Ako postoji perpetuum mobile, onda je to nedostignuti električni gitarista koji posthumno rotira nadzvučnom brzinom, gonjen jedino nematerijalnom silom ljudske gluposti sročene u „komplimente“ tipa „Džimi Hendriks na violini“. Par hiljada lakovernih takvim tvrdnjama prošle nedelje u prestonici Srbije novčano su (premalo) kažnjeni (3100-4500 dinara) zbog prisustvovanja koncertu Vanese Me (Vanessa-Mae Vanakorn Nicholson), u ‘aljini i sandalama šljokičavo dostojnim njene imenjakinje/estradne koleginice Šokčić.
Singapur(an)ka, rođena 1978. od tajlandsko-kineskih roditelja, Vanesa je s tri godine počela da uči klavir, a s pet violinu, u međuvremenu se s majkom i očuhom preselila u Britaniju, gde je stekla TV slavu kao klasičarsko čudo-od-deteta. Sa deset je profesionalno koncertirala (i sa londonskom filharmonijom), sa 13 se upisala u Ginisove svetske rekorde kao najmlađi solista sa snimljenim violinskim koncertima i Betovena i Čajkovskog. S pubertetom je, međutim, odbacivala tradicionalnu pojavnost umetničke muzike, da bi 1995. svojim 4. albumom Violin Player inaugurisala imidž dalekoistočne Lolite, virtuozne sviračice stilski raznorodnog materijala u modernoj pop-produkciji. Video-klipani (pardon: klipovi) bliski lascivnosti i elektronska zvučna podloga presudno su doprineli da postane svetska zvezda, pa je do danas prodala milionske tiraže, masno se obogatila i turnejama, gostovala i kod Dženet Džekson i kod Il Divo, „dobila“ planeticu sa svojim imenom, učestvovala na Prinsovom (Prince) džez-net-albumu Xpectation, oprobala se kao glumica i dobrotvor, a namerila i da 2014. na zimskoj Olimpijadi skija za zemlju svog oca, Tajland.
No, prođe leto trideseto, proredio se niz naizmenično „klasičarskih“ i svaštarskih albuma, doskok na top-listama opao, uvođenje vokalnih numera nije pomoglo, pa Vanesinu diskografiju u ovom milenijumu zasad „nose“ uglavnom kompilacijska izdanja; njeno donedavno razdoblje s etiketom EMI (npr. Storm 1997, Subject To Change 2001) kod nas je dostupno via Dallas Records. I, taman pošto smo par sezona da’nuli dušom od Najdžela Kenedija (nije onaj Kenedi iz Žilnikovih filmova – op. a.), V. Me stiže premijerno i do nas, u Beogradsku arenu skladno pregrađenu za „manje“ događaje. Neskladan je, međutim, bio i sam koncept Vanesinog nastupa, 3 polovine kao u epskoj narodnoj: 2 x 40-ak minuta programa, a u tom sendviču „prazna rupa“ otprilike istog trajanja. Nekima je pauza bila zanimljivija, a muzika s razglasa – i tokom laganog kašnjenja početka – dala je povoda upitanosti da l’ zvezda možda „u alternaciji“ ima tezgu i u drugom delu objekta. Dalje, postavka je (po veličini ne samo Areni) bila neprilagođena i oveštalim osvetljenjem te formacijom gde dva buljuka pratećih svirača pretežno sede, a violinistkinja jedina manevriše prostranom pozornicom. Ukratko, zastarelo i skromno – tehno i glamur više ni u tragovima. Ironijom sudbine, kad muzika nije bar ravnopravna tehnici i produkciji, događa se da upravo produkcija hramlje, pa su neke stanke bile i zbog poslovičnih tehničkih problema.
Ipak, pozabavimo se muzikom ovog slučaja, počevši od nesumnjivo brzih i preciznih Vanesinih „skalinada“ uzbrdo/nizbrdo. Njen (rok-)sastav pratio je grubim štepom, ne baš dobro ozvučen, s pridruženim gudačima zemlje domaćina; ukupno: drugorazredno i nenadahnuto. Figurirao je još uvek aktuelni (?!) album Choreography (2004, Sony Classical): u rasponu od kvazirumbe Havana Slide na nivou prosečnog hotelskog orkestra, do najboljih trenutaka, bolera i tanga koje je za gđicu Me komponovao Volter Taib (Walter Taieb). Vangelisova Roxane’s Veil i autorski i izvođački jednako je isprazna kao i „njen“ film Aleksandar (Anđelinin) Veliki. Pošto Vanesa ništa naročito nije pružila samim zvukom (ni električne) violine, veći deo repertoara bledunjavo je vapio za projekcijama i plesnim tačkama (npr. Riverdance) koje bi pratio do smisla. Niz etno-bojenih numera doprineo je utisku internacionalnog artističkog programa (bez svlačenja), zadirući do unza-unza, nikakvim čudom za ovo otelotvorenje kiča.
Vanesa nam se obraćala ljubaznije i ne-smislenije čak i od V. Jeremića (gde se dede taj čovek?), a odziv je jenjavao kao i jeftini sint-efekti kojima je pokušavano popunjavanje praznina oko njene svirke. U interesnom braku „klasika“-rok jasno je sve: umetnička muzika dobija na ritmu i komercijalnoj probojnosti, a rokenrol – na dinamici i tradicionalnom/elitističkom priznanju. Predvidljivo „venčanje“ zato se najčešće obavi prostim podvlačenjem tvrđe podloge za tzv. laku klasiku, i Vanesin prvi hit singl – Bahova Tokata i Fuga (u d–molu) iz 1995. – školski je primer uspeha takvog postupka. Nažalost, gđica Me nikad nije otišla izvan tih krutih granica, naprotiv, podbacuje i s tuđim, još boljim primerima. Tako je kraj prvog dela bio antiklimaks, osrednje lutanje kroz Hocus Pocus, instrumentalni hit holandskog prog-sastava Focus 1971, s jednim od najjačih rifova svog doba. Početak drugog dela, ništa ubedljivije prosviravanje Hačaturijanove Igre sabljama – uporedite samo s rokenrol obradom grupe Love Sculpture Dejva Edmundsa (‘68). Publika koja saznanja o muzici crpe prvenstveno kroz TV, poznavši završnu Tokatu… pouključivala je svoje foto-mobilne i digi-aparate kao i na samom početku koncerta, i izmamila bis.
Paganini (ni)je umro uzalud? Ako vaše (naročito žensko) dete uči violinu, više biste mu učinili da je neki dan ranije slušalo ovde već čestu gošću Saru Čang (Sarah Chang, r. ‘80. u SAD, poreklom iz J. Koreje), čiji su albumi u izdanju EMI Classics-Dallas Records. Vanesu Me ionako će „pokupiti“ po liftovima i tržnim centrima.
