Izgubljeni u kontekstu

Nova predstava na velikoj sceni Ateljea 212 inspirisana je pričama italijanskog pisca Dina Bucatija koje su objavljene u zbirci Prodavnica tajni. U uvodnom tekstu objavljenom u programu predstave dat je komentar na stanje u našem društvu sa kojom bi se mnogi mogli složiti. Živimo u klasnom društvu koje se svakim danom sve više raslojava. Bogati su sve bogatiji, žive izolovano u svom svetu i preziru sve one koji nisu uspešni po njihovim kriterijumima. Jedina istinska nada polaže se u građansku solidarnost i lokalne inicijative u kojima grupe građana zajedno brane nasip, pomažu onima koje izvršitelji isteruju iz domova i dele obroke u narodnoj kuhinji. Ovu tvrdnju Jelena Mijović u intervjuu pod nazivom “Bol zbog poniženja i nepravde oslobađa ogromnu snagu” datom u “Vremenu” dopunjuje konstatacijom da malobrojna klasa koja ima stvarnu političku i ekonomsku moć u našem društvu pravi veštačku podelu na tzv. elitu koja živi u “krugu dvojke” i ostale građane za čije se dobro vlast, navodno, zalaže. Jelena Mijović smatra da je ta podela lažna i da je jedina prava podela na one koji imaju novac i političku moć i na one bez novca i političke moći, i to jeste jedan od najvećih problema našeg doba.

Priče Dina Bucatija koje je Jelena Mijović uzela za dramaturšku osnovu imaju u sebi kao pod-temu klasno pitanje, ali je glavno polje interesovanja pisca fantastika. Dramaturška struktura priča nalik je na san u kome se snevač bori sa svojim strahom ili frustracijom. Pri kraju priče dolazi skoro do kulminacije, ali razrešenja nema već napetost umine ostavljajući mogućnost da snevač ponovo sanja isti san. Jaje je priča o siromašnoj samohranoj majci čiji bes zbog poniženja nje i njenog deteta oslobađa takvu snagu da uništava čitave vojske koje su bogati poslali na nju. Sveci je priča o novom svecu-seljaku koji je rešio da zaista pomogne ljudima. Devojka koja propada je priča o devojkama koje skaču sa vrha solitera i žiteljima solitera – oni koji imaju skuplje stanove na višim spratovima gledaju kako skaču mlade i lepe devojke, dok pored jeftinijih stanova na nižim spratovima proleću starice. Dramski je najsloženija i najzanimljivija priča Strah u Skali. U ovoj priči ugledni i imućni predstavnici elite grada Milana doživljavaju neku vrstu kolektivne fantazije – svi zajedno zamišljaju kako se van zgrade opere dešava revolucija i iščekuju da revolucionari upadnu unutra i opljačkaju ih ili možda čak ubiju. Jelena Mijović je sve ove priče pokušala da sklopi u dramaturšku celinu. Najsloženija priča o strahu bogatih okupljenih u zgradi opere je osnova drame. Ponižena majka je čistačica u Skali i ona postaje reprezent pobune. Svetac pokušava da pomogne majci i na kraju spasava devojku koja je skočila sa solitera. Iako je uspela da spoji sve priče u jednu celinu, ta celina na sceni Ateljea 212 nije zaživela i za to postoji više razloga.

Inicijalni uzrok neuspeha je nepoklapanje dva društvena i kulturna konteksta. Naime, Bucatijeve priče, koliko god da su fantastične, proizašle su iz kulturnog konteksta posleratne Italije, koji je bitno drugačiji od kulturnog konteksta Srbije u trećoj deceniji 21. veka. Prvo nepoklapanje tiče se mesta i uloge opere u našem društvu. Opera u Srbiji jeste elitno mesto, ali samo u tom smislu da okuplja malobrojne istinske posvećenike i znalce koji su spremni da istu predstavu gledaju i više puta. Opera u Srbiji nije mesto gde se okuplja elita nakinđurena dragim kamenjem – takvi ovde idu na druga mesta da se pokažu. Zato srpsko pozorište (pa ni opera!) ne može biti mesto gde će se elita kriti od besnih demonstranata. To, jednostavno nije u duhu naše pozorišne tradicije. Sledeći problem – italijansko-katolički sveci VS srpsko-pravoslavni sveci. Mi imamo razne svece i svetice: svetice koje štite majke i decu, svece koji štite električare, putnike… ali nemamo, koliko je meni poznato, svece koji su se “specijalizovali” sa zaštitu siromašnih i obespravljenih. Da ne govorimo o tome da naši sveci nemaju skulpture, već su prikazani na ikonama i da crkva i sebe i svoje svece drži podalje od pozorišta. Jednostavno, i na ovom polju ima veoma malo onoga što bi se tek tako moglo prebaciti iz konteksta katoličke Italije u naš pravoslavni kontekst.

Treći problem proizilazi iz činjenice da se autorka ogrešila o logiku Bucatijevih priča. Želela je da priče koje po logici svoje dramaturgije nemaju stvarno razrešenje sukoba, ipak dovede do raspleta. Naime, kada čitate priču Strah u Skali, vi shvatite da pobuna ne postoji i zato uživate posmatrajući kako se nagomilava besmisleni strah bogatih. U ovoj pozorišnoj interpretaciji publika ne zna da li je to što govore junaci istina ili njihova fantazija. Ne zna da li pobuna postoji ili ne postoji i u kakvom su odnosu pobuna čistačice i pobuna ispred opere. Ne zna da li se likovima spisateljica i glumci rugaju ili žele da publika saoseća sa njima. Pobuna oko opere nestane potpuno nemotivisano, a sukob između spremačice i obesnih bogataša je nerazrešen. Na kraju svi budemo zbunjeni jer sve deluje neopravdano, neutemeljeno i besmisleno.

Ipak, ne bi sve moralo da bude ni tako loše da su Ivan Vuković i njegovi saradnici našli način da nas prvo uvere u istinitost fantastičnog sveta, a zatim da nam pozorišnim sredstvima objasne da je sve to fantastika. Fantastika, da bismo u nju poverovali, traži da bude tretirana kao jedna potpunija i bogatija realnost. Međutim, u predstavi Strah u operi scenografija (Andreja Rondović) izgleda kao za nekakav jeftini crtani film, kostim (Velimirka Damjanović) niti je čudesan, niti značajno doprinosi definisanju karaktera likova, a glumci igraju sa persiflažom. Čemu persiflaža operskog stila u društvu koje nema izgrađenu opersku tradiciju i kako da poverujemo u strah likova kada ga glumci igraju sa persiflažom? Pri tome, naši glumci nemaju iskustva sa operskim stilom glume i pevanja, te njihova persiflaža izgleda kao neukusno i neopravdano kreveljenje. Ovog puta kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović nije uspela da pomogne. Svako se snalazio kako je znao i umeo. Neki su ponavljali svoja već viđena rešenja (Svetlana Bojković i Tihomir Stanić), ostali su klizali između persiflaže i drame (Milica Trifunović, Jelena Đokić, Dragana Đukić, Nenad Ćirić, Vladislav Mihailović, Suzana Lukić i Bojan Žirović (glas)). Svi zajedno su se jako trudili da budu makar zabavni i smešni. U tome su povremeno i uspevali, ali je i to išlo na štetu ideje koju su želeli da nam predoče. Rečenice koje je Jelena Mijović uplela u tekst predstave, a koje se tiču nekih vrlo dobrih zapažanja o našoj društvenoj realnosti, iskakale su iz konteksta predstave. Jedini koji je uspeo da pronađe nekakvo glumačko utemeljenje u igri je glumac Luka Grbić. On igra sveca Gančila, koji je neka vrsta dobrog naivčine koji želi da svoju svetačku moć i uticaj iskoristi da zaista pomogne ljudima. Njegova glumačka minijatura, kada se poigrava sa stepenicama i notnom lestvicom, ostaće upamćena kao jedna od retkih svetlih tačaka ove predstave.