‘Iljadu kila

Zahvaljujući televiziji saznao sam protekle nedelje mnogo o našim susedima. Prvo sam video na TV B92 kako supruga Mila Đukanovića zajedno sa suprugom američkog ambasadora priređuje humanitarnu večeru u Podgorici. Ne bi tu bilo ništa neobično da joj prvi gost nije bio upravo suprug, s kojim se, dočekujući goste, po protokolu rukovala. Dakle, ako ti je na Balkanu muž političar, pre ili posle, počećeš s njim protokolarno da se rukuješ. Balkanski element je vidljiv i u skandalu sa kumom crnogorskog predsjednika, na istoj večeri, jer kum baš ne podržava politiku američkog diplomate u Jugoslaviji. Čak je to izjavio u novine, koje su zatim skrivane od Amerikanaca. Što kum kumu kod nas može da uradi, ne opra posle ni demanti, ni zaplenjen tiraž spornih novina, ne sakri ni žuta fleka preko teksta, štampana o kumovom trošku.

Na RTS-u, u emisiji „Dokument“, gospodin Ivo Pukanić iz Zagreba ponovo proziva i kumove i Caneta. Čovek neprekidno govori o aferama u Srbiji i Crnoj Gori, a kaže da hrvatsku javnost još ne zanima srbijanska štampa. Čuo sam da je sloboda medija u Hrvatskoj na zavidnom nivou, samo povremeno zabranjavaju emisije. Imaju super plate tamo u „Nacionalu“, ne žale za Jugoslavijom, dobro im ovako, samo da što više trgujemo i biće sve OK.

Gotovo u isto vreme, na 3K državne televizije snimak nastupa u studiju grupe Vještice iz Zagreba. Sve poznate face, svirali koncert posle deset godina, novovalna ekipa, odnosno njen najpošteniji deo. U međuvremenu smo propustili par albuma, ali poslednji hit ima zaista simboličan naziv – Ljubav se ne traži! Ne plašim se ja za trgovinu, procvetaće, krenuće šleperi uskoro diljem bivše Jugoslavije, bez carina i harača, a za ljubav – videćemo.

RTS je prošle nedelje u kasnim noćnim satima emitovao reprizu kultne serije Karpa Godine „Ram za nekoliko poza“. Čudaci i junaci iz cele Srbije prodefilovali su ispred njegove kamere. Danas cela serija izgleda kao dragulj koji su mnogi kasnije pokušali da ukradu – ili kopiraju. Tako su nastali staklići poput „Ipak se okreće“. Osim vrhunskog znanja, junake svojih emisija neophodno je razumeti i poštovati, što zaboravljaju mnogi autori dokumentarnih emisija.

Ljubav o kojoj govorim videla se u emisiji gospodina Kriveca na TV Palmi, a tema je bila Kobasicijada u Turiji. Bilo je tu i zanimljivih pratećih manifestacija poput izbora za najbolju pušnicu (sušaru), ili smotre folklornih ansambala, ali u žiži je bila turijska kobasica. Em je u pitanju Vojvodina, em kobaja, od koje se hvala bogu ožedni, tek napraviše majstori kobasicu od 1200 m za Ginisa. Istina, zvaničnih sudija nije bilo, al’ mi znamo da je ona najveća na svetu. ‘Iljadu kila mesa, viljuškar je dovez’o, sve se pojelo. Utisak mi je već sutradan pokvario B92 s prilogom o zapuštenoj farmi u Sečnju, gde neke svinje jedu lešine drugih svinja i stoke sitnog zuba. Taman kad se čovek obraduje što kod nas ima mesa ko drva, ovi nezavisni mediji učine da ti meso presedne. Nije bolji ni Studio B koji u jutarnjem programu (nekad se to na radiju zvalo „Od doručka do ručka“) prikazuje ekipu koja valja ribolovačke mamce ispod Pančevačkog mosta. Te durdubak, te crvi, te pijavice, priseli bi vam i doručak i ručak, a mi bismo mogli u Holivud da izvozimo crve kao rekvizite za horor filmove.

Kad smo kod umetnosti, na TV Pinku se pojavio ministar Lečić. Sve kulturno, sve novo, nova voditeljka (transfer sa YU infa), ozbiljna je tema – kultura u nas. Kaže ministar – što valja, to je i komercijalno. Ako narod kupuje, roba valja, tako je u svetu umetnosti danas, samo kod nas je sramota da se zarađuju pare. A narod nema druga posla već samo olajava ministra, kad glumi ne valja, kad ne glumi opet ne valja. Kad su se lepo ispričali, dođe vreme za muzički predah, eto Ministra sa Knezom onu njihovu – Bubamaro moja mila! Bog te, što je to super, pozoveš gosta, a dobiješ ministra, pevača, glumca, a ako plate i reklamu za kožne jakne.