Ovogodišnji, 51. beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji je pod naslovom „Kratki susreti“ održan od 30. marta do 4. aprila, prvi put je i međunarodni, što je njegova najuočljivija osobenost u odnosu na prethodne.
Na festivalu se takmičilo 56 domaćih i 44 inostrana filma iz 29 zemalja sveta. Međunarodni žiri ocenjivao je inostranu selekciju, a domaći – našu. Filmovi su prikazivani u dvorani Doma sindikata, svakodnevno je bilo osam sati programa, svi filmovi su reprizirani, a neki su emitovani u gradovima Srbije. Ulaznica je koštala samo 50 dinara, a bilo je polupraznih projekcija. Došli su autori mnogih stranih filmova, direktori stranih festivala, bilo je mnogo sastanaka, održane su tri radionice (animator i oskarovac Bil Plimton, predsednik evropske dokumentarističke mreže i član žirija Tue Stin Miler, i Nikolaj Govedajev o kratkom igranom filmu), studenti Fakulteta dramskih umetnosti snimili su film o Festivalu, predstavljeni su indijski, brazilski i grčki filmovi kratkog metra, bila je retrospektiva dokumentarnih filmova Nikole Filibera… Ceo Festival finansirala je Skupština grada, njegov osnivač i pokrovitelj.
„Ukratko, sve je bilo kao na festivalu“, kaže za „Vreme“ Vera Vlajić, umetnički direktor Beogradskog festivala. „Izuzetno sam zadovoljna, mislim da smo primetno ušli u internacionalna takmičenja ove vrste, da je ovih pet dana bilo izuzetno korisno za našu kinematografiju, i da će mnogi filmovi sa ovogodišnjeg programa biti upamćeni.“
Publika je, ocenjuje Vera Vlajić, mogla da dobije sliku svetske produkcije zato što je Festival uspeo da dobije zaista reprezentativna ostvarenja nastala tokom poslednje dve godine. Strane dokumentarne filmove najviše su zanimale krizne i postratne teme „višeslojno analizirane a ne samo reprodukovane, ispričane izuzetno snažnim i sugestivnim jezikom“. U programu domaćih ostvarenja „preovlađivali su animirani filmovi, eksperimentalni i kratki igrani. Dokumentarnih je bilo najmanje. Tendencija ka snimanju dugačkih dokumentarnih filmova, vidna u svetskoj kinematografiji, pokazala se i kod naših autora.“
Međunarodni žiri je imao problema kako da među mnogo vrednih nagradi samo tri filma. „Nesrazmera u broju nagrada za domaće i strane filmove je razumljiva: ovo je naš festival, a i moramo da sačuvamo našu produkciju, pa otud i više nagrada za naše autore. Meni je žao što, na primer, nije nagrađen Vulkano grčkog reditelja Arisa Faturosa, sjajan film s metaforom. Mislim da je neophodno nagraditi po jedan film iz svake kategorije, što bi doprinelo i zainteresovanosti autora za Festival“, kaže Vera Vlajić.
Kao na svakom festivalu, i na ovom je bilo neplaniranih „zanimljivosti“. Publika je, recimo, videla film nagrađen pre dve godine za debitantsko ostvarenje zato što traka nije bila premotana, neki filmovi su emitovani bez odjavne špice, konferencije za novinare nisu bile najbolje osmišljene… Ali, sve je to zanemarljivo u poređenju s tragom koji će ostati nakon „Kratkih susreta“.
Dokumentarni film Filipa Švarma, urednika „Vremena“, Dvanaest godina kasnije – pogled bez nišana o ratu u istočnoj Slavoniji 1991. godine, urađen u Produkcijskoj grupi Mreža i premijerno prikazan na Festivalu, dobio je nagradu za najbolju montažu koja je dodeljena montažerki Ireni Petričić-Dimitrijević. Isti film dobio je i posebnu nagradu „TV novosti“ za najbolji televizijski izraz u dokumentarnom filmu.
Međunarodni i domaći žiri jednoglasno je odlučio da ovogodišnji Gran pri Festivala dobije dokumentani film iz Irana Nojeva barka. „Nemam svoju porodicu, decu nisam rodila. Imam samo ovaj film i ništa više“, izjavila je Sudabeh Babagap, autor nagrađenog filma. Osim ovih reči, svi mediji su preneli njenu odluku da polovinu vrednosti nagrade pokloni obnovi porušenim crkvama na Kosovu. „Ja sam muslimanka i verujem u mir“, objasnila je Sudabeh Babagap svoj poklon. Ujedno, Nojeva barka je i najbolji film međunarodnog dela festivala. Najbolji film domaće selekcije je dokumentarac Srđana Slavkovića i Živojina Ćelića Život posle (produkcija B92), autorâ koji su po obrazloženju žirija „precizno definisanim filmskim jezikom izrazili drugo lice strašne kosovske stvarnosti“. Festivalska publika je najviše glasova dala filmu Marka Radosavljevića Najkrasnije mesto od davnina. Nagrada za životno delo, dodeljena snimatelju Stevanu Radoviću Orijenskom, njegova je prva nagrada tokom četrdeset godina rada.
