Luda žurka… na papiru

Kada razmišljamo o odnosu dramskog teksta i predstave obično očekujemo da glumac na sceni igra likove koje je zamislio dramski pisac. Istraživanja koja se zasnivaju na postdramskoj estetici otvaraju pitanje da li nas razmišljanje o pozorištu, isključivo kroz vizuru dramskih likova, ograničava da o savremenom čoveku saznamo nešto više i dublje. Dramaturg Dimitrije Kokanov, rediteljka Jovana Tomić, scenografkinja Jasmina Holbus, kompozitor Luka Mejdžor, kostimografkinja Selena Orb i koreograf Igor Koruga se kroz više svojih projekata bave ovom vrstom pozorišnog istraživanja. Predstava Revolt na Velikoj sceni Ateljea 212 može se posmatrati kao nastavak pomenutog istraživanja. Ova predstava se u kontekstu repertoara Ateljea 212 može posmatrati kao deo koncepcije da na dve svoje scene igraju poznate i nagrađene komade evropskih i američkih spisateljica čije drame do sada nismo imali prilike da vidimo. Komad Alis Berč je prevela Radmila Radovanović.

Britanska spisateljica Alis Berč je autorka drame Pobuni se. Rekla je. Opet se pobuni. (Revolt. She said. Revolt again) na osnovu koje je rađena predstava Revolt. Ideja i estetika koje ona zastupa su bliske idejama i estetici Kokanova i Tomićke. Revolt je od one vrste tekstova koji nemaju likove, nemaju radnju i nemaju uobičajenu podelu na didaskalije i replike. Sazdan je od rečenica koje imaju za cilj da iskažu autorkin odnos prema položaju žene i njenu odlučnu pobunu protiv (ne)prikrivenog ugnjetavanja. Iskazima koji su sakupljeni u ovom tekstu je izbrisan kontekst (ko govori, kome govori, gde govori i zašto govori), a cilj je da se čitalac (gledalac) suoči sa njihovom banalnošću iza koje se krije supremacija patrijarhalnog društva u kome živi zapletena savremena žena (i muškarac). Stereotipne ideje koje su u osnovi ovih rečenica određuju ženino bitisanje u svim aspektima života (odnos prema svom telu, drugom telu, prema poslovnom partneru, bračnom partneru, roditelju, ćerki, kupcu, policajcu…). Rečenice su tematski povezane tako da idući iz jednog u drugo poglavlje možemo tu i tamo (naročito u početnim delovima) naslutiti moguće situacije u kojima bi se date rečenice mogle izgovoriti u realnom životu. No, spisateljica odbija da zaista napiše dramsku situaciju kako time ne bi ograničila naš uvid i svesno nas ostavlja da sami izmaštamo kontekst. Cilj je provocirati stalni angažman čitaoca koji dovodi do toga da se čitalac suočava sa banalnošću napisanih rečenica, te da promisli koliko puta je te rečenice čuo u realnom životu u različitim kontekstima i da li je tada imao svest o njihovoj banalnosti. A ta banalnost reči ukazuje na naopak odnos prema telu žene (i uopšte ljudskom telu) koje se (zlo)upotrebljava i na koje društvo kao haljine navlači različite identitete.

Tekst Alis Berč se naizgled brzo čita, no ako pustite vaše misli da trče i preleću preko reči i rečenica suština vam lako može pobeći. Zato nam se čini da je ovaj tekst pisan za veoma intiman, kamerni prostor u kome bi se glumci i publika gledali u oči, a tela im se gotovo dodirivala. Sama spisateljica je bila izričita samo u jednom – predstava mora biti oslobođena scenografije, a sve ono što bi se dešavalo iza scene ima se dešavati u dubini prazne scene. Cilj je po svaku cenu ukinuti podražavanje realnosti. No, taj zahtev je mnogo lakše sprovesti na papiru, nego na sceni, jer kada na scenu stane glumac, njegovu radnju publika teško da može da razume drugačije nego kao podražavanje.

24-scaled

Rediteljka, njen dramaturg i uprava pozorišta odlučili su da ovaj tekst postave na sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212. Ta scena svakako jeste mera uspeha koji su (što zajedno i pojedinačno) ostvarili umetnici ovog projekta. No, ostaje pitanje šta sa ovakvim kamernim i hermetičnim tekstom na velikoj sceni gde je koncentraciju publike mnogo teže držati? Da bi se problem prevazišao scenografkinja Jasmina Holbus je organizovala scenski prostor tako da se scena dogradi i bukvalno uđe u parter kako bi glumci bili što bliži publici. Osim toga scena je jedna velika i prazna površina na koju se odozgo spuštaju svetla koja akcentuju pojedine scene/situacije. Autorkin zahtev da se radnja u bekstejdžu vidi scenografkinja je ispunila – vidimo glumce kako se presvlače i menjaju kostime. U izvođenju ovakvih predstava najveći izazov je na glumcima koji su glumački pristup morali da prilagode veličini scene i udaljenosti publike.

Glumci i rediteljka su problem pokušali da reše tako što su glumačkom igrom zaokružili ono što se u tekstu samo naslućuje, a to su određene situacije u kojima se dotične rečenice mogu izgovoriti: situacija u kojoj zaposlena traži od šefa slobodan dan, erotsko zagrevanje jednog ljubavnog para, neuspela prosidba, poseta baki majke i ćerke… No, ne želeći da ove scene deluju realistički (jer bi na taj način izneverili ideju teksta), glumci su ih igrali namerno pojačano, gotovo iskarikirano. U svom glumačkom pristupu oni su veoma energični, posvećeni i daju svoj maksimum. Tamo gde je moguće oni izvlače i humor iz pojedinih rečenica, npr. scena erotskog zagrevanja (Tamara Dragičević i Aleksandar Vučković) ili scena razgovora šefa i službenice (Uroš Jakovljević i Ana Mandić) ili scena neuspele prosidbe (Jovana Stojiljković i Aleksandar Vučković). U ovim glumačkim duetima rediteljka dobro postavlja tempo-ritam scene, a glumci odnose grade na kontrapunktnoj igri koja fino prelazi iz uživljavanja u distancu, iz emotivnog naboja u humorno opuštanje. Ove tri scene su jasne i efektne.

U drugom delu teksta Alis Berč insistira i na grafizmu (tekst se ponavlja, napisan je u više kolona) kao da želi da napravi ritmički rez ili zaokret. Ovu situaciju sa papira rediteljka i glumci su nastojali da prenesu na scenu tako da prizor deluje kao nekakva luda klupska žurka u kojoj se prepliću različiti pokreti, glasovi i zvukovi. To na sceni nije delovalo tako efektno jer smo u prvom delu predstave mogli da povežemo izgovorene rečenice sa situacijom koju glumci igraju, dok u sceni tzv. žurke to nismo mogli. Pokret je bio neka vrsta stilizovanog plesa, a rečenice su izgovarane kao parole. No, na kraju predstave u sceni susreta tri žene – bake, majke i ćerke vraćamo se na prethodno uspostavljeni princip. Značaj scenografskog rešenja postaje jasan na samom kraju kada glumica Jana Mandić bukvalno sedne ispred nas i poslednje rečenice izgovori kao najintimniju ispovest. To je bio logičan kraj predstave. Verovatno ne želeći da joj se predstava završi antiklimaksom rediteljka predstavu završava pevanjem Tamare Dragičević. Ova glumica lepo i efektno peva, ali se stiče nepotreban utisak da predstava ima dva kraja.