Tri ključne komponente ovoga rata su: alkohol, masna hrana i folk–muzika. (Zoran Kostić Cane)
Erik Gordi predaje sociologiju na univerzitetu Klark, a njegov hometown je Sijetl (Seattle), važan grad na severozapadu USA koji je u prvoj polovini devedesetih – kao postojbina grunge pokreta – bio i globalni rokenrol centar br. 1. Istražujući i rovareći po Beogradu i Srbiji, za potrebe svoje knjige Kultura vlasti u Srbiji – nacionalizam i razaranje alternativa (Prevela Biljana Lukić; Samizdat FreeB92, Beograd 2001), Gordi se jednom našao u zanimljivom polemičkom dijalogu s mladom Pančevkom koja je bila šokirana i zgrožena zato što ovaj Amerikanac sluša, recimo, Snežanu Babić Sneki (takođe Pančevku); na radoznali upit šta ona i njeno društvo slušaju, devojka je promptno odgovorila: samo muziku iz Sijetla…
Ovaj bizarni unakrsni „kulturni crossover“ više je od anegdote: on govori nešto o čudesnom svetu endemskog mutant–popa koji je Gordi zatekao u zemlji u koju je došao privučen neočekivanom inventivnošću i zanimljivošću SFRJ-rock scene iz osamdesetih, s kojom se upoznao preko svoje devojke (sada supruge), o jednoj paravavilonskoj diskurzivno-vrednosnoj pometnji koja je u području popularne kulture bila dovoljno manifestna da bi poslužila kao odlična polazna tačka – pa i trajni oslonac – za istraživanje, ali su Gordijeve namere bile kudikamo sveobuhvatnije: inicijalno zaintrigiran kvalitetom nečega što je daleko prevazilazilo uboge standarde istočnoevropskog trade marka, „isprovocirani“ sociolog u Eriku Gordiju naprosto je morao da pokuša da prokljuvi šta se to, dođavola, zbilo sa zemljom koja je proizvodila ovako „zapadnjačke“ – a ipak samosvojne – (sub)kulturne artefakte, da bi potom, ničim vidljivim neizazvana, potonula u najstrašnije varvarstvo, postavši globalnim simbolom organizovanog i sistematskog nesnalaženja, pa i demonstrativnog odbijanja da se uklopi u realije posthladnoratovskog sveta?!
Ono što je Gordi zatekao u Srbiji moglo bi se nazvati poodmaklim procesom kulturne (društvene, moralne etc.) retardacije, koja je, pak, bila sve samo ne spontana: (post)titovski komunizam je, na vreme prepoznavši opasnost od vlastitog nestajanja u postberlinskom svetu, zastrašujuće mutirao u bljutavi eklektički miš-maš izolacionističko-populističke (polu)diktature površno i neobavezno fundirane na bezbroj puta prežvakanim i „popularizovanim“ derivatima čitavog seta petparačkih nacionalističkih mitova i (para)istorijskih praznoverica, kakvih ima u izobilju u vaskolikoj biboovskoj „bedi malih istočnoevropskih država“, a sve to potom preliveno bledunjavom „pluralističkom“ fasadom; Gordi taj poredak-neredak okvirno definiše kao „autoritarni nacionalizam“ bivajući, čini se, i sam nezadovoljan nedostatnošću te sintagme; „krivica“ tu i nije u analitičaru nego u kontroverznoj prirodi samog poretka, koji je sve i svašta trpao i gomilao u svojoj korpi, baš kao u kakvoj ideološkoj samoposluzi (možda je otuda ona Coraxova karikatura na kojoj Milošević pred ormarom dvoji šta danas da obuče ona najpreciznija definicija konfuzne i svaštarske, a u osnovi jedino amoralne i nihilističke naravi „slobističke“ decenije). Ispravno uočivši deklarativno „modernizujuće“ i „urbanizujuće“ tendencije titoističkog komunizma, koje su u mnogo čemu, dakako, bile tek površne, „statusne“ šminkerske, paraderske, u dubljem smislu „lažne“, ali koje su, koliko god bile neubedljive i problematične, ipak generalno doprinele kakvom-takvom umivanju i češljanju „zemlje radnika i seljaka na brdovitom Balkanu“, Gordi – vraćajući se real time postupku – dospeva u epicentar jedne retro–decenije, u središte organizovano-haotičnog (!) napora Države da se društvo tobože vrati „izvornim, pravim vrednostima Naroda“, koje su bile nepravedno skrajnute i ugrožene „anacionalnošću komunizma“ (kao što su danas, je l’ tako, ugrožene „anacionalnošću liberalizma“, šta god to bilo).
Napor tog sistema-mutanta da u beskraj produži svoju parazitsku zombi-egzistenciju Gordi definiše kao sistematsko „uništavanje alternativa“: političkih, informativnih, muzičkih, društvenih. Dakako, pošto je Džugašvili poodavno umro, represija prema aktivnim i(li) potencijalnim protagonistima „alternative“ ne može biti takva da ih naprosto zatre do nepostojanja; utoliko bi se pre moglo govoriti o blokiranju alternativa, o njihovom prigušivanju i držanju u striktno manjinskom getu, gde (naizgled, naizgled!) Poretku ne čine preveliku štetu. Gordi je u ovoj knjizi mahom sigurno i uspešno izložio i sistematizovao i tačke otpora dominantnom Poretku – treba, dakako, imati u vidu da je knjiga nastajala sredinom devedesetih – i omiljene mehanizme njegovog gušenja. Pisana pre svega za zapadnu publiku, knjiga je kao celina više nego dobrodošao uvid u tadašnju „ratnu pozadinu“, verovatno najtemeljniji inostrani prikaz kulturnog, društvenog i, uopšte, svakodnevnog života Srbije, mimo fotogeničnosti onoliko „islikanog“ ratnog spektakla koji se odvijao našto zapadnije, mada nije bio drugo nego vatrena manifestacija jedne Bolesti Na Smrt čije je žarište bilo ovde. Ovdašnjem su čitaocu svakako najzanimljiviji Gordijevi pronicljivi, a u osnovi samozatajni i često „ne-vrednujući“ uvidi u dominantni (para)kulturni obrazac te degenerisane, „incestuozne“ izolacionističke dekade: tu je omraženi i prezreni turbo-folk bio samo stupidna zvučna kulisa za mnogo ozbiljnije nepodopštine; to što se nametnuo, ili je organizovano nametnut, kao drečava i drečeća kultur-paradigma jednog nedostojnog vremena, tek je logična posledica toga što je, kako kaže autor, davao „legitimitet projektima režima tako što ih implicitno povezuje s drugim nacionalnim tradicijama“.
Velika je šteta što se „Kultura vlasti u Srbiji“ nije (ovde) pojavila koju godinu ranije, ali ni sada nije (nažalost?!) okasnila: bilo bi isuviše naivno verovati da jedna retrogradna, nekrofilna paradigma nema nameru da veselo krene u nove mutacije (v. stranu 31). Zato, dobro osluškujte šta slušaju (gledaju, čitaju…) bilo koji potencijalni novi Usrećitelji, jer, potisnuta, zakrabuljena, zaturena istina o jednom poretku ne govori se – ona se peva!
