Mala scena JDP-a se zove „Studio Ćirilov“

Studio Ćirilov, tako će se od subote 16. novembra zvati mala scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, od dana kada nas je pre 10 godina napustio teatrolog, dramaturg, pozorišni reditelj, pesnik, veliki Jovan Ćirilov.

Prva predstava koja će te večeri biti odigrana u Studiju Ćirilov biće „Moj muž“ Rumene Bužarovske u režiji Jovane Tomić. Igraju Sanja Marković i Jovana Belović.

Jovan Ćirilov, uz Bojana Stupicu najznačajniji je upravnik u istoriji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. „Preimenovanje scene Studio u Studio Ćirilov, a na desetogodišnjicu njegove smrti, tek je spoljni, vidljivi beočug u čvrstom lancu kojim je u ovdašnju pozorišnu sredinu pričvršćeno njegovo i naše, srpsko, beogradsko, regionalno i evropsko – Jugoslovensko dramsko pozorište“, saopštili su iz ovog pozorišta.

Prenosimo deo jednog od intervjua koje je dao za „Vreme“.

„Vreme“: Sa koliko godina ste postali dramaturg u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Jovan Ćirilov: Sa dvadeset tri, dvadeset četiri. Dosta se putovalo u tim godinama jugoslovenskog otvaranja prema svetu i slabljenja stega u kulturi. Naša pozorišta gostovala su po najvećim evropskim prestonicama. Prvo gostovanje JDP-a van granica naše zemlje bilo je u Parizu 1954: na prvom Teatru nacija održanom u pozorištu „Sara Bernar“. Naravno, JDP je išao sa Stupičinom predstavom Dundo Maroje, koja je u pariskom „Figarou“ dobila sjajne kritike. I sledeće godine Jugoslovensko dramsko gostovalo je u Parizu, ali sada sa Jegorom Buličovim Mate Miloševića. Francuske novine su pisale kako je Milivoje Živanović „pružio majstorsku interpretaciju Jegora, koju bi Antoan i Stanislavski podjednako voleli“.

Tih godina na čelo Pozorišnog saveta JDP–a dolazi Ivo Andrić. Kako ste sa njim sarađivali? Je li često dolazio u JDP?

Jeste. Za predsednika Pozorišnog saveta JDP-a Ivo Andrić je imenovan 1956.

Bio je dosta uzdržan, zatvoren čovek. Često sam ga viđao i mogu bez preterivanja da kažem da od Andrića, tokom celog svog života, tokom tih stotinjak susreta, nikad nisam čuo nijednu emotivnu rečenicu. Kažem vam, bio je… tako… Za razliku od, recimo, Miroslava Krleže kod koga je prštalo na sve strane.

Kako to?

Lepo! Nasuprot Andriću, čini mi se da Krleža nikada nije izgovorio nijednu rečenicu koja nije bila nabijena emocijama. U smislu otvorenosti, širine, strasti, mogu da kažem da je Krleža daleko više pripadao našem, beogradskom mentalitetu, dok je Ivo Andrić – onako uzdržan i suspregnut – bio bliži zagrebačkom, gornjogradskom, rezervisanom. Sve u svemu, Miroslav Krleža je bio nad-tip. Na onom čuvenom kongresu podržao je avangardu…

U Ljubljani 1952?

Tako je. Pažljivo, oprezno, ali ju je ipak podržao.

Status koji je Krleža imao i koji ima u jugoslovenskoj kulturi apsolutno je zaslužen. Njegova uloga u jugoslovenskoj kulturi je grandiozna. Mislim da je svojim delima pokazao i to koliko levica zapravo može da bude kompleksna, ozbiljna, moderna, rafinirana.

Kao srdačan, topao i, uprkos godinama, veoma radoznao čovek, često me je pozivao kod sebe u Zagreb.

Gdje?

Kod njega na Gvozdu ili u Leksikografskom zavodu. U Beogradu, obično smo se viđali u Mažestiku. Krleža je uvek tamo odsedao… Belović i ja smo jednom otišli kod njega u Mažestik. Primetio je da sam bio tužan.

„Šta je Ćirilovu?“, pitao je Belovića.

„Upravo je saznao da mu majka boluje od karcinoma.“

„Eh, pa nije to ništa!“, rekao mi je Krleža veselo. „Evo, pogledajte mene: imam karcinom kože i… Hoćete da se skinem, da vam pokažem?“

Bio je spreman da tu, u restoranu Mažestika, skine sako i košulju ne bi li me oraspoložio. Bio je žovijalan, srdačan…

„Ne, nemojte“, branio sam se. „Verujem, verujem…“

Krleža je, naprosto, bio divan čovek.

Kada ste napustili JDP?

Kada me je Mira Trailović pozvala da osnujemo BITEF, 1967.

Je li bilo rivaliteta između JDP–a i Ateljea 212?

Istinski nije. Bila su to različita pozorišta, imala različit repertoar. JDP je preko Tanhofera i Bojana Stupice već bio krenuo ka ekspresionizmu; preko Mate Miloševića, koji je između dva rata radio modernističke komade, ka avangardi… Ipak, Atelje 212 bio je sigurno modernije pozorište od Jugoslovenskog dramskog. Naročito zbog toga što je, kao prvi teatar u Istočnoj Evropi, imalo hrabrosti da 1956. postavi na scenu čuveni komad Semjuela Beketa, Čekajući Godoa. Pošto ipak nisu smeli da krenu sa Beketom, u maloj sali stare zgrade“ Borbe“, novembra 1956, Atelje 212 je svoju prvu pozorišnu sezonu otvorio Geteovim Faustom u režiji Mire Trailović. Igrali su Marija Crnobori, Mata Milošević, Ljubiša Jovanović i Viktor Starčić. Na premijeri, i to u prvom redu, sedela je – Jovanka Broz!

Sutradan je održana i premijera Čekajući Godoa, koja je bila senzacija. Kasnije su, prvi put u Jugoslaviji, na scenu Ateljea 212 postavljani i Ežen Jonesko, i Alber Kami, i Sartr, i Džems Džojs i Vilijam Fokner, i Tadeuš Ruževič i Slavomir Mrožek…

Kako je bilo moguće da se u jednoj socijalističkoj zemlji igraju takvi pisci?

Kažem vam, bio je to jugoslovenski glas otpora prema socijalističkom realizmu SSSR-a; deo Titove borbe protiv staljinizma. U tom smislu, ono što je radio Atelje 212 moglo se nazvati nekom vrstom državne avangarde. Uostalom, ne zaboravite da je u jednom momentu „Delo“, kao moderan časopis, nadvladalo „Savremenik“…

Osim donekle u Poljskoj, takav repertoar bio je nezamisliv u bilo kojoj zemlji iza gvozdene zavese. U Čehoslovačkoj, Rumuniji, Mađarskoj o takvim autorima nije moglo biti ni reči. O Albaniji da i ne govorimo, u kojoj su ta dela počela da se igraju tek devedesetih. Albanija je, inače, poslednja zemlja u Evropi u kojoj je postavljen Čekajući Godoa.