Pre dve nedelje proveo sam pet dana na Kopaoniku. Prijatelji su nam ustupili vikendicu, spakovali smo decu i pobegli u zimsku idilu. Pre toga smo se nekoliko dana ložili gledajući TV Kop na Avali, gde novinarke trupkaju po snegu, spopadaju goste, anketiraju, ali pre svega, šalju one intermeco slike sa staza koje kod svakog ljubitelja skijanja izazivaju pažnju. Što se mene tiče, niko ne mora ništa da mi govori, samo da mi puste borove i jelke pod snegom, škripu pod skijama i huk vetra na planini. Isti osećaj se stvara kada na HRT-u vidite more, ribarenje ili kamene kalete. Već vam se pije late makijato, trebaju vam tamne naočare, čujete cvrčke kako poju i stvarno osećate milovanje talasa.
Elem, potvrdilo se da je Kopaonik krajem februara i početkom marta najlepši, dani su duži, žičare rade duže, deca su u školi, roditelji na poslu, pa je manja gužva. Cene su 20 do 30 odsto niže, što takođe nije zanemarljivo. Snega ima, pa je uživanje potpuno. Na Kopaoniku ste poslednjih godina mogli da doživite dva fenomena, koji su, iako različiti, donekle međusobno povezani. Poput plućnih bolesnika u alpskim sanatorijumima, gosti Kopaonika neobično brzo počinju da se ponašaju kao likovi iz čuvenog romana Tomasa Mana Čarobni breg. Svi dnevni problemi preko noći nestaju, čist planinski vazduh vas opije, pročisti misli i okrene svakodnevnom uživanju u skijanju, toplom čaju ili kafi, večernjem umoru, opuštajućem snu i neverovatnom apetitu. Kada noću pogledate kroz prozor brvnare, vidite surovu planinu, ja sam se čak u dva navrata oči u oči sreo sa lisicom, koja nije pokazala srah već me gotovo desetak sekundi znatiželjno proučavala. Dnevnopolitičke teme postaju nalik na vesti iz jučerašnjih novina, pa vam već trećeg dana uopšte nije jasno zašto su ljudi toliko ostrašćeni, kakvo epohalno gubljenje vremena predstavlja opsesivno bavljenje srpskom političkom scenom. Potpuno prirodno, ovaj beg od realnosti počinje da rastače materijalistički svet jurnjave za novcem i statusom i teži da se perpetuira u beskraj. Prosto ne želite da ozdravite, ili u našem slučaju, prosto ne želite da siđete iz meditativnog planinskog ambijenta, dostojnog Njegoša i njegovih vizija. Ova idealistička himera u sebi krije sopstvenu negaciju, jer avaj, ubrzo primetite da ste na Kopaoniku okruženi bezbrižnim uzorkom cvetova male i srednje privrede iz regiona. Primetićete očeve kako čekajući na žičarama izdaju naređenja sekretaricama, puštaju i zaustavljaju robu ili novac, dok majke brišu deci slinave nosiće, odevene u skupocenu skijašku opremu. Jednom prilikom sam, kao pandan paradajz turisti na moru, dakle paradajz skijaš na Kopu, (sve što jedem i pijem sa sobom nosim) odlučio da kupim flašicu vode u kafiću. Staklena flašica od 2 dl koštala je 200 dinara, imala je neverovatan okus, a 250 dinara koštao je topli napitak spravljen od česmovače sa kesicom filter čaja. Taj surovi sudar sa materijalizmom, surovim tranzicionim realizmom, implicitno vas vraća na premisu koja leži u suštini Čarobnog brega i Kopaonika – tu dolaze neki ljudi koji mogu sebi da priušte zaborav. Zaborav je dakle privremena privilegija bogatih, koja zahteva grčevitu borbu dole – u podnožju planine. Danas je na Kopaoniku počeo „Srpski Davos„, ili savetovanje političara, privrednika i diplomata o putevima i načinima izlaska iz ekonomske krize. Smenjuju se govornici sa više ili manje optimizma, ili rezerve, dok na Kopaoniku veje sneg. Kao što znate, ove godine je pravi Davos doživeo priličan neuspeh jer je kriza nacije okrenula sebi umesto nekakvoj saradnji. Svako se o vlastitom jadu zabavio, pa je ispalo da su glavna tema bili nesrećni Grci i njihov nagomilani dug. Ono što me plaši, a tiče se Kopaonika, jeste da učesnike ta magična planina ne uzme pod svoje, jer opet se radi o cvetu privrede i politike, o ljudima koji nisu ni bosi ni gladni. Hoće li se na planini javiti neopravdani optimizam, pa će im se učiniti sa te nadmorske visine da je izlaz tu pred nama, samo treba malko da se potrudimo. Više mi, manje oni. Sa Kopaonika se, ni to ne treba zaboraviti, pruža prekrasan pogled na Kosovo, na kojem noću svetli tek poneka čkiljava sijalica. Na kraju, u ovoj planinskoj mistici, dostojnoj Tomasa Mana ili Karlosa Kastanede pitam se koja životinja će pokazati put našoj Vladi. Koštunica je imao sove, ja sam video lisicu – a pred Konacima i dalje stoji skulptura onog belog medveda.
„Vreme“ u svom njuzleteru vodi čitaoce na filmove „Histerija“ i novi film iz serijala „Ratova zvezda“, a poklanjamo knjigu „Rođaci sa Sicilije“ Leonarda Šaše. Prijava na njuzleter prosta i besplatna
Tri panela posvećena važnim pitanjima književnosti i kulture na 15. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u vreme kad su razgovori o kulturi retki
Po oceni žirija Društva arhitekata Beograda, „Amfiteatar kulture“ Andreja Josifovskog Pijaniste je arhitektonski događaj 2025. jer prevazilazi okvir umetničke instalacije i postaje kritički komentar stanja kulture i kulturne politike u gradu
Jubilarni 15. Mikser festival biće održan u Novom Pazaru, gradu mladosti. Učestvuju Partibjekersi, Vroom, Marčelo, Amira Medunjanin i slični, a na programu su i pozorišne predstave
Četiri meseca pre početka 61. Oktobarskog salona nisu počele pripreme ove najveće likovne manifestacije u državi, a budžet je umanjen četiri puta
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Svi koje ja poznajem kažu da ne znaju nikoga ko glasa za SNS. E pa ja od 23. maja znam, a imam i dokaz za to. Videla sam komšiju u Ćacilendu
U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
