Iza nas još nije iščilila senka ratova devedesetih godina, a dva brutalna regionalna rata nas svakodnevno napadaju sa malih ekrana i društvenih mreža. I baš u vreme ratova koji su istovremeno i blizu i daleko, Beogradsko dramsko pozorište je izvelo predstavu Švejk na osnovu slobodne adaptacije Dobrog vojnika Švejka. Roman Jaroslava Hašeka nastao je neposredno nakon Prvog svetskog rata i jedno je od najlepših dela o ratu iz perspektive tzv. malog čoveka. Dramatizaciju su potpisali Kata Đarmati i Slobodan Obradović, a reditelj je Veljko Mićunović. Reditelj i dramaturzi nisu poklekli pred iskušenjem da nam drže predavanje i da nas poduče šta o izabranoj temi treba misliti, već kroz humor i apsurd postavljaju pitanje o načinima na koje ratna mašinerija utiče na tzv. male ljude. Predstava nas provocira da razmišljamo o sudbini malog čoveka u ratu, o apsurdnosti sistema koji se stavlja u službu rata, o raznim huljama koje koriste opštu nesreću za svoj lični ćar, o čoveku koji ne bi da se petlja u rat, ali se rat vazda upetljava u njegov život. Iako se ni u jednom trenutku ne pominju aktuelni ratovi, predstava nas provocira da postavimo sebi pitanje da li smo i mi deo jedne velike ratne predstave. Značajan doprinos tom osećanju dao je scenski prostor.
Scenograf Branko Hojnik je dramsku priču o vojniku Švejku postavio u prostor koji deluje savremeno, svevremeno, hiperrealistički i simbolički. Kako je to postigao? Scenografija je sastavljena od sasvim realnih objekata i objekata koji su sasvim simbolični. Realni objekti su kamp-kućica (ima funkciju kafane) i toi-toi toalet. Ti iz života uzeti objekti na sceni dobijaju začudnu dimenziju i postaju metafora života koji se odvija između ždranja i s*anja. Između ždranja (kamp-prikolica) i s*anja (toi-toi) je mali ukoso postavljen kvadratni podest koji simbolizuje pozornicu oko koje su poređane obične stolice. U zavisnosti od toga da li su na mini pozornici ili sede pored, junaci su učesnici (ratne) predstave ili gledaoci. Prostor publike i pozornicu povezuju razvučen lanac od sijalica kao na sirotinjskom vašaru. Imajući u vidu da sijalice koje počinju na pozornici prelaze preko gledališta, možemo zaključiti da smo i svi mi isto tako i gledaoci i učesnici u velikom ratnom kabareu koji se dešava u svetu oko nas. Predstava počinje tako što ispod zavese vire pohabane čizme i čujemo song o besmislenoj smrti u ratu. Pohabane čizme su metafora ratom uništenih života kako onih na pozornici tako i onih u realnom životu. Koja je uloga malih ljudi u toj ratnoj mašineriji bilo onih na pozornici bilo onih u gledalištu, nameće nam pitanje predstava Švejk.
Naravno, dobre predstave o Švejku ne bi bilo da nema sjajnog glumca koji igra naslovni lik. Kao što je scenski prostor Branka Hojnika istovremeno i savremen i svevremen, hiperrealističan i simboličan, tako je Švejk Ozrena Grabarića istovremeno everyman i jedan sasvim konkretan lik. Grabarić je Švejka uspešno fizički dočarao. Njegov Švejk je “buca” skromnog izgleda, ali velike psihičke i fizičke izdržljivosti. On je veliki hedonista malih materijalnih mogućnosti. Grabarićev Švejk je naizgled spor i tupav, ali su njegovi uvidi duboki. Aforizme i sentence on dobacuje elegantno i duhovito. Grabarić ima i dobru artikulaciju tako da veliku količinu teksta savladava bez vidnog napora. Iako se ne trudi da nas zabavi, mi se jako zabavljamo gledajući ga.
Glumački ansambl BDP-a dobro prati Ozrena Grabarića. Interesantno je kako je reditelj podelio uloge pošto njih ima više nego glumaca, tako da neki od glumaca igraju više uloga. Milutin Dapčević sa teatralnim naglaskom igra Bredšnajdera koji je predstavnik tajne policije, a zatim ulazi u uloge Doktora i Kapetana. Sva tri lika su samo različite maske iza kojih se krije pojedinac koji sistem koristi da bi stavio u svoju funkciju Švejka. Teatralnost sa kojom glumac igra je na mestu jer je maska Bredšnajdera maska svih onih nebitnih tipova koji značaj dobijaju samo preko funkcije koju obavljaju. Glavni saradnik sistema u upropašćavanju Švejka je Bludnica koja se nametljivo nabacuje Švejku, a zatim pokuša da mu otme novac i Medicinska sestra koja drži Švejka u duševnoj bolnici. Oba lika-maske igra Ivana Nikolić. Nasuprot likova koji su u službi sistema stoje likovi koji na različite načine pravdaju svoju pasivnu podršku sistemu. To su Gostioničarka (Vanja Nenadić) i žena (Iva Ilinčić). One okreću glavu od rata i nepravde koja se čini Švejku jer bi “samo da vode svoj posao”. To im, naravno, neće uspeti i svaka će na svoj način ispaštati od rata. Pored likova koji bi “samo da rade svoj posao” postoje i likovi koji se “brane” distanciranjem. To su filozof koji prosipa ispraznu mudrost (Milutin Milošević) i pijanica koji se utapa u alkoholu (Miloš Lazarov). Koju god “strategiju” da izaberu, na kraju će obojica završiti u ratu kao i Švejk. Dramaturški i značenjski je ova podela jako dobro postavljena jer to jesu tipične reakcije prosečnog slabića u teškim vremenima – hoće da radi svoj posao, brani se praznim filozofiranjem ili ulazi u sistem radi sitne koristi. Nastupi glumaca koji igraju maske onih koji bi da se izvuku iz rata ili od njega profitiraju namerno su teatralni i iskarikrani. Nasuprot njima, glumica Dunja Stojanović igra sa mirom i distancom lik devojčice Sofije, jedine nevine žrtve rata. To što glumica mirno, gotovo hladno pripoveda o stradanju Sofije i njene porodice pojačava naše osećanje žaljenja nad njenom sudbinom.
Predstava moćno počne, a onda tokom predstave padne tenzija – mogućih razloga ima dva. Prvi bi mogao biti taj što ima mnogo songova (muzika i tekstovi Nevena Glušica). Oni su dobro napisani, stilski jasno uvezani i potpuno uklopljeni u stil predstave, ali ih ima previše. Svaki put kada se izvede song, radnja stane – mnogo songova, mnogo zaustavljanja. Drugi mogući problem je u samoj dramaturgiji teksta predstave. Dramaturzi su Švejku pored Prvog svetskog rata tokom koga se dešava roman pridodali i elemente iz Brehtovog Švejka tako da je fabula predstave zahvatila i Drugi svetski rat. Bilo bi dobro da postoji balans između ta dva dela. Na primer, da je deo o Prvom svetskom ratu kraći. Druga opcija bila bi da se predstava zadrži samo na onom čime se bavi Hašekov roman, a to je Prvi svetski rat, i da se priča o Drugom svetskom ratu izbaci. U tom slučaju postavilo bi se pitanje šta sa pričom o stradanju devojčice Sofije koje se proteže od početka Prvog svetskog rata do savremenog doba. Stoga nam se čini da bi svođenje broja songova bilo najjednostavnije i najefektnije rešenje. U vreme kada rat iskrivljuje percepcije i kada razni zagovornici rata pronalaze različite izgovore za gomilanje profita na račun tuđe nesreće, važno je igrati predstave poput Švejka koja je premijerno izvedena pred kraj prošle kalendarske godine.
