Prosto je neverovatno kako je u doba globalnih medija – vest o brodolomu afričkih izbeglica kod Lampeduze postala nevidljivi deo arhive. Da vas podsetim, oko 500 emigranata (uglavnom iz Eritreje i Somalije) je prošle nedelje iz Tunisa brodicom stiglo na gotovo 600 metara od obale italijanskog ostrva Lampeduza. Nakon kvara na brodu, zapalili su ćebe ne bi li privukli pažnju ribara, zatim je gorivo na palubi planulo, ljudi su u panici naglo prešli na jednu stranu brodića i prevrnuli ga. Epilog je strašan – preživelo je samo 155 putnika, a među nastradalima ima mnogo dece i žena. Olujno more i jaka struja sprečili su potragu nakon dva časa i vlastima je ostalo samo da broje tela – njih više od 350.
Ova priča, nažalost ima uvod, jer je samo par dana pre tragedije, na isti način stradalo petnaestak ljudi. Morbidna računica glasi – od 2011. udavilo se 1500, a od 1999. Gotovo 20.000 ljudi! Zato je malo jasnije, zašto je uprkos protestima Komeserijata za izbeglice UN, pape Franje, priča o tragediji kod Lampeduze nakon senzacionalističkih naslova brzo zaboravljena.
Pažljivo sam pratio snimke – koji su se svodili na sprovođenje izbezumljenih žrtava, zagrnutih termo prekrivačima do privremenog kampa ili do avionskog hangara gde su sklonjena pronađena tela – radi identifikacije. Oko emigranata je i u ovim uslovima bio kordon policije, jer – propisi su propisi!
Slepo poštovanje italijanskih imigracionih zakona delom je i dovelo do katastrofe. Prema dogovoru iz Dablina, zemlje EU nemaju obavezu da prihvate emigrante – već ih samo prosleđuju zemlji u koju su emigranti prvo ilegalno ušli. To znači da su „mesta iskrcavanja izbeglica“ Italija, Grčka ili Španija, zemlje koje moraju da spreče ulazak, dok geografski „sigurna“ Nemačka, ili Holandija – nemaju interes za pitanje ilegalnih emigranata. Italijanski zakoni, naročito pod Berluskonijem, zabranjivali su pomoć brodovima sa ilegalnim useljenicima. Tako je tokom tragedije prošle nedelje jedna ribarska brodica obilazila oko broda u plamenu i otplovila iako su se čuli krici davljenika – žene i dece. Italijanski ribari – koji su pritekli u pomoć i kasnije položili cveće u more – ponovo su rekli kako „zakoni mora“ i ljudske solidarnosti moraju biti jači od rasističkih. Pitanje – „tvrđave Evropa“ ponovo je aktuelno, jer očigledno je da novi sistemi satelitskog praćenja imaju zadatak da spreče krijumčare ljudi, pre nego da pomognu brodolomnicima.
Nesporno je da treba sprečiti i hapsiti kriminalce (poput kapetana iz Tunisa u ovom slučaju) koji za ovu samoubilačku misiju od izbeglica naplaćuju gotovo 2000 dolara. Međutim, očajnici koji beže od ratova ili diktatura – koje je u dobroj meri tolerisao ili podsticao Zapad – nisu kriminalci. Samo pre nekoliko godina, pokojni libijski diktator Gadafi bio je omiljen u Italiji ili Francuskoj, jer je „čuvao“ Evropu od afričkih izbeglica. Danas krijumčari ljudi najčešće isplovaljavaju iz Libije (ređe Tunisa) – gde praktično vlada bezvlašće.
Grčka se protekle nedelje takođe suočila sa fašističkom retorikom „Zlatne zore“, čija su meta prvenstveno tamnoputi imigranti, a potom i levičari koji su za njihovo integrisanje u društvo. Otuda dolazi ova licemerna i sadistička metafora evro-populista koji tvrde da je do tragedije došlo jer je „brod bio pretovaren“.
Samo par nedelja ranije, Italija se prisetila brodoloma Kosta Konkordije, kada je olupina broda vađena iz mora. Rukovodilac operacije je tako tromo govorio čak i o olupini, čuo sam kako je upotrebio izraz: „Konkordija sada odmara na pontonima!“ Pitam se kako je olupina kruzera sa evropskim turistima doživela počasti koje 20.000 davljenika kod Lampeduze nikada neće dobiti.
Metafora broda, kojom se opisuje jedno društvo, nije strana ni nama u Srbiji, iako (još) nemamo more. Ove krijumčarske barke veoma podsećaju na brodove kojima su crni robovi pre nekoliko vekova stizali u Ameriku ili kolonijalnu Evropu. Poređenje nije slučajno, jer nastradale izbeglice kod Lampeduze po pravilu nemaju dokumenta, identitet, pa čak ni mobilne telefone, jer predstavljaju rizik za krijumčare. EU se kod nas ponekad poredi i sa vozom, za koji „moramo da prikačimo naš vagon“. Naši azilanti i izbeglice takođe predstavljaju ozbiljan izvor nesuglasica sa gospodom sa „gornjih paluba“ u EU. Time nam je nesreća afričkih emigranata poznata i bliska i zavređuje neuporedivo veću medijsku pažnju.
Beskrupuloznost i bezosećajnost koju je pomenuo i papa Franja – uz dodvoravanje biračima u bogatijim članicama EU i birokratiju koja na kraju broji leševe – danas najviše čine da imigraciona politika EU zaista liči na Titanik.
Naša sreća je samo što do EU ne moramo da plivamo, a umesto davljenja možemo da izgubimo samo beli šengen.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
