U domaćoj popularnoj muzici ima raznih Kovača, muških i ženskih, dočim je u književnosti od značaja samo jedan – eno ga u Rovinju. U Danielu Kovaču, međutim, dobijamo nekoga ko uspešno radi na oba razboja: na pozornici je član Jarbola, a u tišini doma svog pisac… Posve ozbiljno, književni prvenac Daniela Kovača Logika reke, pruge i otpada (Beopolis 2002; v. „Vreme“ br. 598), uprkos stanovitim nezgrapnostima i „danku neiskustvu“ (op. cit. bilo-koji-sportski-reporter), jedno je od najprijatnijih proznih osveženja na ovdašnjoj blago usahloj, ušančenoj i prilično neuzbudljivoj sceni.
Celih pet godina docnije, pojavljuje se nova prozna knjiga Daniela K. Carstvo (Beopolis, Beograd 2007). Naizgled podugačak period da bi se na njegovom koncu izašlo s relativno tanušnom knjižicom, ali Kovač nije, po spoljnim obeležjima svoje karijere, „pisac sa dna kace“, i ne obavezuju ga pravila književnog tržišta, još manje samopodrazumevajući uzusi književne čaršije. Sama je knjiga, doduše – kako piše na kraju – nastajala tokom prvih deset meseci 2003. godine, tako da malo zbunjuje toliki vremenski odmak do objavljivanja: „tehnički razlozi“ ili nedoumice oko rukopisa?
Ono što Carstvo povezuje s Logikom reke… ponajpre je fragmentarna struktura, „razlomljeno“ romaneskno tkivo koje se na koncu nekako sklapa u nekonvencionalnu i nelinearnu celinu, sastavljenu od manje-više tek diskretno korespondirajućih delova. Dalje, tu je i isti glavni junak, Daniel Danlikov, za kojeg čitalac, ko zna zašto, lako i rado (po)veruje da je alter ego samog pisca. I ostatak Danlikovljeve dorćolske ekipe (Bilbo Blah & co.) tu i tamo promine Carstvom, ali sasvim uzgredno… jer, na ovoj tački počinju razlike.
Ako ćemo pravo, teže je „braniti“ romanesknost Carstva; opet, još manje se radi o zbirci priča. Ova se knjiga sastoji od tri osnovne celine i niza podcelina. U prvom i najboljem delu, zatičemo Danlikova (koji će dek docnije „povratiti“ to svoje ime) u magičnom i zaumnom panonskom detinjstvu, od roditeljske kuće u banatskom gradu u kojem lako prepoznajemo Pančevo, do bakine i dedine u Kuli, usred Bačke, zemlje ljutih paprikaša i zvonkih mađarskih pesama u dedinom dvorištu. To detinjstvo panonskog dečaka – koji govori na srpskom a sanja na mađarskom – ta, nije li to već toliko puta viđeno, od Kiša do Despotova, i između, i dalje? Naravno da jeste, utoliko je teže napisati o tome pamćenja vredne stranice; ipak, Kovač je svog dečaka Boba suvereno proveo kroz „nježne godine“, u jednom lapidarnom, blago duhovitom i negnjecavo lirskom proznom izričaju; i taman što se do kraja primiš na njegovo Carstvo, ono nestane, raspadne se, rastvori se u ništavilu-protoka-vremena. Šteta: reklo bi se da je u tom detinjem Carstvu bilo potencijala za celu jednu knjigu. Ali, ko smo mi da govorimo drugim ljudima šta da čine sa svojim Carstvima…
U drugom je – i najobimnijem – delu ove knjige Danlikov nekovrsni „svetski putnik“, nikako turist, svakako avanturist koji traga za drugačijim, skrivenim, za onim-što-izmiče, lunjajući po Paliću (izvanredna, znakovita, sa prvim delom duboko povezana epizoda sa babom kraj Ludoškog jezera!), Pešti, grčkim ostrvima, ali i mestima kakva su Moldavija, Vlaška nizija ili bugarske gore. No, tu su i prisilna pomeranja, ona vojnička, kao nagorka kopča sa otužnim društvenim realitetom. U ovim je pričama voz ne samo prevozno sredstvo nego i svojevrstan lirsko-metafizički lajtmotiv, kloparajuće pogonsko sredstvo Priče koliko i Života samog, srećno trošenog u samosvesnom nomadstvu koje je i zadovoljstvo i samoiskušenje i samootkrivanje; utoliko je „neizbežno“ da treći deo bude neka vrsta smirenja, Povratka Kući, udobnosti i sigurnosti „svog kreveta“. Danlikovljevo će Carstvo, poput neke lepe sablasti, ostati i dalje na tim prugama i drumovima, pa će i junak trećeg dela na naše oči presta(ja)ti da bude Danlikov, tražeći neki novi identitet, primeren nekom novom životu, koji će započeti onog trenutka kad voz napokon stigne na Domaću Stanicu… Carstvo je osebujna knjiga, kojoj pomalo nedostaje ona (paradoksalna!) zaokruženost Logike reke etc, ali koja ipak neće razočarati njene ljubitelje. Ono što iritira i sasvim nepotrebno kvari utisak svojevrsna je neuređenost ove knjige: neko dobro redaktorsko oko moralo je pročešljati ovaj tekst, kad već sam pisac nije mogao da se okane nepotrebnih skalamerija tipa „grad Atina“, „grad Niš“, „reka Sava“, ili bisernica tipa „bučna dreka“ ili „ujurio u prvi vagon u koji je ušao“ (!). O tome da niko uporno neće da saopšti Kovaču da dva čoveka nisu dvojca, kao što ni letnji odevni predmet nije majca, da se i ne govori. Kada (i ako) apstrahujete takve detalje, Carstvo je pravi izbor za čitaoca zamorenog skučenim opcijama aktuelne srpske prozne konfekcije, za onoga ko bi nešto drugačije, po cenu da zažmuri na nesavršenosti. A neka buduća, treća knjiga možda će dati definitivan odgovor kakva je priroda veze Daniela Kovača i književnosti: uspeli flert ili Nešto Sasvim Ozbiljno i Trajno?
DOMIŠLJATA SRPČAD: Za razliku od Kovača, Pavle Ćosić nema redaktorskih i lektorskih „rupčaga“: ta, kako i bi, on je taj koji lektoriše druge. Nažalost, ovo ne znači da sa njegovim romanom-prvencem Leposava (Kornet, Beograd 2007) nema raznih drugih nevolja. Elem, o čemu se tu radi? Leposava je zamišljena – delom i ostvarena – kao sasvim veselo, lepršavo romanče smešteno u Beograd-iz-budućnosti (valjda jedno pola veka unapred), a ta je budućnost jaaaako mraaaačna, u njoj Srbijom vladaju zle Nevladine Organizacije, sve je u znaku hipertrofirane političke korektnosti, ulice imaju imena Verana Matića, Sonje Biserko, Petra Lukovića, Nenada Čanka, B92 je neka vrsta Velikog Brata, više onog izvornog, orvelovskog, nego ovog estradnog, udružene manjine svih sorata terorišu Većinu (interesantno; omiljeni fantazam fašista svih zemalja), Srbi su krivi za sve i masovno se stide samih sebe, ali Srbija svejednako ostaje izolovana, vizu za bilo koje inostranstvo nemoguće je dobiti, glavna junakinja, recimo, zalud mašta o čarobnoj Bugarskoj, a Spoljni Svet maltretira Srbe tako što je uveo niz apsurdnih regula u njihov život, tako da zapravo žive pod tiranijom koja nije samo politička nego i prehrambena, higijenska… Ali, naravno, postoji i Pokret Otpora, postoje oni koji žive Izvorno i Čisto, koji su u svojim skrovitim enklavama sačuvali raskošne ukuse i mirise pravog života… I naravno, isprva naivna beogradska devojka Leposava i njeno društvo doći će s njima u kontakt; i jakako, maštovita će i domišljata Srpčad, kao u vicu, minimalnim sredstvima nadigrati hladni i dehumanizovani Svet, tako da je hepiend na vidiku…
Osnovna je Ćosićeva intencija bila da se (po)igra svime i svačim: od kojekakvih retoričkih i vrednosnih Opštih Mesta do zamišljene slike budućnosti u kojoj ta i takva Opšta Mesta postaju svojevrsne „komande“; Leposava je dobra i zabavna knjiga onde i utoliko ukoliko se Ćosić toga pridržavao. Mnoge su Ćosićeve uvrnute sličice futurističkog Beograda domišljate i zabavne, njegov zafrkantsko-satirički nerv dobro radi kada primenjeno preuveličava i izobličava navade urbane svakodnevice, jezičke rituale kojima (kao da) ne prethodi Mišljenje, i tome slično. A u tom je smislu Pavle Ć. sebi dao truda, što jeste jeste. Na drugoj strani, Leposava – kao roman i kao junakinja… – pomalo je izdata od svog tvorca, jeftino prodata za trenutni ćar, to jest za neku sortu sasvim niske zadovoljštine. Pisac, naime, nije odoleo iskušenju – inače sasvim banalnom, pa bi mu trebalo biti lako odoleti, bar kad pišeš „umetničku prozu“, jelte… – da u prozni tekst inkorporira svakojake svoje obračunčiće (dakle: građanin Ć. se umešao piscu Ć. u posao, a ovaj nije umeo ili hteo da ga obuzda!), te sa B92, te sa ovim ili onim Asimpatičnim Pojedincem; otuda prečesto umesto katarzičnog dejstva satiričnog tretmana („stvarne“ i „moguće“) stvarnosti dobijamo samo ukus bljutavog izrugivanja, bezveznog poluprivatnog šaljivdžijstva. Inače, i samo to insistiranje na bauku „političke korektnosti“ kao Strašnoj Opasnosti – u zemlji u kojoj bar trećina glasača ležerno glasa za otvorene fašiste, hebote!? – deplasirano je u startu, utoliko pre ako je garnirano plasiranjem, tj. (p)održavanjem niza uistinu bednih politkulturnih stereotipa, koji se svi mogu svesti na onaj najopštiji i najbezvezniji, na „mehaničku otuđenost i obezdušenost Zapada“, nasuprot kojoj stoji neka „naša“ mistična Autentičnost, neko neprocenjivo blago koje Oni hoće da nam uzmu, a neki od Nas im u tome svesno ili nesvesno pomažu… Dobro, možda će neko reći da upotrebljavam odveć teškometalnu, takorekuć „idoleošku“ artiljeriju za jednu romanesknu zezalicu, ali nije ni Pavle Ć. vala baš tako naivan kako izgleda… Zato ću osvrt na ovu knjigu, koju svakako treba (pr)overiti u ovim letnjim danima, a koja bi bila mnogo bolja da je njen autor umeo i hteo da iskontroliše svog Unutrašnjeg Pamfletistu, završiti jednom slikom pomalo u stilu Leposave, a koja mi se spontano nametnula tokom čitanja dotične: zamišljam kako, recimo, Slobodan Antonić i Marinko M. Vučinić, asovi NSPM, dolaze na plažu u Prčnju, razruhljuju svoja zmijska tela, legaju na peškiriće s cvetnim dezenima i otvaraju svaki svoj primerak Leposave: „Vide li ti, Marinko, he-he, šta im ovaj mali radi?“ „Jes, vala, Slobo, ho-ho, najzad bre neki naš da bude duhovit“… Eh, da bar jeste, mnogo više i češće; no, i tu uglavnom podbacuje, mada lepo vidiš kako misli da je rekao nešto jako smešno, kao onaj Meda iz Mapetovaca. A nije da nije tu bilo materijala za nešto više i bolje. Možda sledeći put, ako Srbijom do tada ne zavladaju neki Strašni Tirani koji će našeg pisca načisto ubiti u pojam, kao i sve drugo što je jošte Autentično…
MILDE PATNJA: Ako je Ćosić kiksnuo tako što je u svoju prozu nepotrebno umešao (za)dah po–etičke jeftinoće, kao da je time želeo da „kaže“ više (što će se ispostaviti kao manje) nego što je priroda teksta mogla da istrpi, onda Ivan Tobić, Ćosićev ludistički sabrat iz Ilegalnih poslastičara, kao da pati od preteranog nedostatka želje da „kaže“ bilo šta: njegovo je delce Tobiđenja, dušo moja (Kornet, Beograd 2007) nadrealistički galimatijas prekrcan svakovrsnim jezičkim kalamburima i dosetkama, i to neverovatno oscilirajućeg nivoa: od izvanrednih, do stenjuće, deprimantno jeftinih i prostih. Takođe, kao i Ćosić, i Tobić kreira jedan paralelni, zaumni Beograd (koji se u toj dimenziji zove naprosto Prestonica), u kojem vladaju sumanuti običaji i vrednosti, gradom lete plavo-plavi papagaji i hodaju minijaturne žirafe kao kućni ljubimci, u Dunavu – koji se uliva u Savu – mreste se hobotnice, novac postoji samo u tečnom stanju, a duševno stanje kojem svi teže je „milde sorte patnja“, neka vrsta umerene unesrećenosti… Ideja romantične ljubavi i vernosti iz tog je sveta, dakako, proterana, pošto postavlja sreću kao ideal. Ivan Tobić nema „društvenokritičkih“ pretenzija, osim možda u nekom sasvim uopštenom, univerzalnom smislu. Ako se Leposava i Tobiđenja igde direktno isprepliću, onda je to tretman B92: i kod Tobića je ona neka vrsta pokvarenog, totalitarnog vladara… Sveti Duje, kolika fokusiranost, ovde, izgleda, već ima posla za neku drugu vrstu analize?!
Tobiđenja, dušo moja od onih je knjiga baziranih na nekoliko nosećih caka, koje mogu biti i sasvim zgodne, ali koje čitalac vrlo brzo „provali“, i nakon kojih se tekst dalje gomila (i gomila, i gomila!) razrađujući i varirajući Već Viđeno, što ubrzo izaziva efekat recepcijske smorenosti. Poneka dobra dosetka, poneka uspela jezička akrobacija: sve to dobro dođe, ali od toga – mislim: samo od toga – ne biva romana. Pa čak ni tripovetke. Njen je najzanimljiviji deo onaj pred kraj, kada se i sam pisac – iz našeg, „realnog“ sveta – pojavljuje u romanu, da bi na koncu i zatvorio sopstveni roman isteravši iz njega sve likove i ostavši sam u njemu. Dojmljiv prizor, ali veliko je pitanje koliko će čitalaca ostati prisutno do kraja da ga dočeka?
