Klasna borba na ledini

Krenem(o) pre nekog vremena u Dom omladine, na reviju dokumentaraca Želimira Žilnika iz šezdesetih i sedamdesetih godina, kad ‘oćeš: sve prepuno, dogodio se narod, nemaš više gde ni da stojiš, a o sedenju ni ne sanjaj – ko je seo, seo je! Publika – mahom vrlo mlad svet, oni koji se ne sećaju ni „kolektivnog predsedništva SFRJ“, a kamoli (post)še’setosmaških vremena. Ali, svi gledaju pažljivo, tiho, ni zunzara da se čuje: večiti filmski gerilac i zakleti levičar autentično romantičarske sorte i u jugoslovenskom „revolucionarnom društvu“ koje je, je li, na svetlom i neodustajnom putu da postane besklasno uporno pronalazi marginalce svih vrsta, ljude koji se – ličnom zaslugom ili, češće, bez nje – ne uklapaju u predviđeni poredak stvari: beskućnike, skitnice, rent-a-fizikalce, hronično nezaposlene ljude, dokone i pijane paore u zimskom periodu, primenjene filosofe i buntovnike, romske prosjake, prostitutke, maloletne delikvente, seksualne prestupnike, Ulične Hodače… Ukratko, živopisno naličje socijalističkog sna. Gledam malo ka platnu, malo ka prisutnim devojkama i mladićima, pitajući se – kako li njima izgleda to što vide? Ne toliko u „uže filmskom“ smislu, jer tu su stvari jasne: Žilnik je majstor, izvorna i osebujna pojava u razmerama mnogo širim od nacionalnih; više, dakle, u „društvenom“ smislu: kako li njima izgleda margina društva organizovane utopije, o kojem se danas ispredaju svakojake bajke (kako već to sa „boljom prošlošću“ uvek biva, što je možda i u redu dok to ne rade oni koji time propiraju sopstvene, ne tako blistave biografije)? Kako god, Žilnikov dokumentaristički „angažman“ (pa i šire; šta su, uostalom Rani radovi ako ne jugosocijalističko gručovanje mladog Karla Marksa?) u onim vremenima neretko je zapravo sučeljavanje visokoparnih doktrinarnih proklamacija sa „niskom“ prozom opore stvarnosti; u tom srazu Doktrina uvek ubedljivo izgubi, mada bi – samo naizgled paradoksalno – Žilnik zapravo voleo da ne bude tako. Jer on je, rekosmo, levičar sa dna kace, što je često najteže i najnezahvalnije biti delujući kao umetnik u poretku koji se i sam kune u sopstveno „levičarsko“ utemeljenje…

Eto, sva sreća, „stara škola levice“ doživela je globalni poraz, a posle i lokalni – sa desetogodišnjim odloženim dejstvom – i sada, ura, hrlimo nazad u „staru školu kapitalizma“, pa makar i pačiju… Nije li, dakle, tek sada, kada je bornirana „režimska“ levica odumrla – ili se naprosto presvukla i preverila, što u nacoško-popovskom, što u japi-kapitalističkom pravcu – pravo vreme za levo mišljenje, oslobođeno svuda-je-prateće senke jalove etabliranosti?

Novi „celovečernji“ Žilnikov film Stara škola kapitalizma (Playground production, Novi Sad, 2009), ostvaren u onom za neumornog Novosađanina tako karakterističnom igrano-dokumentarnom maniru uglavnom bez „profesionalnih“ glumaca, svojevrsni je film-ogled upravo na tu temu, reklo bi se. Evo nas, dakle, ponovo u Domu omladine, ponovo pred gomilom mahom mlade publike, srećom bez krkljanca jer će biti više projekcija… Ljudi koji ispunjavaju salu baš su oni koji će – ako, jelte, ne bude kakvog novog Crvenog oktobra… – prodeverati svoje živote u nekakvom kapitalizmu 21. veka, dražesno kombinovanom sa lokalnim devetnaestovekovnim političkim tradicijama… A šta iz tog srećnog spoja može da se izrodi doli čista divota?

Jedan narativni tok Žilnikovog filma prati jedno od bezbrojnih sindikalno-protestnih okupljanja u Beogradu, pred Zgradama Institucija Vlasti; drugi prati pobunjene radnike dveju (nimalo izmišljenih) vojvođanskih firmi, iz Srbobrana i Zrenjanina. U Beogradu, pred zgradom bivše Savezne skupštine, ljudi od duga vremena uglavnom pametuju na epohalne teme: valja li više komunizam ili kapitalizam, Amerika ili Rusija (jedan se trezveno priklanja Nemačkoj; em je bliže, em su radni i finansijski uslovi bolji), a sve uz ono neizbežno: ko (nam) je kriv za sve i koga da ‘vatamo za gušu… Svenatkriljujuća tema je, dakle, ono večito: šta da se radi?

Nekada je sve to, brate mili, bilo mnogo jednostavnije: ako si radnik, pa ti nešto nije po volji, a ti lepo štrajkuj. Eh, stara dobra vremena realne ekonomije, koja izgleda postoji još samo u NR Kini, zvanoj „made in P. R. C.“… Tamo gde se nešto proizvodi, a bogme i prodaje, tamo uskraćivanje rada znači isto što i uskraćivanje profita za gazdu. To je „klasna borba“ jedan-kroz-jedan, baš kao iz starih udžbenika marksizma. Šta, međutim, raditi u srpskoj tranziciji & privatizaciji, koja se ispostavlja dobrim delom kao rasprodaja odavno propalih i beznadežno zastarelih firmi (pošto je svet odbio da sačeka Srbiju tapkajući u mestu deset-petnaest godina, dok ova retroaktivno ispravi rezultat bitke na Kosovu polju ravnome) u bescenje, ne bi li se – u intimnijem Novovlasničkom Krugu, jakako – raskrčmilo ono malo gvožđurije što je još ostalo na njihovom izdišućem lešu (a i koji Poslovni Prostor, akobogdadne), pre nego što se objavi svečani i trajni razlaz? Od štrajkova i sličnih „klasičnih“ metoda iznuđivanja (ne)zarađenih plata i ostalih prava i prinadležnosti tu nema mnogo vajde. Koga to još može da impresionira? Zato Žilnikov film sa uzbuđujućom tačnošću notira kako očajni, pauperizovani radnici, sluđeni i saterani u ćošak dugotrajnom i radikalnom nemaštinom i besperspektivnošću, zapravo na koncu traže svoj udeo u krčmljenju. Ionako duboko inficirani idejom da su preduzeća u kojima su radili „njihova“ i da su ih „oni svojim rukama izgradili“ (pa ti reci da Srbi ne vole Kardelja, ma šta odnarođeni drug Gedža mislio o tome…), radnici doživljavaju nove vlasnike – živopisne tajkunčiće regionalnih dimenzija – kao samozvance i parazite koje, ako već nisu u stanju da im obezbede posao „kao nekada“, treba naprosto razjuriti. Fabrike radnicima, zemlja seljacima! Pa dobro, ali šta nakon toga? E, majkoviću, na to pitanje ni oni od 1945. nisu imali dovoljno kvalitetan odgovor, a oni su bili u svakom smislu mnoooogo ozbiljnija sila od šake osiromašenog postsocijalističkog (post)radništva, koje je pri tome – kako u filmu, mada kanda „iz uloge“, precizno primećuje Branimir Stojanović Trša – odavno i zaboravilo da radi, pošto se poslednjih deceniju-dve uglavnom bavilo rešavanjem nacionalnog pitanja i sličnim kerefekama, a svog se „proleterstva“ iznova opsetilo tek kad je za sve bilo prekasno…

Možda Žilnik i jeste „romantični levičar“, ali je pre svega rasni filmski umetnik; zato on mudro pušta priču da nas vodi po svojim zakonitostima. I otuda u Staroj školi kapitalizma u neku ruku nema „prave“ strane, koliko god bilo u izobilju simpatija za „tranzicione gubitnike“, anđele garavih lica: radnička „pobuna“ na kraju se pokazuje kao nedomišljena halabuka sa nešto trenutnih ciljeva i baš ništa vizije šta dalje, oni koji ih huškaju na „revoluciju“ nisu drugo nego oni mitski atanasijevski beogradčići, smešne precioze, nadobudni smušenjaci s promajom u glavi koji uprazno verglaju svoje pompezne frazetine (igraju ih oni čuveni anarhosindikalisti, i to odlično, vidi se da je proživljeno…) dostojne Večnog Puberteta, a „klasa kapitalista“ su tek palanački mućkaroši, koji – u jednom totalno briljantnom rukavcu radnje – spas više ne očekuju sa mitskog Zapada, nego od izmistifikovane tajkunsko-mafijaške braće Rusa, koji će se kad-tad iznenada pojaviti i rešiti stvar.

Mada se to negde opire žilnikovskoj „toploj“ poetici ničim uslovljene ljubavi za „malog čoveka“, marginalca i gubitnika, Stara škola kapitalizma zapravo je – svoj karnevalizaciji unatoč – dubinski mračan film, pesimističan utoliko što je nemoguće razabrati nekakav izlaz iz ove „strarokapitalističko-starosocijalističke“ začkoljice, iz te dvostruke mrtvouzice; ali, biće da je tome tako: u borbi Čoveka protiv Sistema, ovaj prvi uvek nekako pogine, čak i onda kad Sistem nestane; naime, drugi Sistem će uskočiti na njegovo mesto. Da li je to argument protiv pobune? Ni slučajno. Ali jeste argument protiv plitke i vruće demagogije, odakle god ona dolazila. A Žilnika se mora pažljivo gledati: nije mu prvi put da naslika ono što će tek postati naša stvarnost.