Jedna izgubljena riznica

Za Marka Linkusa (Mark Linkous, 1962–2010) čuli smo 1995. Bila je zima kada se debi album benda Sparklehorse Vivadixiesubmarinetransmissionplot (Capitol) nekako doteturao do Beograda, sećamo se isključenja struje, teške hladnoće, gripa koji nas je – slabe i zanemoćale od užasa rata i sankcija – pohodio tog teškog godišnjeg doba. Slušala sam Vivadixiesubmarinetransmissionplot na vokmenu neke bedne marke, presnimljenog na običnu audio-kasetu, u potpunom mraku i tišini, dok je svuda oko tog iskričavog kružića koji su činili muzika Marka Linkusa i moje uši, hladnoća razarala i poslednji atom smisla. Iz nekog razloga, Linkus mi se pre tog trenutka činio kao šminker nezavisnog zvuka, dugo sam odbijala da oslušnem ovu predivnu ploču zapravo. No, kad sam čula te odjeke Šekspirovog Ričarda III, taj zamrli krik pomiren sa sudbinom, što samo ište konja da nekako utekne zloj hudi, ukapirala sam da je Mark Linkus jedan od nas – heroj radničke klase koji sanjari da postane neko i nešto.



Frederik Mark Linkus rođen je u Virdžiniji kao jedan od četvorice braće u porodici, čiji su se roditelji razveli pre njegovog 13. rođendana. Ovaj scenario a la Kurt Kobejn, smešten pak negde na Istočnu obalu, učinio je Linkusa veoma rano maloletnim izopštenikom. Neprijatne istine rešene su uklanjanjem tinejdžera Marka iz roditeljskog vidokruga, time što je upućen baki i deki u gradić Šarlotsvil, gde je odlazio u školu samo da bi se video sa drugarima, a ubrzo zatim započeo i sa redovnim konzumiranjem alkohola i lakih droga.

Familija Linkusovih nemačkog je porekla. Ponegde se može naći zabeleženo da je daleki predak stupio na severnoameričko tle 1776. kao deo hesenske plaćeničke vojske koja se borila na strani Britanaca u Američkom ratu za nezavisnost. Ali niko, dabome, nije “pozlatio” njegovo soldatsko učešće, kako to već obično biva. Linkusi su otada uglavnom bili radnici i kopači uglja, a njihove žene domaćice. Naš junak Mark upravo je želeo da se muzikom izbavi iz kandži ovakvog predodređenja. Izgleda da mu to ipak nije pošlo za rukom.

Nakon završetka srednje škole ranih 1980-ih, Linkusa zatičemo u Njujorku gde sa svojim bendom Dancing Hoods skreće na sebe pažnju i tako uglednih kolega poput The Replacements i The Del Fuegos. Sledi selidba za Los Anđeles, raspad grupe i povratak u Virdžiniju, gde će njegovom životnom projektu Sparklehorse nakratko prethoditi sastav The Johnson Family/Salt Chunk Mary. Tek nakon toga njegovo ime proneće se svetom, sa uvek doduše oskudnim, no od pravih ljudi stalno zapaženim uspehom.

I tako, Vivadixiesubmarinetransmissionplot ugledao je svetlost dana avgusta 1995, sa sve onim jezivo bledim klovnom na omotu, prikazavši zanosnu erudiciju Marka Linkusa kroz delikatnu eksploziju vizija. Ovaj album bio je kao dugotrajno padanje u san i grcanje prekrasnih košmara, u kojima su Tom Vejts, General Li i Luis Bunjuel bili bazične inspiracije. To Linkusovo začarano mrmljanje, kao svedočanstvo o divljim unutrašnjim doživljajima bića, uhvaćenog u zamku neobične paralize u izrazu – donelo je bendu Sparklehorse britansku turneju na kojoj su bili predgrupa slavnim Radiohead.

No, očigledno od nemoći da se podnese previše ovozemaljske sreće – Linkus je doživeo istinsku paralizu, privremenu doduše: kombinacija valijuma, alkohola i ko zna čega još ostavila ga je satima bez svesti sa telom pritisnutih nogu u londonskoj hotelskoj sobi, nakon čega je narednih šest meseci proveo u invalidskim kolicima dok se funkcije mišića nisu donekle ponovo uspostavile.

U toj atmosferi nastajao je naredni Good Morning Spider (1998), te docniji It’s a Wonderful Life (2001). Depresija, lični doživljaj da si – iskusivši smrt sasvim blizu – možda ostao bez mnoštva onih čudesnih oruđa da ponovo stvaraš pesme, ali i činjenica da su među Linkusovim poštovaocima i saradnicima odjednom bili već pomenuti Vejts, te jedna Pi Džej Harvi, Nina Peršon iz The Cardigans i Džon Periš – učinila je Marka Linkusa pravim skrivenim draguljem slowcorea. Da i ne pominjemo onu sjajnu saradnju sa Danger Mouse-om na Dark Night of the Soul (2010), gde su im društvo pravili Igi Pop, Džulijan Kazablankas, Vik Česnat, Suzan Vega, Dejvid Linč, Blek Frensis…

Prava je tuga što je te iste 2010. ljubavni i svakoliki životni jad zauvek pomeo Marka Linkusa sa ovog sveta i preveo ga u carstvo senki. On koji nam je onako opčinjavajuće spokojno šaputao, odnekud ispod okeana svoje dečačke oduzetosti od svega što mu je pričinjavalo radost, smogao je snage da prethodne godine snimi svoje pesme pod palicom iskusnog Stiva Albinija, pripremajući tako peti studijski album Sparklehorse, koji dosad nije bio objavljen.

A upravo te zagubljene pesme, previše krhke za ciničnu stvarnost, previše žilave a da se ne odupru uništenju, nakon decenije i nešto spasene su angažmanom Linkusovog mlađeg brata Meta i njegove supruge Melise, na nedavno izašlom albumu Bird Machine. Njihova setna lepota, ta jedna izgubljena riznica otmenog bola, koji sanjari da napravi svoj Revolver i svoj Love Songs, da dosegne milozvučnost The Beatles i zahvati u samu kvintesenciju engleskosti The Kinks, vratila se puna fantazmagoričnog Linkusovog sunca, no koje je, avaj, već zakoračilo s druge strane brda. Kakva šteta za ovog tužnog viteza što je milo i nevino devastirao svoj život naočigled svih, pevajući sa detinjom naivnošću uspavanke za aveti koje ga pohode. I koji se među svim svojim posthumno objavljenim, hipnotično fragilnim numerama, drznuo da otpraši pravu Hüsker Dü-ovsku ekspertizu sopstvene propasti – I Fucked It Up. Slava mu.