Završne ispite sam zakazao jedan dan pre nego što ću poleteti za Beograd. U Beogradu su me čekale tri promocije, snimanje itd. Studentkinja me je upitala:
– A šta ako sutra bude oluja?
Slušala ona kao neki radio.
– Jezik pregrizla.
U toku noći je padala kiša i ledila se.
Grane su otežale.
Slušao sam kako se nešto ori i stropoštava. Grunulo je jednom, pa drugi put. To je led lomio šumu. Izašao sam iz kuće ujutro i video da je ledena grana obližnje bukve (živim u Ulici bukava) pala na komšijina kola. Ipak, leda nije bilo na ulici.
– Odlično – pomislio sam sebično. – Daću im ispite, pa – u Beograd.
Na ulici je bilo čudno tiho.
Naravno, primetio sam da su se šume pretvorile u staklo. Mislim, stvarno su se pretvorile u staklo, jer se po njima sledila kiša. Bilo ih je veoma lepo posmatrati kraj puta tako providno bele. Onda sam skrenuo na sporedni put prečicom ka fakultetu. Put je preprečilo stakleno drvo. U jutarnjoj izmaglici nije bilo nikoga. Nisam smeo da zakasnim na ispite pa sam skrenuo preko nečijeg travnjaka. Onda sam uočio jedan, kako da kažem, neočigledan fenomen. Iako je trava bila ustakljena, celonoćna kiša je pretvorila zemlju ispod nje u duboku baru. Točkovi su bezdušno šlajfovali. I tek tad sam video u beličastoj izmaglici nad travnjakom ostavljen auto koji je neko zaglibio. Morao sam stići do fakulteta. Studenti su me čekali. Postojala je šansa. Bio sam dovoljno blizu cementne staze u travnjaku da… možda. Žestoko muljanje pod kolima je prestalo. Točkovi su ukačili. Dohvatio sam se čvrste, iako sleđene staze i njome sam se, u rikverc, preko sleđene grane vratio na put… Da li sam se mogao provući ispod srušenog drveta nasred puta?
Ne.
Dobro. Okrećemo se. Idemo nazad.
Posle nekog vremena video sam da je i okolišni put zakrčen. Kolona vozila je bila duga najmanje kilometar. Verovatno je neki policajac regulisao put i puštao vozila u oba smera na kašičicu. Ni tamo se nije moglo. Studenti me čekaju. Nepropisno sam se okrenuo i požurio nazad. Krenuo sam putem koji jedva da znam, ali bi trebalo da vodi prema fakultetu. Samo ako… Na putu opet nije bilo nikog. Šume su bile avetinjski bele. Sve je utihlo. Kasneći na ključni ispit, bespomoćno sam pomislio: Kako je ovo užasno lepo! Neka drveta su se savila do na samu cestu i ja sam instinktivno povio glavu kad bih prošao ispod njih. Povremeno bi se nemo osuo led sa drveta. Vozio sam u zagonetnom pravcu i jedva nabasao na poznatu ulicu. Opet je samo polovina puta bila prohodna jer je sa druge strane palo drvo. Na sve strane su bile polomljene grane. – Zašto ih neko ne počisti? – mislio sam. Čak ni policajca nije bilo. Čovek je sam izašao iz kola i zaustavio drugu kolonu tako da je par kola iz našeg pravca moglo da prođe. Vozili smo sporo jer je ispred nas išla nekakva kamiončina za čišćenje nečega, žmirkajući narandžastim svetlima. Vozio sam polako za kamiončinom, psujući. Konačno, evo parka iza koga treba da bude fakultet. Tu je policija postavila nekoliko crvenih levaka: Nema prolaza. Električni vod je pao na put. – Po principu Faradejevog kaveza čoveku u kolima ne bi trebalo ništa da se desi – mudrovao sam, i hitro okrenuo kola. Sporednom stazom uvezao sam se na fakultetski parking. Tišina je zujala. Žuteli su se prelomi drveta. Svuda su ležale sleđene grane. Moj student i studentkinja su sa tišinom zujali po parkingu. Ona je fotografisala fantastični pejzaž.
– Šta se dešava? – upitao sam.
– Ništa – rekao je on.
– Nema struje – rekla je ona.
Dosad je i meni bilo jasno da je nastava otkazana, ali sam i dalje srljao napred kao automat. Pretpostavljao sam da će studenti, uprkos vanrednom stanju koje je proglašeno u gradu Vusteru, doći u fakultetsku zgradu, zato što sam im ja to rekao. Onda bih mogao da im dam završni ispit, i ocenim ga po podne. Sutra bih stigao da uhvatim avion za Beograd, gde me čekaju…
– Sve je otkazano – ponovio je student.
Jesam li rekao da je bilo veoma tiho? Bilo je veoma tiho.
I tada se desilo.
Gornji deo čupave jele je pukao kao da ga je pokosila nečista sila i tresnuo na zemlju. To nikad nisam video. Video sam da grane pucaju pod teretom leda, ali da jela dijagonalno pukne, posečena nevidljivom munjom i tresne na zemlju, to nisam video. Prošao sam pored slomljenog drveta. Preda mnom je ležala manja jelova četkica okovana ledom. Šutnuo sam je. Bila je teška kao kamen. Šuma je nosila predivni kameni teret koji ju je uništavao. Još me je gurala inercija želje i obaveze. I vidi se mrijet mu se neće al jest nešto što ga naprijed kreće. Krenuo sam preko parka preprečenog polomljenim granama.
Bilo je veoma tiho.
Nikoga.
Trebalo je samo pogledati okolo. Fakultetska zgrada je bila u mraku, zaključana, hladna. Ja sam srljao prema njoj. Ispred mene je tresnulo sto kila leda u obliku ledene grane. Hvala bogu što nisam bio tamo. Setio sam se koliko je bila teška grančica koju sam šutnuo. Trebalo je brzo doneti odluku. Konačno sam shvatio da od završnog ispita, pa ni od mog sutrašnjeg leta za Beograd neće biti ništa. Nazvaću i otkazaću na nedelju dana. Osvrtao sam se u neverici ured ledene bajke. Stakleni svet je iskrio.
*
U Beogradu je prvo iskrila novogodišnja rasveta. Razlivene boje su se slivale niz grad. Hram je bio okrečen svetlom. Most je bio plav. Reka se uljasto presijavala.
Uvek me zatekne prvi prelazak mosta.
Grad mi ne da mira. Dim iz birtija. I neon.
Danju to je dim iznad crkve i Patrijaršije, nad snežnim krovovima. Kupole i kupolice. Ptice nad njima. Grad.
Uvek kad bih se zaglavio na zakrčenom Brankovom mostu, ili još goroj Gazeli, dok izduvni gasovi prodiru u kola, mislio sam na mostove u delu Ive Andrića. Kako ono beše? Od svega što čovek gradi, u mojim očima nema ništa vrednije od mostova.
Mudar si bio, učitelju.
– Cela Srbija je sad u Beogradu – žalio mi se rođak. – Uveo bih par-nepar. Nek se zove sa kumom, sa prijateljem, sa švalerkom. U Grčkoj uveli za Olimpijadu pa kad su videli kako radi – ostavili.
Teško mi je da pišem kad napolju stalno pucaju petarde.
U blatom poprskanom autobusu videle su se samo siluete ljudi.
– Kad bih hteo da mi auto bude čist, morao bih da ga perem svaki sat.
Osvetlite noć sjajem obojene kose!
U Aleksincu su bili uglavnom zbunjeni akcijom Udruženja Indijanaca.
– Snažno kad je važno !
– Jel to reklama za kondome?
– Ne. Akumulatore.
Jednom u pedeset godina pojavljuje se supernova! Svaka treća srećka dobija!
Minut čitanja tarota koštao je 40 dinara.
Termini ubistvo, lopov, smrt takođe su bili neki od najučestalijih u medijima, dok su reči ljubav, poverenje…
Došla je kriza sa gasom. Moj otac je u Pančevu ostao bez grejanja.
Uozbiljili smo se.
– Pa to je sramota, bre, za ovaj narod – žalio se penzioner, pred vratima zatvorenog dispanzera.
Na ekranu je pevao Šeba Baja Mali.
Kučke su neumorno vrtele kukovima na muzičkim kanalima.
Teško je ali se snalazimo. Jelen pivo!
Televizija me je naučila da su vukovi doživotni partneri.
– Ljubav, teto, nosi kao bujica – rekla je naivka u seriji Ranjeni orao. – Znala sam, odbijala sve to, ali more je opasno, teto. Slabi volju, sve je čarobno.
Teta je odgovorila:
– Zaboravila sam da mladost ima svoje zakone i da si ti devojka novog doba.
Prodavce jelki su na pijaci zamenili prodavci badnjaka i krompira.
Božićne SMS poruke počele su da kruže po mobilnim telefonima. Pitao sam majku da li su to lirske ili epske, ženske ili muške narodne pesme.
– Ne znam – priznala je ona. – To je pomešano.
Neke pesme su se odnosile na ruski gas. (Kad se pasulj ustalasa, biće nama srpskog gasa, etc.) Mnogi autori su očito bili duboko pobožni ljudi. Moje iznenađeno uvo je osvojio prvi deo ovog nežnog tropara.
Neka gospod sa nebesa kupi tebi mercedesa
A po želji dobrog Hrista neka bude dizel trista
Mečka je uvek u modi
Mir božji, Hristos se rodi!
