Da li znate vic kada Bosanac ode u Sloveniju? Ne zna ga ni Branko Đurić Đura. A njegov rediteljski i scenaristički debi Kajmak i marmelada trebalo je da bude baš to – vickasta i topla tragikomedija na večnu eks-ju temu mešanih brakova, kulturnih i civilizacijskih razlika, predrasuda i pobeđivanja istih. Kao i većina priča sa ovih prostora iz domena m(j)ešovitosti, i ovaj film počinje kao dobra šala koja se pretvara u lošu šalu i završava odsustvom bilo kakvog razloga za smeh.
Pomenuti Đura je jedan od onih umetnika koji je mnogo ozbiljniji nego što izgleda. Neposredno pre izbijanja rata u okviru Top liste nadrealista nemilosrdno je ismevao sve razloge zbog kojih će nešto kasnije ovaj i početi. Tada se kao i njegov junak iz filma, Božo, sklanja u Sloveniju. Raspad naše bivše države, na njegovu i na žalost svih nas, od Đure pravi internacionalnu zvezdu. Sem što glumi i režira u Slovenačkom pozorištu, učestvuje i u snimanju filmova u skoro svim državama bivše Jugoslavije. Ulogu zbunjenog smetenjaka, malog čoveka u neobičnim situacijama, urbanih nazora ali prigradskog ponašanja i sentimenta, ponovio je i u ovom filmu. I to je sve što je dobro uradio. Režija je bezlična a scenario je nametljivo diletantski. Naročito je tanka uloga koju igra sam Đura. Moglo bi se reći da je Đura glumac izvukao najbolje iz sebe, iako mu Đura scenarista nije mnogo pomogao. Slično je i sa Draganom Bjelogrlićem, koji je uradio najbolje što je mogao sa tekstom koji je dobio. Karakterne razlike između krutih i uštogljenih Slovenaca i emotivnih i raspojasanih Bošnjaka, koje su mogle da proizvedu raznorazne komične peripetije, svele su se na prepucavanje preko terase uz izravno izricanje liste optužbi sa obe strane. Naročito se stiče utisak da su Slovenci prikazani preterano jednostrano i negativno, kao hladni, netrpeljivi pa čak i niski materijalisti. S druge strane imamo čitavu klasu okorelih južnjaka gde nije mnogo bitno ni koje su nacionalnosti dok god se prezivaju na –ić. Ovi su, ako se izuzme glavni lik koji je čak simpatično neuredan i lenj, svi okoreli kriminalci, koji bez vidljivog razloga maltretiraju ostatak bogobojažljivih i mirnih sugrađana vođenih svojim sitnim životnim interesima. Ova gruba podela vodi direktno u nemogućnost da se izgradi konzistentan zaplet. Ta dva sveta su tako daleko da naš mali junak propada kroz taj procep pokušavajući da balansira između njih. Tu se negde krije i pouka filma, neočekivano krajnje pesimistička. Da su dva sveta toliko daleko da su, kada se i na trenutak približe, posledice tek nešto blaže od potpune tragedije. Baš kao kajmak i marmelada.
Iako plemenitih namera, ovaj pokušaj nije dovoljno promišljen. Ne mora samo hepiend da bude nedovoljno dobro motivisan. Polutragičan kraj filma Kajmak i marmelada vođen je potrebom da se ne završi u stilu olakih i neubedljivih rešenja jedne priproste komedije. Međutim, Đurin gastarbajterski usud je tek još jedan bog iz mašine, da ne kažem zec iz šešira. Dijalozi su ponekad toliko loši da su potpuno realistični, kao da slušate ljude na ulici. To odsustvo osećaja za fikciju presudno je za negativnu ocenu filma. Realistična umetnost je takođe samo veština prikazivanja realnosti. Da nije tako, ko bi išao u bioskop?
