Atelje 212 je počeo sezonu sa dve predstave na velikoj sceni „Dabogda te majka rodila“ na osnovu istoimenog romana Vedrane Rudan, u režiji i dramatizaciji Tanje Mandić Rigonat i „Ruska smrt“ Irine Vaskovske u režiji Andree Ade Lazić.
„Dabogda te majka rodila“ je veoma popularan roman Vedrane Rudan iz 2010. godine u kome autorka prati životnu priču savremene uspešne žene u višestrukoj životnoj ulozi. Ona je majka svojoj kćerki, supruga i ljubavnica mužu i ćerka svoje ostarele majke. Glavna junakinja je, takođe, razvila sopstveni biznis – pravi anđele koje ženama, navodno, donose sreću, utehu ili nadu ako ih kupe. Vedrana Rudan precizno i duhovito otkriva niske istine o životu savremene žene: o vezi novca i ljubavi, konzumerizma i tradicionalnih etičkih vrednosti. Za savremene čitateljke posebno je zanimljiv deo romana u kome autorka obrađuje odnos između glavne junakinje i ostarele i zanemoćale majke. Ona duhovito i iskreno opisuje odnos u kome se nalaze mnoge savremene žene sa svojim ostarelim majkama. To je na momente nežna, na momente surova igre moći – borba starije žene da odraslu osobu zadrži u podređenoj pociziji ćerke i borba žene u punoj snazi da se konačno emancipuje od uticaja svoje majke, da prevaziđe frustracije iz detinjstva, ukaže pomoć i pokaže ljubav prema svojoj ostareloj i zanemoćaloj majci. Glavna junakinja tu obavezu prema majci razrešava tako što je „skida sa svoje grbače“ i šalje u dom za stara lica, ali istovremeno pokazuje i svoju brigu i finansijsku moć tako što je šalje u najskuplji dom. Tanja Mandić Rigonat je ovaj roman već jednom adaptirala i postavila za potrebe riječkog pozorišta. Brojne različite meandre radnje, ona je svela na osnovnu – odnos odrasle osobe prema svojim roditeljima. Opisujući taj odnos poverenja-nepoverenja autorka ukazuje da smo veoma često spremni da svojim roditeljima oprostimo, poverujemo im i razumemo ih prekasno – tek kad nas zauvek napuste. Sa dramaturško-rediteljske strane ovakva dramatizacija ima opravdanje jer nam zgusnuto daje ono što je ključno u romanu i zbog čega je toliko popularan. Međutim, imajući u vidu savremeni kontekst, to jest šta se dešavalo u mnogim domovima za stara lica u Evropi tokom pandemije, kada su stari ljudi masovno umirali ponekad napušteni od svih, glavni zaplet može dobiti i sasvim novo tumačenje. Jednostavno, čini nam se da će nakon ovog iskustva mnoge starački dom asocirati ne na sigurno mesto, već na izvesnu smrt. No, čini nam se da se ni uprava, a ni rediteljka na to nisu mnogo obazirali – jednostavno su računali na popularnost spisateljice i njenog romana. Što se glumačke podele tiče svakako treba izdvojiti Svetlanu Bojković koja je igrala ostarelu majku. Ona igra dramu žene koja pati od velikih bolova, ali kojoj niko ne veruje. Igra je bez patetike, krajnje umereno i odmereno sa svešću da se njen lik nalazi u kontekstu komedije, a ne melodrame. Takođe, treba izdvojiti Isidoru Minić koja igra Glavnu (sestru) i koja je veoma plastično prikazala masku osobe koja igra poslovnu ljubaznost ispod koje se krije hladna proračunatost i nezainteresovanost za patnju onih o kojima bi morala da se stara. Marta Bereš kao Ćerka se veoma dobro uklopila u ansambl Ateljea 212 i iskreno se nadamo da ćemo je ponovo gledati na ovoj sceni.
Naredna premijera Ateljea 212 je „Ruska smrt“, kooprodukcija Ateljea 212 i Teatra Vuk. Spisateljica Irina Vaskovska pripada generaciji mlađih ruskih dramaturga. Ona je đak Nikolaja Koljade i njen način pisanja sasvim je u duhu pozne faze ovog pisca – realizam, male, tople (malo)građanske ljudske priče u kojima se mešaju komedija, crna komedija i melodrama. Ovde konkretno, reč je o životnoj storiji dve odrasle sestre, Nađe (Milica Mihajlović) i Valje (Isidora Minić) koje su životno zaglavljene u propaloj vikendici svojih roditelja. Jednoga dana u njihovoj kući osvane jedan muškarac (Nebojša Cile Ilić) i u njima se probude nade u bolji život i u ljubav. Nesuđeni ljubavnik pobegne, što njih dve baci još dublje u životno beznađe u kome im ostaje jedino da čekaju sopstvenu smrt ili smak sveta. Andrea Ada Lazić je izabrala pitak komad i okupila odličnu glumačku ekipu kojoj je dozvolila da pokaže šta ume pri tome je ne opterećujući nepotrebnim rediteljskim učitavanjima. Scenografkinji Mariji Jevtić i kostimografkinji Jeleni Stokući je sugerisala da naprave savremen kostim i laku scenografiju – sve skupa Atelje 212 je dobio predstavu sa kojom će lako i uspešno ići na brojna gostovanja po unutrašnjosti Srbije. Za kraj, što se ove predstave tiče, ponovo treba istaći Isidoru Minić koja igra sestru Valju, osetljivu damu i prikrivenu alkoholičarku (za razliku od sestre Nađe koja otvoreno pije i živi raspusno i slobodno). Isidora Minić je u kratkom vremenskom periodu napravila dve sasvim različite uloge i pokazala da je ozbiljan profesionalac koji ne prepisuje svoja glumačka rešenja iz jedne u drugu predstavu, što se za neke druge cenjene glumce Atelje 212 nažalost ne može reći.
I sad šta reći za kraj? Atelje 212 je na svom repertoaru dobio još dve predstave koje će publika bez naročitih zahteva i posebnog poznavanja savemenog pozorišta rado gledati, ali verovatno i brzo zaboraviti. Međutim, da li je to ono što treba da očekujemo od pozorišta u ovom kriznom trenutku? Da li pozorište kao što je Atelje 212 koje ima ozbiljnu tradiciju igranja savremenih domaćih i svetskih komada koji su postavljali ključna pitanja svoga vremena treba da se zadovolji ovom igrom na sigurno, politikom nezameranja, povlađivanja ukusu najšire publike… Jer kada se prisetimo prethodnih premijera „Art“ i „Lažljive“ stiče se utisak da je to put kojim će se u buduće kretati ovo pozorište. Da li se varamo?
