Akademiteatar, Beč; Režija: Igor Bauersima
Nil LaBjut (Neil LaBute), poreklom iz provincijskog gradića srednje Amerike, napisao je do sada tri pozorišna komada, a već nakon prvog stekao je na off-scenama Londona i Njujorka, kao i u renomiranim pozorištima Nemačke i Austrije, status jednog od najznačajnijih savremenih američkih autora.
Nil LaBjut je i nagrađivani filmski scenarista i režiser, ali je po sopstvenim rečima pre svega zaljubljenik u pozorište. On poseduje talenat da otkrije savremenu temu i prikaže je na ekstreman način. LaBjut je pre svega majstor briljantnih dijaloga u kojima su nedovršene rečnice, predasi između dva glasa, lepršav vic, nagoveštaji i preokreti, često važniji nego eksplicitan tekst. Sve je kod LaBjuta naizgled bezazleno, a zapravo strašno – upravo je to ono što ga izdvaja od ostalih pisaca.
LaBjutovo „bezbožno“ prikazivanja zla u čoveku nije promaklo ni mormonskoj crkvi, koja ga je isključila iz svoje zajednice. Povod je bio prvi komad Veseli udarac (Bash), u kome piščeve figure, naizgled obični ljudi, ubijaju ne trpeći ni spoljašnje sankcije u obliku društvene kazne ni unutrašnje u obliku griže savesti. Okvir drugog komada Izgled stvari (The Shape of Things), koji se trenutno igra u Akademskom pozorištu u Beču (mlađa kuća Burgteatra), jeste priča o dva ljubavna para, tema je manipulisanje ljudima u ime više ideje, a ishod je niz uznemirujućih pitanja o našoj stvarnosti.
Studentkinja primenjene teorije umetnosti Evelin sreće Adama, siromašnog studenta anglistike a u ljubavi šonju, i započinje konsekventni rad na preobražaju njegove ličnosti. Evelin – što će reći Eva – stvara Adama prema svojoj meri. Preobražaj podrazumeva temeljan lifting njegove spoljašnjosti: promenu garderobe i frizure, sočiva umesto naočara, zdravu ishranu i bildovanje mišića. Evelin se ne zadržava samo na stvaranju imidža poželjnog „in“ dečka koji obećava, ona prodire u sve pore Adamovog života: spava s njegovim najboljim prijateljem, prouzrokuje prijateljev razlaz s verenicom i stavlja Adama pred izbor „prijatelji ili ja“. Budući da je radikalno neotporan na Evine čari, Adam se ne opire nego svestrano sarađuje, da bi je na kraju još i zaprosio. Sudbonosno „ne“ Evelin će reći Adamu u govoru koji ponosno drži pred univerzitetskom publikom. Tom prilikom Adam će takođe saznati da je njihova veza bila Evin diplomski rad – on je umetničko delo zvano „čovek po meri društva“, koje će ona javno izložiti.
LaBjut invertira mit o Pigmalionu kako u odnosu na antičku, tako i Šoovu verziju. Očigledna je polna promena uloga, ali i idejna. Kod Ovidija bogovi usliše Pigmalionovu želju da se njegovo delo, statua Galatea koja otelovljuje ženski ideal, oživi, te se par srećno sjedinjuje. Kod Šoa je Pigmalion vođen prosvetiteljskom idejom uzdizanja drugog ka višim delovima sopstvenog bića, koje se takođe završava na obostrano zadovoljstvo. U Izgledu stvari ženski Pigmalion nema ni ljubavi ni bilo kakvih osećanja; ona otelovljuje regresiju razvojne ideje ličnosti u kalkulantsku, manipulativnu svest.
Sa samo deset scena, uz jednostavan razvoj priče, LaBjutu polazi za rukom da oslika zastrašujući kontrast između Evine volje za moći i njenog višeg cilja „istinite umetnosti“. Pitanje o granicama umetnosti, kao i o razlici između prodaje svog imidža i prave umetnosti, nije, međutim, ono suštinsko za komad, iako ga kritika dovodi u vezu sa Artom Jasmine Reze, kod koje je umetnost, uostalom, takođe sekundarna tema. Izgled stvari govori primarno o zloupotrebi moći u prijateljstvu i ljubavi, o moralnom vakuumu kao raju za demagoge, o isključivom, monomaničnom mentalnom sklopu, o nasilnoj prirodi društvenog imperativa da se bude uvek sve lepši i sve mlađi, a ponajviše o fatalnoj mešavini ispraznosti i egocentrizma koja daje sebi za pravo da menja tuđe živote po svojoj meri.
Iako Evelin pri javnom obrazlaganju svog diplomskog rada konstatuje da je njeno modelovanje Adamovog tela i volje teklo bez nasilja, to je samo formalno tačno; iskaz Adamovog prijatelja da ovaj nakon hirurškog zahvata ulepšavanja nosa liči na „pretučenu ženu“ daleko je bliži istini: nasilja ima raznih vrsta, a ideja o promeni čoveka „manipulacijom, a ne dletom“ jedna je od posebno perfidnih. Kada Evelin, navodno u šali, kaže da Adamovom prijatelju treba „prerezati grkljan“, ostaje samo da se zamišlja šta bi ova studentkinja, u jednom trenutku arogantna, a u drugom vesela i slatka, bila u stanju da učini kada dospe na poziciju moći. Ima nečeg jezovitog u njenom odbacivanju svake moralne krivice, koju demagoški prebacuje na Adama, te na društvo koje Adamovu metamorfozu vidi kao napredak; jezovit je i njen staloženi makijavelistički perfekcionizam s kojim predviđa sve, uključujući i čuvanje jednog kompromitujućeg detalja, kojim predupređuje Adamov odlazak na sud. Jezovito je i to što Adam nema jezik kojim bi mogao da artikuliše svoje osećanje prevarenosti i objasni u čemu je Evin prestup.
Uzimanje prava da se drugi „oslobađaju“ i time „usrećuju“ govori ne samo o manipulacijama u ljubavnim vezama već i o savremenom političkom trenutku, o popraviteljima čovečanstva koji su u ime „višeg cilja“ spremni da proliju krv par hiljada ljudi. Političke implikacije, svakako, ne spadaju u intenciju ovog komada, no činjenica da se one nameću govori u prilog tome u kolikoj meri ovaj komad – uprkos izvesnim manjkavostima – pogađa duh vremena.
Izgled stvari je uzbudljivo postavio Igor Bauersima, pozorišni autor i režiser koji obećava.
