Srđan Valjarević,
Ljudi za stolom
SAID Skver,
Beograd, 2004.
Deset godina posle objavljivanja, pojavilo se reizdanje romana beogradskog pripovedača i pesnika Srđana Valjarevića Ljudi za stolom u izdanju male izdavačke kuće Skver. Roman predstavlja rekapitulaciju uspomena dvojice „ortaka iz kraja“ koji se devedesetih susreću u Amsterdamu. Izmešteni iz svog grada i zemlje oni pričaju priče o ljudima koje su poznavali i s kojima su živeli dok su bili deo iste, beogradske ekipe. Pripovedač prekida razgovore lirsko-emotivnim slikama grada u kome se zadesio, zadržavajući pogled na sitnim stvarima koje predstavljene samo spolja dobijaju puno značenje i daju potpunu sliku grada. Naizgled pisan bez velikih pripovedačkih ambicija, ovaj roman je priča o ljudima koji su bežeći od rata i mobilizacije retko nalazili bolji život na drugom mestu. Ovo je knjiga o propadanju jedne generacije.
Prince
Musicology
NPG Records, 2004.
Jedna od najvećih zvezda u osamdesetim i čovek koji se samovoljno povukao iz šou-biznisa u devedesetim, odbijajući da bude sluga velikih kompanija, vraća se na svetsku muzičku scenu albumom koji u sebi objedinjuje fank i soul zvuk na najbolji, starinski način. Kao što stoji u naslovu ploče i u naslovu prvog singla, ovo jeste stvar obrazovna, na neki način, uzorna za one koji bi da se bave autentičnim „crnim zvukom“. Prins zvuči kao uvek – doterano i savršeno produkciono upakovano, s tim što je danas, u srednjim godinama, više okrenut refleksiji nego zabavi. Trinaest pesama složeno je u savršenu play listu sa potencijalom kako za zabavu tako i za intimnije trenutke. Ovom pločom Prins potvrđuje svoj kultni status u istoriji popularne muzike, nudeći pri tom jednu novu vrstu energije i poziva ljudima da uživaju u malim stvarima.
Klod Lefor
Izumevanje demokratije
„Filip Višnjić“, Beograd 2003.
prevod sa francuskog Radoman Kordić
Jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca politike Klod Lefor najzad je, zbirkom tekstova u izboru Ivana Vejvode, predstavljen i našoj publici. U vreme kada je francuskom intelektualnom scenom vladala levo naherena misao, Lefor je mislio protiv dominantnih struja i svoju teorijsku inspiraciju nije nalazio u marksizmu, Lenjinu i Mao Cedungu, već u Makijaveliju, radovima Hane Arent i promišljanju pojma političkog. Neopterećeni ideološkim imperativima epohe, Leforovi su tekstovi s lakoćom preživeli kako politička tako i teorijska previranja druge polovine dvadesetog veka. Izbor tekstova koji su sada dostupni našoj publici reprezentativan je uzorak teorijskih napora ovog teoretičara i pokazatelj da je on, uz retke izuzetke poput Pjera Burdijea, iz sociološke perspektive uspeo da se uspne do pojma i snažno obeleži filozofiju politike uvidima bez kojih je, danas, gotovo nepristojno misliti politiku.
Radoman Kordić
Jezičke igre
Filip Višnjić, Beograd 2003.
Svaki roman, svaka pripovetka deo je jezičkih igara, a svaki uspešan roman, ili svaka dobra priča uspeva zato što poštuje stroga pravila igre. Umetnost je, međutim (uz politiku), jedina igra koja se može igrati i sopstvenim pravilima, a da ipak ne upadne u proizvoljnost, ne uruši se i propadne, nego i dalje ostane igra. Analizirajući romane i pripovetke savremenih srpskih pisaca – Radeta Kuzmanovića, Zorana Ćirića, Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Vladimira Arsenijevića, Svetislava Basare, ali i pozivajući se u svom metodološkom postupku na mislioce poput Žaka Lakana, Martina Hajdegera, Žana Bodrijara, Ludviga Vitgenštajna – Radoman Kordić, jedan od svakako najslabije pročitanih teoretičara književnosti na našem jeziku, ispisuje snažno autorski obojenu knjigu koja se po problemskom pristupu, poznavanju izvora i originalnosti perspektive razlikuje od svega što se na aktuelnoj srpskoj književno-teorijskoj sceni može pronaći. Donekle hermetičan stil i niz podrazumevajućih referenci unekoliko otežavaju čitanje njegovih tekstova, ali će čitalac, za uzvrat, biti u prilici da se suoči sa precizno postavljenim problemima i odgovorima s kojima je moguće ne složiti se, ali ih je nemoguće ignorisati.
Žan Ruo
Polja časti
Paideia, Beograd 2003.
prevod sa francuskog Ana Moralić
Žan Ruo se krajem osamdesetih godina na francuskoj književnoj sceni – poznatoj, inače, kao teško prohodnoj – pojavio niotkuda i već svojim prvim romanom Polja časti zaslužio najveće francusko književno priznanje, Gonkurovu nagradu. Dugim, gotovo prustovskim rečenicama, raskošnim stilom, brižljivim opisima, Žan Ruo tka roman-sećanje koji se po strukturi, načinu korišćenja građe i senzibilitetu može uporediti sa Porodičnim cirkusom Danila Kiša. Na pozadini velikog istorijskog događaja (Prvi svetski rat) ocrtavaju se pojedinačne sudbine sa svim onim momentima koje istorija gazi, precrtava, mrvi, prećutkuje i prepušta deci i osetljivima da iz njih stvore onu gipku i nerazorivu materiju sećanja. Prevodilac Ana Moralić je i ovim prevodilačkim poduhvatom, koji se ponekad graničio s nemogućom misijom (Ruova je sintaksa ponekad košmarno složena), pokazala da se s dobrim razlogom nalazi među najboljim prevodiocima s francuskog jezika.
N.E.R.D.
Flay or die,
Virgin rec., 2004.
Oni su Dr Džekil. i Mr. Hajd muzičke industrije. Operišu bitove za sve zvezde aktivne hip-hop/rnb scene (Kelis, Clipse, P Diddy…) i za to koriste ime Neptunes, ostatak vremena sviraju u bendu koji se zove N.E.R.D. Time postaju redak primer u istoriji pop kulture, u kojoj producenti ostaju u mračnoj i dubokoj senci rok zvezda…“You Can’t Be Me, I’m a Rock Star…“, kaže frontman Farel Viliams u jednom od singlova… Na novom albumu možete čuti njihovu viziju r’n’r nasleđa. Od Hendrixa do Bon Jovija, i to uz stihove tipa „Your Ass Is The Spaceship I Want To Ride…“ Prevedite to, otpevajte uz N.E.R.D. Ovo je jedan od najzabavnijih albuma u ovoj polovini godine, stoga idealan saundtrek za sve kućne i klupske žurke. Ukoliko ništa ne shvatite ozbiljno.
