Leksikon ratnih zločina
Priredili Roj Gatman i David Rif
Prevod sa engleskog: Nevena Novović i Milutin Marjanov
Samizdat B92, 2003.
Još je Džozef Pulicer poručivao. „Zločinu je potrebna tajnost. Na videlo sa tim stvarima. Opišite ih!“ Rukovođeni, između ostalog, i ovim rečima Roj Gatman i Dejvid Rif priredili su knjigu koja kombinuje pravo i novinarstvo i koju su nazvali Leksikon ratnih zločina ili Ono što bi javnost trebalo da zna. Vrhunski ratni izveštači i fotoreporteri zajedno sa stručnjacima za ratno pravo definišu termine zločina sa osvrtom na događaje iz prethodnih decenija. Velik broj autora, koji su svoj profesionalni rad vezali za ratove u bivšoj Jugoslaviji, našao se u ovoj knjizi, među njima i Rodžer Koen, Džon Barns, Florans Artman, Ron Haviv, Ričard Goldston i Kristijana Amanpur. Knjiga pored 140 pojmova sadrži i najvažnije ugovore i dokumenta međunarodnog humanitarnog prava, odabrane on line pravne izvore, kao i spisak preporučene literature.
LAIBACH WAF
(Mute)
Naši stari poznanici Laibach oglašavaju se novim izdanjem, sedam godina posle albuma Jesus Christ Superstar – sa novim šouom (u kome se prvi put pojavljuju ženska bića) i zaoštrenim porukama o nadolazećem kraju. Iz nekog razloga kao da je KRAJ kao takav, osnovna tema Laibacha ovog puta, pošto velikim delom albuma dominira atmosfera sudnjeg dana, potcrtana sa nekoliko direktnih poruka i metafora (Das Spiel Ist Aus – Igra je gotova), i duhovitim podtekstom tipa „zar vam mi nismo govorili da je kraj blizu?“. Prvi put u okviru jednog njihovog projekta pojavljuju se naznake „novotalasnog“ porekla grupe – novi singl Tanz Mit Laibach predstavlja melanž dveju pesama kultne postave Deutch-Amerikanische Freundschaft, a sam naziv projekta predstavlja referencu na stvar WAT (We Are Time – Mi smo vreme) avangardnog bristolskog sastava Pop Group, iz kog su kasnije direktno izvedeni Massive Attack (sve nastalo u periodu 1980–1981, u formativnim godinama Laibacha kakvim ga danas znamo). Besmrtan stih: „Nemamo odgovore na vaša pitanja / ali možemo da dovedemo u pitanje vaše potrebe“.
VARIOUS Country Got Soul
(Casual)
Verovali ili ne, jedna od najboljih kantri ploča ove godine zapravo je soul album. Manje poznati kantautor amerikane Jeb Loy Nichols kompilirao je petnaest pesama belih izvođača koji su odrasli na soul i gospel zvuku (a neki od njih čak su i pisali hitove za soul zvezde poput Percyja Sledgea ili Arethe Franklyn). Autentična oporost južnjačkog života prelama se sa setnim hedonizmom u svakoj od pesama, i u zavisnosti od doba dana (a dan traje i noću) svaka pesma je hit. Moguće je da će uz sledeći nastavak ove edicije ići i najnoviji film Quentina Tarantina.
NEIL YOUNG Greendale
(Reprise/MASCOM)
Novi album Neila Younga, konceptualna odiseja o životu porodice Green naseljene u fiktivnom mestašcetu Greendale, dobio je vrlo oprečne kritike – jedni su pohvalili nepresušnu kreativnost autora, dok su mu drugi zamerili na ambicioznosti i preteranoj dužini pesama. Obe vrste primedbi stoje, ali ne treba smetnuti s uma da u klasi svojih vršnjaka, Young uz Lou Reeda i Davida Bowiea jedini pokazuje nesmanjeno oduševljenje muzikom i njenim moćima da komunicira sa drugim medijima (poezijom, filmom, internetom, pozorištem…). To albume poput ovoga nesporno kvalifikuje kao istorijske čvorove koji će svojom maštovitošću ili smelošću stimulisati generacije koje će bavljenje rokenrolom prepozna(va)ti kao višeslojan dijalog između autora i njegove publike.
Gera
I, Myself and Others
Priredio: Borivoj Gerzić
Ister, 2003.
Kada neko umre mlad, za njega kažu da je „živeo brzo“.
Monografija o Geri, Dušanu Geziću, umetniku, koji je brzo i kratko živeo (od 1961. do 1998) sadrži reprodukcije stotina radova, njegove fotografije, intervjue i mnogo lepih reči prijatelja.
Mileta Prodanović ga naziva stvaraocem i kaže da je rastanak s njim, rastanak sa „horizontom jedne dekade“. Nina Živančević napisala je da je Gera bio najbolji slikar njene generacije, nesputan društvenim i estetičkim normama, „veliki metafizičar poput Šejke“. Srđan Đile Marković podseća na realnost prethodne decenije i kaže da su palanačko negiranje i zatvaranje horizonata presudan razlog Gerinog desetogodišnjeg odsustvovanja sa beogradske scene. I na kraju Flavio Rigonat:
„Dugo nije bio ovde. Njujork, Pariz, godine. Da bi se pojavio početkom devedeset sedme. Nije se odrekao noćnog života, ali kao da mu to više nije pružalo nikakvo zadovoljstvo. Ni ovaj i ovakav Beograd, ni ljudi. Shvatio sam da je samo telom ovde, dok je duhom tamo u Parizu. Svakodnevno se čuo sa devojkom koja ga je tamo čekala. ‘Volim da je gledam’, rekao mi je. Ali, ona nije bila pored njega. Gera je voleo život, ne da tavori i čeka…“
