Jecaj nad onim što dolazi

Službena verzija nam kazuje da je The Smile usputni projekat članova istorijski važne engleske art-rok grupe Radiohead. Ali, umesto da posluži samo da ispuni vreme do nekog regularnog izdanja ovog cenjenog benda, ispostavilo se da je njihov prvi album nešto najbolje i najdirektnije što je izašlo iz kuhinje pod imenom Radiohead u proteklih 15 godina.

Iz mnogo razloga, debi grupe The Smile odmah ostavlja utisak albuma koji se ne dešava svaki dan: od psihodelične mape na omotu do impresivnog spiska saradnika, “A Light for Attracting Attention” (XL) deluje kao jedan od važnih diskografskih događaja 2022, ukoliko vas još uvek zanima poetski pristup popularnoj muzici. Utemeljen u kritici stanja sveta, saopštenoj sredstvima masovne kulture, on deluje kao ostvarenje ideala umetnosti za narod, što je uvek bila vizija Radiohead, matičnog sastava iz kog dolaze glavni članovi projekta The Smile.

To su Thom Yorke – glas i razni instrumenti, Jonny Greenwood – još više raznih instrumenata, te Tom Skinner – bubnjevi, dok produkcija pripada Nigelu Godrichu, a dizajn pakovanja Stanley Donwoodu, dvojci stalnih saradnika Radiohead. Ekipa je uglavnom svima poznata sa ploča ove grupe, i već više od tridesetak godina čini se kao tim koji dobija, no pravi ukus avanture donose novi sastojci: pre svega pomaže to što jedini novopridošli član Skinner stiže iz džez ambijenta, odnosno revolucionarne nove londonske grupe Sons of Kemet, unoseći preko potrebnu svežinu na osetljivoj poziciji perkusija.

Izuzetno je važan doprinos London Contemporary Orchestra, jer daje klasičnu muzičku dubinu ovom sadržaju, tamo gde je neophodno, kad on počne da stremi epskom. Konačno, nešto se postpandemijski promenilo i u pristupu, koji je odjednom dobio urgentnost kakvu dugo nismo čuli na snimcima sa ovim potpisima.

Radiohead su se pojavili na Ostrvu tokom devedesetih kao očigledna artistička protivteža razuzdanom momačkom roku Oasis i bitlsovskoj pop rafiniranosti Blur. Njihova uloga zabrinutih intelektualaca više se nadovezivala na antimaterijalističku ideologiju američke Nirvane – ovom radikalnom stavu su ostali verni do danas, posvećeni unutrašnjem doživljaju sveta, uvek angažovani protiv eksploatacije bilo koje vrste, odgovorni prema okolini i društvenim manjinama. Tako su se nametnuli kao glas moralne ispravnosti u rok muzici i stekli jednu od najvernijih publika, što svaku njihovu ploču očekuje kao potencijalno presudnu.

Očigledno je stvaralački duo koji pokreće ovu grupu – Yorke i Greenwood – posle serije kapitalnih izdanja, kao što su nesumljivo bili “OK Computer” (1997), “Kid A” (2000) i “Amnesiac” (2001), počeo da doživljava brend Radiohead kao presiju. Nakon poslednjeg istinski uzbudljivog albuma “In Rainbows” (2007), sledeća dva su počela da pokazuju znake umetničarenja i ponavljanja, skrivenog iza veštog oneobičavanja, sve to zakrpljeno starim, neobjavljenim pesmama – čak i zagriženi fanovi se slažu da “The King of Limbs” (2011) i “A Moon Shaped Pool” (2016) ne spadaju u vrhunska dela, koliko god se njihov zvuk očuvao. Sporednih kreativnih avantura i saradnji sa trećim učesnicima bilo je sve više, najviše vezanih za filmsku muziku, a onu stvarno najupečatljiviju – Atoms for Peace (Yorke, Flea, Goodrich) – videli smo i mi na Exitu 2013.

Zato je odluka da se iznenada i bez ikakve najave pojave uživo u obliku The Smile (na strimovanom Glastonbery festivalu 2021), verovatno bila jedina moguća za njih: ono što smo dobili neka je vrsta ogoljenih Radiohead, konačno u nepretencioznom obliku. “A Light for Attracting Attention” bez sumnje je namerno urađen u tajnosti, da bi se izbeglo dalje ponavljanje i obaveza da se odgovori na očekivanja drugih. Tako su Yorke i Greenwood konačno ponovo došli do slobode da kažu ono što zaista žele, a rezultat je zbir zapaljivo jarkih, živih konstatacija o stranputici kojom svi zajedno idemo.

DIGITALNO DRHTANJE

Otvaranje ima emotivnu grandioznost bitnih ploča. Drhtanje digitalizovanog univerzuma koji nas drži u sebi, oscilovanje njegovih binarnih pluća, već su prisutni na prelepoj “The Same”, numeri koja – tipično za Yorkea – otvara svoje latice i prima nas u sebe tek posle drugog od četiri minuta: “Ljudi na ulici, molim vas shvatite, mi smo svi isti”, peva on zaneseno kao da sutrašnjice neće biti ako ga ne poslušamo. U produžetku iste misli, “The Opposite” pledira da se suprotnosti razumeju, naslućujući nesreću, i upadljivo zvučno podsećajući na Eno/Byrne neurotizovane gitarske pejzaže koje smo voleli. “You Will Never Work In Television Again” još jedna je jasna poruka na ovoj ploči punoj neočekivane direktnosti, novorokerski komad koji se bavi seksualnim ucenjivanjem žena u industriji zabave. Upravo je ova konkretnost ono što je nedostajalo u muzici Radiohead u poslednje vreme, ali i pop muzici uopšte.

Konkretnost ne znači nužno dizanje buke. “Pana-vision” je snažna lirska kompozicija koja poseže za inspiracijom iz klasike, filozofski nam dočaravajući preku potrebu za spoznajom sveta iznova, “očima novorođenog deteta”. Kakav je to svet razaznajemo čim nas zavodljiva “The Smoke” odnese razigranim etničkim udaraljkama u predvorje predstojeće klimatske katastrofe, a elegija “Speech Bubbles” dočara sudbine imigranata, ocrtavajući nove stepene otuđenja upotrebom rešenja iz ozbiljne muzike. Zato klavirom nošena “Open the Floodgates” moćno, kao tihi vapaj miliona, zahteva spasenje, rečima “neka me neko izvede iz tame”.

Hit koji menja sve mogao bi biti “Free in the Knowledge”, u čijoj nesvakidašnjoj, zaslepljujućoj melodiji nalazimo odgovor na prethodnu pesmu – veru da ćemo se izvući ako budemo radili zajedno, jer je ovo što živimo samo jedan ružan trenutak. Toliko ružan da nas posle Yorkeovog agitovanja da se držimo skupa u spoznaji kako će sve loše neumitno proći, isti čovek u sledećem trenutku savetuje da ne popustimo pred vojnicima što bi da nas uhvate – naslućujemo li to teskobnu senku Pink Floyd sa uticajnog distopijskog albuma “Animals” (1977) i numere “Pigs on the Wing”? Nada i uznemirenost nastavljaju da se dramatično sučeljavaju u “Thin Thing”, elektro rok svirci što intenzitetom dočarava temu nekih budućih zagađenja. “A Hairdryer” je angažovana protiv živopisnih populističkih nakaza koje vladaju planetom, vožena tokom udaraljki, sa dovikivanjem vokala kao u nekom world music komadu. Elektronika vodi i apokaliptičnu “Waving a White Flag”, ocrtavajući još jasnije nemoć čoveka pred jačim silama.

“We Don’t Know What Tomorrow Brings” svakako je jedan od ključnih iskaza, paranoični rok komad izrečen iz očaja što niko ne vidi ono što se tvrdi u naslovu, opsesivno ponavljajući ovaj iskaz u finalu pesme, sve dok ne shvatimo da je ta rečenica verovatan razlog postojanja ovog albuma. Svečano setan epilog na temu naših površnih egzistencija “Skirting on the Surface”, podseća nas da su The Smile duboko povezani sa tradicijom engleskog art-roka u svim njenim oblicima, ali na svoj, krajnje aktuelan način. Ovo je novo poglavlje za novi vek, koji pred nama pravi svoju novu geografiju, sa novim granicama zemalja, pa su mu potrebni i novi kartografi smisla.

OGRANIČENA MUZIČKA OPERACIJA

Ime grupe Radiohead preuzeto je iz jedne poznije pesme Talking Headsa. Nije ni čudo, pošto su bend i Thom Yorke lično nastavljači one linije koju su zastupali Talking Heads sa “Remain in Light” ili David Bowie sa “Scary Monsters and Super Creeps”, za koju smo mislili da se završila još 1980. – angažovane artističke rok struje koja je brinula o sudbini ovog sveta dok je još bio naš zajednički.

Mada se krije pod imenom The Smile, “A Light for Attracting Attention” po svemu je – tajni Radiohead album. Do vrha je pun osećaja svetske bede. Samoispitivanje je njegov razlog postojanja. Apel za ljudskošću je njegov poklič. Kao i svaki drugi umetnički istup Thoma Yorkea, i ovaj ima političku poruku.

Ukoliko sebi postavljate pitanje koliko ovakve ploče danas saopštavaju nešto relevantno, u sudaru sa brutalnim novim poretkom “ograničenih vojnih operacija” sa Zapada i Istoka, koji nam se neopaženo uvukao u kuće – odgovor je tu. Stvaralaštvo Radiohead je kao jecaj nad onim što će tek biti. Nema sumnje da je Thom Yorke već odavno video kuda idu stvari, i hvala mu što je smogao snage da sa prijateljima sroči još jedno ozbiljno i povremeno uzvišeno svedočanstvo o bolu što dolazi.