Kit Ričards i život o struni

Oduvek smo znali sledeće: kad se knjiga rokenrola jednom ipak bude zaklopila, veliko poglavlje pripašće Kitu Ričardsu. Jedino što nismo znali da će ga on sam napisati već danas i da će stvarno imati neverovatnih 576 strana.

Naravno, Ričards je najoriginalniji od originalnih buntovnika, i ovakva šok taktika potankog iznošenja svega kako je zaista bilo nije mu nimalo strana. Kao gitarista Rolingstonsa godinama je definisao šta gitara u rokenrolu treba da radi, ovako ili onako utičući na sve gitariste koji su ikad pokušali da ga sviraju. Kao član te grupe definisao je i otpadnički izgled evropske rokenrol zvezde. Da ne pričamo o svim onim anegdotama mitskih proporcija sa turneja iz ekscesima prebogatog zlatnog doba rok muzike, čija su glavna perjanica godinama bili baš Rolingstonsi, a Ričards najživlji učesnik i pokretač svih zbivanja. No, u njegovom slučaju, usta su uvek bila široko otvorena, jezik dug, a srce se nosilo napolju, pa je i knjiga baš takva.

Kitov autobiografski zapis zato počiva na najsolidnijim temeljima proživljenog – na magiji stvarnih događaja – i ima veće posledice nego što bi se moglo očekivati. Ovaj pisani poduhvat sa breakthrough naslovom Život – nastao u saradnji sa engleskim novinarom Džejmsom Foksom, koji je pet godina jurio nemirnog Ričardsa dok je ovaj jurcao po raznim kontinentima, pokušavajući da ga intervjuiše i zabeleži sve priče – pojavio se jesenas, a danas je veliki hit širom sveta (zahvaljujući Laguni upravo pretočen u naš jezik). Nije ni čudo da je reč o mini fenomenu kada je u pitanju ovako jedinstvena knjiga: Ričards ne samo da je jedan od glavnih aktera nastajanja rok kulture u njenom modernom obliku nego i osoba koja prepričavajući samo ono što mu se usput desilo u stvari stalno oživljava rokenrol kao iskustvo i daje mu smisao, vodeći nas kroz razne kontekste, od glamurozne vožnje jahti na Azurnoj obali do mračnih sporednih ulica Los Anđelesa, od Natali Delon do Grema Parsonsa, sve dok ne shvatimo šta bi rokenrol mogao biti.

Ne lupati glavu suviše

Deci poznatiji kao otac kapetana Džeka Speroua iz Pirata sa Kariba, Ričards je navikao da živi u opasnosti, do danas više puta narušivši sve popularne zdravstvene teorije od kad je svojevremeno deset godina uzastopce proveo na top-listi rok ličnosti čija se smrt očekuje svakog trenutka, kasnije uspešno padajući na glavu sa grane, lomeći sebi rebra u biblioteci, razbijajući lobanju u čamcu, sve to baš tokom dana zasluženog odmora, no to je druga priča.

Ili možda nije? Naime, neke anegdote vezane za Kita Ričardsa pokazuju se kao istinite, a neke ne, no anegdote su svejedno ono od čega je satkan život kad se priča drugima. Ovde ćemo naći poštene istorijske zabeleške o načinu i okolnostima pod kojima je nastala svaka presudna pesma Stounsa, kao i opsežnu sagu o tome kako ga je sve njegov idol Čak Beri zavlačio i zezao tokom snimanja slavnog biografsko-koncertnog filma Hail! Hail! Rock n Roll, ali verovatno svi žele da saznaju da li je Kit zaista prevazišao svoju narkomansku fazu menjajući krv više puta i da li je zaista ušmrkao pepeo svog kremiranog oca – no nećete to saznati čitajući „Vreme“, piše u knjizi detaljno.

Iz navedenog štiva ozbiljan čitalac upoznaje nekoliko mogućih portreta Kita Ričardsa, nekoliko njegovih ličnosti: dečaka koji je apsolutno svakog dana dobijao batine na povratku iz škole u svom delu grada, dok nije uspeo da nađe rešenje za ovaj problem, momka koji danima nije jeo da bi njegov bend plaćao savršenog starijeg bubnjara, (Čarlija Votsa), uspešnog muškarca zaljubljenog u prijateljevu ženu (Brajan Džons i sudbinski susret sa Anitom Palenberg), te konačno čoveka na čijem su istinski prijateljskom ramenu plakale Džeri, Merijen, Bjanka i druge devojke koje su imale želju da okušaju prevrtljivu sreću u emotivnoj vezi sa njegovim večnim ortakom Mikom Džegerom. Temperamentni romantik starog kova, koji najviše na svetu voli žene, decu, drugare, gitare i pištolje – redosled zavisi od raspoloženja i doba dana, ali odavno isključuje narkotike, čija je uloga nekadašnjeg stalnog pratioca vrlo detaljno opisana, bez odmaka i sa dovoljno uverljive životne mudrosti tipa: „Spaslo me je to što sam uvek koristio najbolju robu“.

Početne desetine strana ovog ogromnog parčeta čitanja izveštaj su dikensovskog mirisa i ukusa iz prve ruke o čamotnim uslovima u kojima je nastala ljubav za nečim drugačijim u životu, što će se na kraju zvati rokenrol – neke stranice su verovatno najbolje stranice o iskustvu muzičara koji se dirljivo naivno bori za svoju muziku, neke druge su najbolje stranice o odrastanju u Engleskoj krajem siromašnih pedesetih, što je sve predtekst za revoluciju koja se potom desila. Sve do epizode snimanja jednog od najboljih rok albuma svih vremena, albuma Exile on Main St. 1972, knjiga ima vrtoglavo ubrzanje i životnost dokumentarca, njen tempo malo usporava tokom drogom razbijenih sedamdesetih, ali ostaje prepuna lucidnih zapažanja i živopisnih skečeva iz blistavih dana rokerske dekadencije, zaključno sa drugim venčanjem (Peti Hansen). Potom spisateljska dinamika lagano pada – ako se izuzme ogorčena tenzija vezana za Džegerov pokušaj započinjana solo karijere u MTV-jem razvaljenim osamdesetim. Onako kako Kit to lapidarno radi, ovo se pretvara u jedan od najboljih opisa iskustva sa rokenrol pevačem i frontmenom: egoizam, samozaljubljenost i nesigurnost idu ruku pod rukom sa dečačkim šarmom, seksualnom magijom i umetničkim razlozima.

Osnovna stvar zbog koje vam ovaj tekst iznova vraća osmeh jeste saznanje da je Kit Ričards od početka do danas očigledno ostao deran, koji se usuđuje da radi razne stvari samo zato što mu se hoće. Mik Džeger i Kit Ričards, kao Tom Sojer i Haklberi Fin popularne muzike, po legendi uvek idu tamo gde se ne sme, a ova knjiga je čvrst dokument o tome da su to stvarno i radili. Negde pred kraj ova storija polako dobija oblik zbirke epizoda iz jednog neverovatnog života, ne ostajući više fokusirana na jedan tok misli, kao da glavna ličnost više ne može da se sasvim sabere. Sa druge strane, ni tu se ne može ništa prigovoriti, jer su stvari oko Kita postale jednostavno suviše razuđene i pod stare dane pomalo tužne, dok jedan po jedan junak Života nestaje sa scene.

Letenje bez dozvole

Ipak, glavnina priče pripada jednom veličanstvenom trenutku u kome je časovnik civilizacije preskočio sekundu unapred, oslobodivši neslućenu energiju nove kulturne revolucije. Momenat kad su Rolingstonsi prepoznati kao oličenje neumitne društvene promene desio se 1963, posle njihovog prvog singla, a za vreme njihove prve turneje po Engleskoj. Ričards se jasno seća i glasno beleži kako su taj momenat prepoznavanja obavile devojke. Samo od tog saznanja je dovoljno početi neko novo pisanje rokenrol istorije uveličano za žensku energiju – jer njima je rokenrol bio potreban koliko i dečacima.

Najživlje čemu se možemo približiti u shvatanju šta su Rolingstonsi i na koji način su promenili muziku, a s njom i kulturnu matricu u svoje doba, jesu ti momenti u kojima Kit skromno priznaje da su se nekako našli u centru zbivanja, ali on ne zna kako. Njihov antiestradni stav i antiestablišment praksa, razlikovali su ih od svega do tad poznatog na britanskoj sceni i masa tinejdžera je pohrlila ka ovom svetlu u mraku. Ova scena se potom mnogo puta ponavljala u istoriji rok muzike, sa svakom novom velikom ličnošću ili bendom, ali tad je bila sveža, nepredvidiva i moćna.

Kad je njihov bezobrazno odabran bluz singl Little Red Roster novembra 1964. došao na prvo mesto engleske top-liste singlova, a potom stigao i do SAD, Americi je spolja otkriveno njeno sopstveno nasleđe, odnosno način da ono što je dotad viđeno kao crnačka geto muzika, sa one strane rasne barijere, postane deo belačkog omladinskog postkulturnog jezika. Drugim rečima, da nije bilo Rolingstonsa, teško da bi bluz, pa i soul dobili legitimaciju dozvoljene masovne popularnosti – nije bilo poznatog američkog crnačkog muzičara koji nije ovoga bio svestan i to rekao Ričardsu kasnije. Ovo je samo epizoda koja ilustruje kako je ono što je izgledalo kao utopija kroz Rolingstonse postalo moguće – iz ove knjige postaje jasno da u tom trenutku muzika jeste menjala svet, i da svet nije znao šta će mu se desiti.

Naravno, u ono vreme su sve ove storije smatrane za trivijalne, kao i pesme koje su dolazile iz ovog kruga. Tada skoro niko, naime, nije smatrao da je reč o nečem što će ostati i nadživeti vreme i aktere. Za neke filmove, knjige, fotografije, to se možda moglo reći, ali ne i za rokenrol. Danas, ako želite da opišete to vreme, skoro sigurno ćete izabrati i pustiti neku stvar Rolingstonsa. A ako želite da vidite lice rokenrola, pogledaćete u lice Kita Ričardsa.

Jedna nota vodila je drugoj

Njegova autobiografija pandan je ovom licu. Mada Ričards priča svoju priču kao da priča viceve, jasno je da ih govori sa smrtno ozbiljnom namerom. Povremeno socijalno prilagođen, povremeno izrazito neprilagođen, ali uvek sa saosećanjem za svakog bližnjeg, sa solidarnošću za svakog učesnika koja se stiče samo na prvoj liniji fronta, uvodi nas u jednu moguću odu slobodi pojedinca, koji sme da uradi sve što poželi, naročito ako je to pogrešno. Od prve do poslednje strane Život slavi slobodu izbora odvrnutu do kraja – ali ono što vas konačno drmne jeste spoznaja da je takva predstava o neograničenoj ličnoj slobodi, koja je bila nedohvatna za mnoge i tada, u ono vreme barem ispunjavala nečiji san i obećavala kako ona može da izgleda. Danas je već teško i sanjati o slobodi, jer sužnji zaista više nemaju pojma…

Život Kita Ričardsa zato nije samo dobrodošli odmor od agresivnih uslovnosti savremenog sveta – njen intimni i direktni govorni jezik prilagođen pisanoj reči u stvari je onaj kojim bi Rolingstonsi pisali kad bi pisali, i poručuje ono što bi oni poručili kroz taj medij. Sama činjenica da neko ceo svoj životni koncept, osim na teškom radu i potrebi da se iskaže kroz muziku, zasniva na tome da čini samo ono što hoće, te da je tako nešto nekad bilo moguće – danas nam služi kao podsetnik koliko je svakodnevica preprogramirana, a broj životnih mogućnosti koje se mogu sasvim slobodno izabrati, a da nisu ponuđene kao gotovo rešenje na nekoj polici, mnogo manji i uži nego u vreme kad se Ričards u prigradskom Dartfordu latio plastične gitare koja je, naizgled nedohvatna, visila visoko na zidu.