I lekari su ljudi

Nedavno je „Laguna“ objavila zbirku priča profesora doktora Gorana Milašinovića Lekari. Goran Milašinović je kardiohirurg, direktor Pejsmejker centra Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Beograd. Pre Lekara – naslov objašnjava ko su glavni junaci priča – objavio je zbirku pesama Neistraženi bolovi, epistolarni roman Voltin luk (sa Živojinom Pavlovićem) i romane Heraklov greh, Posmatrač mora, Camera obscura, Apsint, Maske Sofije de Montenj, Trougao, kvadrat i Rascepi.

U svetu književnosti je malo lekara, i obrnuto. Zato nije čudo što je Goran Milašinović prepoznatljiv kao doktor koji je i pisac, i obrnuto.

„VREME„: Čehov i Laza Lazarević su, za razliku od vas, bili samo lekari – nisu se bavili medicinom kao naukom, pa je moguće razumeti da su imali vremena i za pisanje. U vašem CV–ju je zavidan broj aktivnosti, dostignuća i nagrada u oblasti medicine i zdravstva. Kako uspevate da, pored nauke, objavljujete romane gotovo svake druge godine?

GORAN MILAŠINOVIĆ: Čehov je bio lekar koji je radio svakakve poslove u medicini jer nije mogao da drukčije obezbedi egzistenciju. Ali kada je postao slavan i imućan, nekoliko godina pre smrti, nastavio je da samo piše. Mislim da se on nikada ne bi bavio medicinom da nije morao. Sličan primer je i Mihail Bulgakov. Ili naš veliki pesnik Miodrag Pavlović: on je radio kao lekar samo šest meseci. Ali Laza Lazarević je bio istinski veliki lekar i naučnik. Ostavio je ozbiljan trag i u svetskoj medicini, najviše naučnih radova – za ono vreme neverovatnih sedamdesetak – publikovao je iz ginekologije i neurologije. O tome javnost, nažalost, zna jako malo. Trebalo bi da se neko već jednom oseti odgovornim zbog ovoga. Dva posla uvek prave opasnost od konflikta. Njegošev sekretar Medaković zapisao je nakon smrti gospodara kako je Njegoševa poezija ostala uskraćena: malo je napisao zbog državnih i crkvenih poslova. A crnogorske vladike su mu prigovarale za života kako se malo bavi Crkvom i državom jer stalno piše. Međutim, ako dva posla, ipak, žive zajedno, neka vrsta harmonije je očito uspela da se uspostavi sama od sebe. Pa bi je u tom stanju trebalo i ostaviti na miru. A kada je reč o tome kako drugi gledaju na nečije dve profesije, po mom mišljenju, trebalo bi ih posmatrati isključivo odvojeno. Isto važi i u mom slučaju: medicina i nauka na jednu stranu, a književnost na drugu.

Zašto pišete o svetu medicinara?

Ne pišem samo o lekarima. U literaturi me uopšte ne zanima lekarska profesija. Kao što nije ni Ijana Mekjuana kada je opisivao životni dan jednog neuropsihijatra. Nego čovek. Enigme koje se kriju u ljudskoj duši. Individualna i kolektivna podsvest. Psihološki trigeri karaktera i na prvi pogled neobjašnjivih ponašanja i delovanja. Ali pisac se u građenju likova i formiranju priče drži sveta koji najbolje poznaje jer je tako uverljiviji, s obzirom da izmaštani deo mora da liči na stvarnost jednako kao sama stvarnost. To je zakon literature. Zbog toga se mnogi pisci oslanjaju, na primer, na svoje porodice i sve što napišu ima oslonac na likovima iz porodičnog okruženja, poput prošlogodišnjeg nobelovca Patrika Modijanija. Svejedno je ko su dati junaci, važna je dubina poniranja u ljudsku psihu. Meni je najbliži svet medicine. Zbog toga su studije karaktera, sprovedene kroz životne priče pojedinaca, u Lekarima date baš na primeru medicinara. Kao što je Raskoljnikov podstanar, jer je i Dostojevski celog života bio podstanar. Kao što je mizanscen romana Čitač sud – jer je Bernhard Šlink sudija Vrhovnog suda Nemačke. Ali ono što je napisano u Lekarima trebalo bi da vredi za bilo koju profesiju, za svako životno okruženje.

Vaši Lekari nisu romansirane lekcije iz medicine, u njima nema stručnih izraza ni latinskih naziva.

Medicina je ovde samo scena. Utoliko ova knjiga može da se čita i kao dekonstruisani roman. Druga okolnost je dodatna intriga koju pruža sam svet medicine jer smo svi za nju zainteresovani i jer je obavijena mnogim mitološkim predstavama. Ako je to nekim čitaocima zanimljivije nego ono što je pisac nameravao, neka bude! A kada je reč o stručnim izrazima i latinizmima – to s literaturom ne može ruku podruku. Takvo pisanje sigurno bi smanjilo broj čitalaca, i to onih najboljih. Onih koji bi to pravilno razumeli kao odsustvo umetničke veštine. Oni bi bili razočarani. Jer pisac bi, po mom mišljenju, trebalo da se drži onog što je često isticao Andrić – da uvek treba misliti na najboljeg čitaoca. Onog obrazovanog, prefinjenog i iskusnog čitača, koji nas u nekoj svojoj dalekoj osami izabere na nekoliko sati za najintimnijeg saputnika svoje duše. Koji jako dobro poznaje to o čemu pišete. Njega nikako ne bi trebalo razočarati.

Podnaslov Lekara je „Važi li Hipokratova zakletva i u privatnom životu„? Koji je vaš odgovor?

Takozvana Hipokratova zakletva (jer ju on sam nije napisao nego njegovi sledbenici) naglašava, skoro naređuje, potrebu da lekar bude strogo i do kraja fizičkih i mentalnih mogućnosti posvećen medicini, pacijentu i lečenju – bez obzira na okolnosti i sopstvene žrtve. Neka vrsta sveštenika medicine. Hipokrat je bio takav. Stalno usavršavanje znanja i veštine lečenja, kao i predavanje svakom bolesnom čoveku, makar bio i zločinac ili neprijatelj, bila je njegova životna misija, a sledbenici su to kasnije preveli u osnovni etički princip medicine. Međutim, u savremeno doba, većina lekara ne želi da svoj život do kraja posveti medicini. Ne odvaja je od bilo kog drugog posla. Želi da prema medicini ima profesionalni odnos. Ne želi da radi posle radnog vremena. Univerzalni i globalni izgovor je da društvo dovoljno ne stimuliše lekare, a ispostavlja pred njih preveliku odgovornost. Ali kako da siromašna država plati lekare više no što može? Zbog toga smo svedoci da veliki broj lekara odlazi da radi i na drugi kraj planete, ako je reč o boljoj plati. Naravno, ništa nije moguće postići silom, zakonima i zakletvama te je nastao ozbiljan konflikt: savremenoj medicini sve se više veruje, a lekari su sve više izloženi nepoverenju i podozrenju. Ako me pitate koji je moj stav, reći ću da sve te činjenice treba uzeti u obzir i razumeti vreme u kojem živimo. Drugim rečima, Hipokratovu zakletvu bi danas trebalo čitati drugačije nego u davnoj prošlosti.

Na jednoj književnoj večeri ste izjavili da je nauka uništila empatiju, da se u bolnici izgubilo saosećanje sa pacijentom. U medicini se, više nego u ostalim oblastima, očekuje prisustvo empatije bez obzira što živimo u svetu u kome je gotovo uopšte nema. Šta predlažete?

Predlažem da prijemni ispit za medicinare sadrži i obavezno psihološko testiranje. Tako bi se, možda, izbeglo da u medicinu zalutaju oni koji su bez empatije, bez mogućnosti uživljavanja u nesreću kakva je tuđa bolest. Jer za sve to neophodan je zdrav i uravnotežen karakter, sa osećajem za zajednicu. Lekar bi trebalo da voli svakog čoveka potpuno istom ljubavlju, a to je ljubav za ljudsko biće. Trebalo bi da poseduje ono kosmičko osećanje okupljanja ljudske zajednice, u kojem se pomoć drugom u nevolji podrazumeva. A ne da bude neko kome je na pameti stalno prednjačenje i ostvarivanje vlasti nad drugim čovekom, neko sebičan, sujetan i neosetljiv. Takvi ne bi trebalo da se bave medicinom. Međutim, sve se, nažalost, otkriva post festum, kada je već kasno za promene.

Koliko u svojim delima „prepisujete“ svakodnevni život? Vaš roman Rascepi, na primer, zasnovan je na istorijskoj činjenici: 1958. godine šestoro atomista Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči izloženo je tokom eksperimenta velikom zračenju, i jedini način da prežive bila je transplantacija koštane srži u Parizu, što je tada prvi put obavljeno.

Mislim da su književna svedočanstva svog vremena, napisana u stilu realizma, veoma važna. Prvenstveno jer je reč o nečem autentičnom. Zahvaljujući Gogolju danas znamo kako se nekada živelo u Sankt Peterburgu. Ipak, od početka XX veka postoje brojni drugi načini da se sačuva istorija, literatura nije više tako važna ni presudna. U mojim dosadašnjim knjigama ima malo književne obrade istorije ili savremenih događaja. Više su me zanimali mentalni fenomeni za koje sam mislio da su naši kolektivni, poput zločina u ratu, psihološke podvojenosti između Istoka i Zapada, lažne slobode žena pre feminizma, nesposobnost da jedinka upravlja sopstvenim životom, potom pojedinačne psihološke promene koje nastaju zbog stalnih seoba na ovim prostorima, i slično. Rascepi jesu bazirani na istinitom događaju, ali moj motiv nije bio sam događaj nego preispitivanje naročitog vida humanosti, budući da je bila reč o rizičnoj transplantaciji organa. Isto tako, Lekari ne portretišu stvarne, nego tipične osobe na koje sam želeo da ukažem. Međutim, budući da su ove priče pisane veoma svedenim realističkim stilom, mogu da ostave utisak da je reč o nečijim prepisanim životima. Što nije protiv namere pisca.

Zašto ste odlučili da se glavni junak priče Strah, poznati urolog, odluči da potraži lek od teške bolesti u alternativnoj medicini i u bioenergiji? Šta biste vi uradili da ste na mestu vašeg junaka?

Strah od bolesti i smrti je univerzalan antropološki fenomen od pre dva, tri milenijuma. U društvima koje danas nazivamo preistorijskim nije postojao. Ljudi se nekada nisu plašili smrti jer su mislili da ona i ne postoji nego čovek samo menja različita stanja svog postojanja. U ovoj priči strah od smrti parališe veoma uspešnog lekara te on poseže za alternativnim metodama lečenja. Ovo je nešto što se ne očekuje od lekara koji bi trebalo da do kraja veruje u objektivnu medicinu i njene mogućnosti. Međutim, u stanjima očaja naša svest lako prelazi granice razuma i prepušta se iracionalnim očekivanjima za spas. To nikako ne bi trebalo da bude za osudu. U osnovi, baš to je ljudski. A lekari su ljudi. Ne može se očekivati od svakoga da se pred opasnošću od smrti ponaša kao Sokrat. Seneka je napisao da je sve što je do tada otkrila filozofija, bilo, u stvari, kako se pomiriti sa činjenicom prolaznosti života i kako mirno umreti. A Njegoš je pred smrt rekao kako je se ne plaši „jer ona je ili samo dugi san, iz kojeg sam u svet jednom i došao, ili neki drugi, bolji svet, pun Božije milosti i mira, u kojem, onda, nemam čega da se plašim“. Iskreno se nadam da sam naučio ponešto od svih tih mudrih ljudi, ali ko zna. Jer u kriznim trenucima života u najvećoj meri reagujemo onako kakvi su nam karakteri. Upravo to bi trebalo da bude misao vodilja priče Strah.

Na TV ekranu gledamo doktora Hausa i njegovu ekipu, a onda dođemo u stvarnu bolnicu u Srbiji i vidimo – šta? Ako su zdravstvo i obrazovanje slika države, šta reći o Srbiji?

TV serija koju pominjete je, po meni, opasna. Ne samo zbog naglašenog sjaja zapadnih bolnica već zbog potpuno iskrivljene slike o nekom idealizovanom geniju koji dijagnoze postavlja čarobnim štapićem. Loša poruka je da je to tako samo tamo, na zapadu. Reč je o opasnoj neistini: niko u medicini ne zna baš sve, kao dr Haus, pogotovo, u današnje vreme veoma uskih polja specijalizacija. Serija neće nimalo doprineti razumnim očekivanjima ljudi od medicine te je treba više razumeti kao naučnu fantastiku ili triler. Ja je doživljavam najviše kao „sapunicu“. Kada je reč o nama, naše zdravstvo je isto kao što nam je i država, a naši lekari su isti kao što smo i mi sami. Ovo važi za prosek, što je najvažnije za sistem. O tome bi trebalo da vode računa kako kritičari tako i preterani hvalisavci.