomislio da je novinarka?!! To mu dođe kao da novinare možeš da šamaraš, polomiš im koleno ako ti se ne dopada, recimo B92, ili ako te iznervira pitanje ko Velju. Kada vidite ovakve snimke, osećate strahovitu nemoć i sramotu, osećate bes čak i prema kameri i TV ekipi koja pasivno snima ovu situaciju kao da je reč o prirodnjačkoj emisiji gde predator napada svoj plen.

Drugi primer je jednako strašan, a emitovan je samo nekoliko dana kasnije. U Novom Pazaru su očajni sindikalisti započeli štrajk glađu. Radnici u tekstilnoj industriji u Raškoj i Pazaru bukvalno gladuju, a platu nisu primili već 15 godina. Sve ovo je, nažalost, u Srbiji redovna novinska vest na koju niko ne reaguje. Ovo je već dovoljan pokazatelj koliko smo oguglali na krizu – pa nas štrajk glađu ne dotiče kao tema. Kada je pre nekog vremena Noam Čomski želeo da zastupa interese zrenjaninskih radnika, u ovdašnjoj javnosti je to delovalo neobično. Koga još brinu protesti radnika iz propalih društvenih preduzeća koja su privatizovana. Stvar je eskalirala kada je pred kamerama predsednik udruženja tekstilnih radnika Zoran Bulatović odsekao sebi prst i pokazao ga kao svoj obrok. Očigledno potresen čovek je ovaj očajnički gest učinio kada je osetio onu pomenutu nemoć, bes i nepravdu pred kojom je bio potpuno bespomoćan. Na intervenciju gradonačelnika Pazara čovek je odveden u bolnicu gde mu je prst prišiven. Dok se obraćao medijima, Bulatović je objašnjavao da su lokalne vlasti pokušavale da pomognu, ali da su izostale reakcije i pomoć „iz Beograda“. Osim ovog čina potpune autodestrukcije, koji bi svakoj vlasti bio ozbiljna opomena, poruka je višeznačna. Gladni ljudi, na margini društvene brige, u centralizovanoj državi, sa velikim socijalnim raslojavanjem, spremni su na očajničke poteze da bi prosto skrenuli pažnju na svoje probleme. Sve ovo je idealni ambijent za nastanak i razvoj demagogije svake vrste, totalitarne svesti i apsolutnog nepoverenja u institucije društva. Gladan sitom više ne veruje, žrtva ostaje žrtva čak i posle pravosnažne odluke suda i sleduje joj šamarčina ako se drzne i nešto pita.

Isti samouvereni korak u belom odelu uvek me podseti na Jocu Amsterdama, podstanara porodice Milošević u Tolstojevoj na Dedinju. Taj neverovatni krešendo sa hapšenjem Joce Amsterdama (čije ime-grad ostaje u nominativu, što daje dodatnu težinu) samo pokazuje notornu činjenicu o sprezi (ili u ovom slučaju, hajde da kažemo poslovnom odnosu) politike i sveta sumnjivog biznisa. Joca nije Amsterdamac, Joca je Amsterdam! Ovaj predsednički životni stav zahteva i predsednički smeštaj, samo je zaista zanimljivo da li tu postoji usmeni ili pismeni ugovor, kapara ili otkazni rok. Joca je na Dedinju, a optužen je za povezanost sa ubistvom u Zagrebu, izručivanja nema, sve u svemu – eto uskoro Joce nazad na Dedinje. A vi novinari, ne talasajte mnogo i ne glumite mangupe, il će da padaju šamarčine, ko u Sarajevu.