Kada se ono prethodni put Ljubomir Živkov bio oknjižio (Groblje slonova, 2001; v. Vreme br. 572), ta je knjiga bila neka vrsta prirodnog stavljanja tačke na devedesete; na deceniju koja nam je u nepovrat odnela štošta, ali nam je donela – mada nije htela – upravo narečenog Živkova, kao i Coraxa. Nije da oni i u nekim prethodnim dekadama nisu bili „u poslu“, no eto, tek su užas i ludilo devedesetih iz njih mogli izlučiti impresivno jak satiričarski protivotrov i svrstati ih u najuži krug onih bez kojih bi bilo mnogo teže izdurati to sramno doba. Tako je i Ljuba Ž. kroz Zonu sumraka brzo „legao“ na svoje, nezamenjivo mesto u jednom tokom devedesetih polako ispunjavanom mendeljejevskom tekstualnom sistemu Vremena, unoseći baš onaj nedostajući element koji nisu sadržavali tekstovi, recimo, Cerovića, Lukovića, Žarkovića, Vasića ili, da prostite, dolepotpisanog.
O Groblju slonova pisao sam u ono doba još ne sasvim istrošenog „postpetooktobarskog poleta“, pa je još bilo moguće, makar i sa ovećim grumenom ironije, zapitati se hoće li Ljuba (ili bilo ko od nas, uostalom) u slobodi umeti da peva kao što je pevao o njoj? Jasno je to i tada bilo: ni bolje „revolucije“ od one ovdašnje ne smanjuju količinu aktivne gluposti, prostakluka, pohlepe i niskosti na svetu. Otuda ni za izvore Živkovljeve inspiracije, avaj, nije bilo brige. Naprotiv: njegov je opus ekspandirao u svim pravcima.
Nova kolekcija tekstova najznamenitijeg Farkaždinca u kosmosu (Pikardijska terca; Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2008) pametno je složen antologijski izbor upravo iz te novomilenijumske živkovljevske ekspanzije, jedan glomazni, takoreći glamurozni, obimom i dizajnom impresivni best-of-Živkov za Nova Vremena, ova u kojima smo iz diktatorskog mraka ponosno iskoračili na čkiljavu svetlost demokratske sijaličice… Na preko tri stotine i dvadesetak strana mašala formata nalazi se izbor iz poslednje faze „Zone sumraka“, uz znatno širi dijapazon tekstova iz „Lisice i ždrala“, kao nove živkovljevske inkarnacije u Vremenu, probrani delovi Retrovizora sa B92, te tekstovi za Yellow Cab i nekoliko manjih časopisa. Neupućenom bi to moglo delovati kao pabirčenje svega i svačega u svrhu nedoličnog mixovanja of grandmothers & frogs, ali verna Živkovljeva publika zna da ovaj autor, doduše, prilagođava formu koliko je neophodno u raznim prigodama, no da je u osnovi sve to ipak jedan te isti živkovljevski ciklus/cirkus, tako da njegovi tekstovi iz različitih medija čine prirodnu celinu (i sam će se autor neretko pozivati na nešto što je prethodno objavio na drugom mestu). To samo znači da odavno postoji nešto kao kodifikovani živkovljevski rukopis, i da se taj može nepogrešivo prepoznati među stotinama drugih; to nije malo dostignuće, mada će ga vazda agresivno potcenjivati svi kojima je nedostižno.
Ako je odbojan satirički otklon prema opasnim formama individualne i kolektivne gluposti ono što je konstanta ovog rukopisa, šta je novina? Hm, možda bi se moglo govoriti o ponešto tamnijem, rezigniranijem tonu. Nakazni režim daje ti paradoksalno prijatnu iluziju da je monopolisao najveći deo gluposti i zla; demokratija, ili nešto što na nju podseća, raspršuje te smrdljive tvari okolo kao da ste ih ubacili u zahuktali propeler ventilatora. Siromah Đilas baktao se samo s jednom „novom klasom“, Živkov ih je detektovao bar tuce: razbokorena tajkunerija, rodoljupci „slavskog“ (a ne komitetskog) porekla, parademokratski demagozi i muljatori, popovi i popadije (uglavnom u civilu) Novog Srednjovekovlja, odvratni propovednici japijevskog kulta, treš-artisti sa pretežno starim repertoarom i pretežno novim poslodavcima etc. Tu su, jakako, i neke već mitske živkovljevske opsesije: donkihotovski rat protiv RTV pretplate, romantičarsko levičarenje na i preko granice egalitarizma, herojski otpor glupavljenju jezika, borba protiv žu-žua… No, rekoh, najzapaženiji je motivski pomak daleko jače prisustvo „autobiografskog“, u naizgled banalnom, svakodnevnom smislu: tekstopisac koristi (polu)privatne dogodovštine ili uzgredno opserviranje ljudskog ponašanja kao trigger-situacije za mnoge od svojih najboljih tekstova. Ovakav pristup neminovno znači opasno žongliranje po samoj ivici trivijalnosti i beznačajnosti (kada čitalac odmahne rukom i zapita se: čemu ovo uopšte?) i zapravo je pravo malo čudo kako se Lj. Ž. iz tog sosa nekako uvek izmigolji, kako uspe da „transcendira“ i najminorniju nezgodu glede parkinga ili bilo čega drugog, otkrivajući u njoj neretko prvoklasan potencijal za još jednu oglednu vežbu iz ispisivanja beskrajne ljudske komedije na rate. Doduše, ovako apartan autorski pristup neodvojiv je od rizika svojevrsnog „autizma“: znam čak i neke inače pametne i suptilne čitaoce koji kažu da „nisu ukačili“ tog Živkova, da ne razumeju šta on to hoće… No, taj rizik – i poneki prateći gubitak – vredi podneti; alternativa tome bilo bi razvodnjavanje jednog osebujnog autorskog sveta, a od toga tek nema nikakve vajde…
Na koncu, treba napomenuti da u Pikardijskoj terci ima i onih drugačijih, „nestandardnih“ Ljubinih tekstova koje svi godinama pamte, poput zapisa o druženju s deronjskim tamburašima, antologijskog nekrologa Safetu Isoviću, ili teksta u kojem je banatski huncut prilično vešto demontirao pa sastavio način pisanja izvesnih autora Vremena koji se kriju iza inicijala D. Ž., M. V., D. T. ili, hm, T. P…. A ovaj potonji, u Ljubinoj pakosnoj interpretaciji, veli i ovo: „Čovek navučen na medijske opijate najniže kakvoće, overdoziran još od onomad, ne može a da se ne upita je li krivica za boleštinu zavisnosti u njemu kao takvom ili u nazovistvarnosti koja ga svojom gnjilom odljuđenošću, svojim senkrupovskobabaserinskim mainstreamom primorava, priterava, da vozi bankinom dok njegovi unutašnji i spoljni dušmani – neprincipijelno uortačeni u ćiftinsku malograđanštinu ove nekoć napredne palanke – seire do mile volje?!“ Uh… Enivej (sic!), Pikardijska terca je odličan protivotrov za te „medijske opijate najniže kakvoće“…
