Na spisku predstava u kojima je do sada igrao Dragan Mićanović, najviše ima Šekspirovih dela. Pre aktuelnog Mletačkog trgovca, igrao je u Romeu i Juliji, Bogojavljenskoj noći, Snu letnje noći, i u dve verzije Hamleta. Jedna od njih je londonska – bio je Fortinbras u predstavi Glob teatra. U London je otišao 1999. godine, po mnogima na vrhuncu karijere. Hvalili su ga zbog Mizantropa, Bureta baruta, Čikaških perverzija, Tamna je noć… Prvo njegovo gostovanje u Beogradu iz Londona bilo je zbog Hazarskog rečnika. Mićanovićev Trigorin u Čehovljevom Galebu, na kraju prošle sezone u Jugoslovenskom dramskom, bio je znak da nije tu samo na proputovanju.
„VREME„: Kada ste odlazili za London, objasnili ste da ovde više ne vidite prostor za svoj napredak. Da li ste se sad vratili zato što se promenila sredina ili prosto zato što je sagrađena zgrada vašeg pozorišta?
DRAGAN MIĆANOVIĆ: I zbog jednog i zbog drugog. Kada sam odlazio, našao sam jedan svoj intervju s početka devedesetih čiji je naslov bio „Meni je tesno“. Otišao sam nekoliko godina nakon te izjave zato što mi je i dalje bilo tesno. U tom trenutku to je bila nepodnošljivo mala kulturna sredina, u načinu mišljenja. Stav prema kulturi je bio površan i plitak, znam da koristim opšte reči, ali je tada to bilo tako. I ja sam pokušao da za sebe nađem izlaz iz toga. Sad sam se vratio zato što znam kako je napolju, znam koliko je glumački hleb težak napolju, i zato što kod nas ide nabolje. U stvari, želim da u svom životu povežem i jedno i drugo, Beograd i svet. Za koji dan idem u London da nadsinhronizujem film koji sam tamo radio – ni u kom slučaju ne želim da zatvorim vrata prema tamo. Moj san je da radim svuda u svetu a da živim u svojoj zemlji, ovde mi najviše prija, a da radim na što više mesta, da obiđem što više toga. To mi je san, da li će se ostvariti videću, idem ka tome, trudim se.
Vaša Porcija je neuobičajena, očigledno s namerom da bude neuobičajena.
Kad muškarac igra ženu to je, kako bismo mi rekli – uloga na žiletu. Trudio sam se da je ne predstavljam prenaglašenim sredstvima koji bi sami po sebi ukazivali na komičnost. Situacije u kojima se nalazi Porcija donekle vuku jednu blagu humorističku crtu iako i tada u njoj prevladavaju bajkovitost i romantika. Trudio sam se da ništa ne vuče na jeftin humor. To je lik koji mora da nosi bajkovitost, romantiku i lepršavost, tako je napisan, kao kontrateža Šajloku koji nosi tugu, jad i mrak.
Vaš Mizantrop je pominjan najčešće po artizmu, Trigorin takođe, Porcija opet takođe. Ima se utisak da je svaki delić svakog vašeg pokreta na sceni mišljen i osmišljen.
Jeste da sam u ovom liku dostigao veću preciznost nego u prethodnim, svaki pokret koji uradim na sceni je osmišljen. Imao sam veliku pomoć u Vladi Logunovu. On je za vreme proba sedeo u publici i hvatao svaki moj pokret koji bi me vodio u karikaturu ili pokazivao previše muškosti, i posle scene bi mi govorio „probaj to ovako, kada hodaš probaj prsti-peta“. Možete misliti u kakvoj sam ja situaciji, gde naći inspiraciju za sledeći lik. Ali pošto je premijera bila nedavno, dozvoljavam sebi da još uživam u ovom uspehu, tako da sam sad opušten i uživam u igranju ovog lika. Znam da će doći momenat kada ću se zapitati „a šta sad“, ali ne bojim se toga, zato što je repertoar koji ja želim da igram u pozorištu zaista beskrajan. I zato što ima toliko prelepih likova, prelepo napisanih tekstova koji znam da me čekaju…
Kako se pripremate za ulogu, za lik koji vam je, kao u ovom slučaju, i fizički nepoznat? Neki su u Porciji prepoznali kretnje vaše supruge (glumica Ana Sofrenović, p.a.).
To je neverovatno. Čuo sam da su neki pomislili da mi je Ana bila uzor, čak i da su neke novine objavile da sam je imitirao radeći Porciju što je, naravno, glupost. Moji prijatelji su prepoznali u, recimo, načinu kako pušim cigaretu na muštiklu moju mamu, a neki su prepoznali i pokrete moje ćerke Ive od pet i po godina. Ja se ne bunim zbog svega toga, ali to u svakom slučaju nije bila imitacija. Što se tiče priprema za lik, pa teško možete sada naći pandan Porcije, Trigorina ili bilo kog lika klasike, mada su me neki pitali ko bi od naših pisaca mogao da bude Trigorin. Veliki likovi iz klasičnih dela teško da mogu da imaju pandan. U pripremama za film je druga stvar, i ja bih to radio, odlazio na mesta gde mogu da se sretnem s tipom ljudi kome moj novi lik pripada. Moje pripreme za pozorišnu predstavu uglavnom se svode na razmišljanje šta taj lik radi, šta hoće, koji mu je cilj, koja sredstva koristi, a pred predstavu samo uobičajene vežbe dikcije i pokreta tela.
U vašem dosadašnjem repertoaru preovlađuje klasična literatura?
Klasika je ono što mene u pozorištu najviše zanima, s čim sam počeo, u čemu nalazim najveću inspiraciju, što je najteže i najzahvalnije igrati i gde možete najdalje otići u istraživanju. Klasika je, kako se to kaže, odvajanje od scene, lebdenje.
Ulogu Fortinbrasa dobili ste na audiciji. U našim pozorištima ne postoji takav način dobijanja uloge…
Ja volim audicije, i žao mi je što ih nema. Za naše etablirane glumce nema potrebe jer reditelj može da nas vidi na sceni i proceni koje su naše mogućnosti i da li mu odgovaramo za tu i tu ulogu. Na filmu je drugačije, i ja sebe mogu da zamislim na audicijama za film. Mislim da će mladi tražiti svoje mesto u pozorištu na audicijama i da je to fer način. Za klasično delo, da sam reditelj, zahtevao bih audicije za mnoštvo uloga: na tabli na akademijama bio bi oglas da mladići nauče tekst iz toliko i toliko uloga, devojke isto, pa ko sebe vidi u nekoj od potrebnih likova, neka to i nauči. To je najbolji način, doživeo sam to u Londonu nekoliko puta. Da ne postoje audicije, ne bih mogao da radim. To je fer način da se dobije uloga. Ne želim da verujem da kod nas postoje lobiji, rodbinske veze, to je pogubno po mlade. Stavljati na scenu nekoga ko nije za scenu, verujte mi, može da bude za tog nekog jako traumatično.
