„Muka mi je od stvaranja muzike za koju su mi ljudi stalno govorili da ne zvuči savremeno“, požalio se nedavno Bili Korgan (53) kultnom časopisu NME, a svoj odgovor publici, kojoj je očito teško ugoditi, formulisao je onako kako bi se to i očekivalo od muzičara njegovog formata: objavljujući novi, dupli album Cyr kojim je njegov bend, čini se, okrenuo jedan sasvim novi list. Iskoračivši van svoje zone (muzičkog) komfora, vešto kombinujući sint-pop ‘80-ih, gitarske grmljavine ‘90-ih i savremenu produkciju već uveliko dvehiljaditih, Korganove „Bundeve“ kao da su imale potrebu da promene pravac i donekle raskrste sa svojim muzičkim nasleđem, nataloženim u prethodne tri decenije.
Sâm naziv albuma Cyr mogao bi imati više značenja, a jedno od njih je da je nazvan po Kiriku, detetu-svecu iz ranog četvrtog veka, nastradalom u velikim progonima hrišćana za vreme cara Dioklecijana. U izdanju nezavisne diskografske kuće Sumerian rekords ploča je objavljena 27. novembra, paralelno sa petodelnom, postapokaliptičnom animiranom mini-serijom pod nazivom U pepelu, koja se može videti na jutub-kanalu benda.
Atmosfera čitavog izdanja odiše neskrivenim misticizmom. Okultne, mitološke pojave iz davnih vremena, poput veštica, feniksa, đavola i drevnih vladara zaboravljenih kraljevstava provejavaju u skoro svakoj od dvadeset pesama na novom albumu Pampkinsa. Možda paradoksalno zvuči činjenica da su za takvu „mračnu“ atmosferu faktički zaslužne izrazito pop pesme, koje čine većinu novog materijala. Pojedini novinari, igrajući se terminima, već su pronašli i nove kovanice – mythnopop i arcadian electro – kojima su pokušali da definišu ovaj „subžanr“ u koji se upustio bend iz Čikaga.
Iako je pevač i gitarista Bili Korgan potpisan kao autor i producent svih pesama na ploči Cyr, u radu su mu pomagali i originalni članovi grupe, gitarista Džejms Iha i bubnjar Džimi Čembrlen. U „novoj“ postavci, nažalost, nije bilo mesta za prvu basistkinju Darsi Vrecki, koja je već godinama u lošim odnosima sa frontmenom benda. Na ploči je učestvovao i gitarista Džef Šreder, a zapaženu rolu imala je i vokalistkinja / klavijaturistkinja Kejti Kol, koja „Bundeve“ već neko vreme prati na njihovim koncertima.
Već uvodna stvar The Colour of Love, sa bas linijom koja neodoljivo podseća na gotik-himnu A Forest grupe The Cure, svojim oštrim ritmom, izraženim sintisajzerima i gitarama koje se jedva naslućuju u dubokoj pozadini, prilično jasno nagoveštava smer cele ploče. Sličan konceptualni „krosover“ nju vejva u dark pakovanju, dosledno prate i naslovna numera Cyr, zatim Birch Grove, još jedan singl Ramona, dok pesma Wrath na trenutke deluje kao da je „ispala“ sa neke od ploča Pet shop boysa.
U intervjuu za „LA tajms“ Bili Korgan je izjavio da na „lageru“ ima spremnih još 46 pesama koje bi mogle da budu objavljene u bliskoj budućnosti. Globalnu epidemiološku pretnju i višemesečni period „zaključavanja“ muzičar je očito iskoristio tako što je intenzivno radio na novom materijalu, a ovakav kreativni zamajac ne bi ni bio moguć bez određenog stepena (samo)izolacije. „Ja sam pustinjak“, kaže Korgan aludirajući na devetu kartu Velike arkane u Tarotu. „Povlačim se. Učim. Imam svetlo ako želite da me pratite. Ako ne, ostavite me na miru i odjebite“, zaključuje oporo.
Ipak, najsnažniji utisak na novom albumu ostavljaju numere koje u sebi imaju utkan prepoznatljivi, sirovi zvuk gitarskog roka, zahvaljujući kojem su Smashing Pumpkins stekli status alternativnih superzvezda. Taj „zvuk“, uostalom, obezbedio im je tokom ‘90-ih godina prošlog veka čak četiri uzastopna platinasta albuma. Možda i najbolja pesma na novoj ploči, Anno Satana, svojim dijaboličnim nazivom brutalno nas podseća na ovu nesrećnu godinu epidemiološke apokalipse. Razarajući gitarski rifovi prisutni su i u gotik-numeri Wyttch, dok nas izvrsna Black Forest, Black Hills, sa bas linijom koju kao da je „raspisao“ Piter Huk, u mislima vraća četiri decenije u prošlost, u doba kada su Joy Division razvaljivali po mančesterskim klubovima.
Možda i ključna zamerka novom albumu odnosila bi se na nedovoljnu uravnoteženost kvaliteta svih pesama na ploči. Imajući u vidu da ih je Bili Korgan u potpunosti sam napisao i producirao, postavlja se pitanje u kojoj meri je mogao da ima trezven, (samo)kritički odnos prema njima. Da je tih dvadeset stvari na albumu eventualno „skratio“ na optimalnih 10-12, imao bi remek-delo po svim parametrima muzičkog kvaliteta.
Možda je pak Korgan jednostavno bio u nostagičnom raspoloženju, željan da novim duplim albumom podseti na važan jubilej Smashing Pumpkins-a – tačno 25 godina od izlaska njihove čuvene dvostruke ploče Mellon Collie and the Infinite Sadness, na kojoj se nalaze nezaboravne cepačine Bullet With Butterfly Wings ili Zero, zatim Čikaškim simfonijskim orkestrom „obogaćena“ Tonight, Tonight, ili setni hit 1979.
Uprkos svemu, čini se da je frontmenu Biliju Korganu ipak pošlo za rukom da konačno napravi „savremenu ploču“, kojom bi trebalo da budu zadovoljni i on kao autor, ali i mnogobrojna publika. A Smashing Pumpkins su posle višegodišnjeg traganja za svojim „novim“ autentičnim izrazom, sa albumom Cyr bez ikakve sumnje pogodili u metu.
