Još jedni predsednički izbori su pred nama. Da li su nam se životni prohtevi smanjili?
Razmišljam o tome dok gledam TV reklame u kojima je postalo suštinski važno da rublje bude što belje, a sanitarije bez mrlje kamenca. Ako posle tog velikog spremanja neurotične domaćice odluče da se pozabave sopstvenim izgledom, opraće kosu specijalnim šamponom i povećati volumen ili kovrdžavost (najmanje 70 odsto) i staviti odgovarajući uložak (ako je to jedan od „onih“ dana u mesecu). Muškarci će piti pivo, po mogućnosti obrijani. Samo da smo uredni i siti, a za ostalo ćemo lako.
Ako gledate kviz „Milioner“ primetićete zanimljiv fenomen. Takmičari sebi pre emisije odrede željenu sumu (po pravilu 96.000 dinara) iza koje najčešće odustaju. To je trenutno plafon životnih očekivanja, svota sa kojom možete negde da otputujete ili kupite deci kompjuter. Voditelj kviza neprekidno pokušava da podstakne učesnike, ne bi li nišanili na tri miliona, ali kao da je glavni zgoditak rezervisan za neke druge ljude. U šarenilu potencijalnih milionera ima i onih koji ne znaju gde je Semberija, ali jednako strastveno žele onu drugu (istina manju) zagarantovanu sumu sa kojom se ponosan vraćaš kući. Magična reč, zar ne – zagarantovano, toliko retka danas u Srbiji.
Slično nadmetanje videli smo i tokom Uskršnje aukcije dekorisanih jaja, opet u organizaciji BK grupe. Tihi je stručno izašao na kraj sa nadmetanjem naših bogatuna, koji su strasno želeli da im čuvarkuća ove godine bude umetničko delo. Ostatak zemlje se zadovoljio lukovinom i plastičnim omotačima kojima brzo i jednostavno „oblačite jaja„, kako to kažu trgovci i umetnici sa Zelenog venca. Čak je i štedljiva poslanica G17 plus, koja je jedina ostala u eksperimentu VIN-a, priznala da je teško preživeti mesec sa prosečnom platom, naročito ako tog meseca pada Uskrs. Svi ostali takmičari su otpali, jer su potrošili platu pre kraja meseca. Neki od njih tvrde da prosečni građanin, ili građanka, imaju neke dodatne prihode iz zone sive ekonomije. Sit gladnom očigledno ne veruje.
Na televiziji Palma pojavila se verzija ZAM šou programa koji vode nezaobilazni Vanja Bulić i ex-misica Tamara Šaponjić. Ima tamo još neka plavka, ali loše joj radi mikrofon pa još ne znam kako se zove. Recept je proveren, red pesme, red ćaskanja, ali se u jednom trenutku pojavila reklama za predstavu Sex trafiking. Video sam odlomak iz predstave, kažu da je interes u zemlji i rasejanju ogroman, u šta ne sumnjam. Vreme radnje – danas, mesto radnje – Crna Gora, način – golišav i lascivno dvosmislen. Vidimo, poštuju se pravila žanra, pun pogodak, samo malo vam se smuči kada se od zlostavljanja pravi „komendija“. Meta satire nisu korisnici usluga (muškarci), nego žene, koje mu dođu kao šaljiva i golišava scenografija. Možda do kraja predstave ima neka katarza, ali nisam uspeo da je naslutim. Međutim, ako se narod grabi za novine jer uz njih kupuje jeftinije knjige, ili putem telešopa jeftino nabavlja klasiku i gleda pučki teatar, onda nam prohtevi za kulturom i nisu potpuno nestali.
Slučaj sa trofejnim oružjem koje je pronađeno u streljačkom klubu Crvena zvezda, pokazuje da postoji umetnička crta u ljubavi naših ljudi prema oružju. Kao u dobra stara vremena, napravili bi spomen sobu sa eksponatima – šmajser iz Otpisanih, šarac iz Neretve, luger – kao Gašparov, svojevrsna memorabilija. Niko nije pominjao utoke, uzije, kalaše, ni zolje. Naša istorija je puna ratovanja i svijetlog oružja, a narod voli to da drži i po kućama. Čini mi se da je dosta ovih eksponata skupljeno tokom Sablje, kada su razoružani i naši stariji sugrađani. Sećam se bakice koja je pedantno municiju spakovala u plastičnu flašu (dvolitraš osvežavajućeg napitka), i džebanu zalila uljem da se ne pokvari ko zimnica u maju. Kako onda da lišiš jedan narod njegove istorije?
Kod nas čak i huligani na fudbalskim utakmicama imaju istorijska imena – na primer Taurunum bojs, pa posle vidim na SOS kanalu kako biju sve od reda kad prekinu utakmicu i ulete na teren. E, to već podseća na slike iz Iraka, koje ovih dana emituju sve televizije. Kada jedan od kandidata za predsednika kaže da će sarađivati i sa Istokom i sa Zapadom, ali dostojanstveno i bez saginjanja, onda mi to liči na one ludake u Iraku koji su taj koncept izgurali do kraja. Uzimaju za taoce sve koji nisu „naši“ i zaista ne prave ni polne ni rasne razlike. Mržnja je, kao i ljubav, u svojoj krajnosti opšta i neselektivna.
