Više od 40 dela arapske književnosti objavili su srpski izdavači poslednjih četvrt veka, što je u odnosu na broj čitajućih stanovnika znatno više nego u svetu
Za razliku od kolega u svetu, izdavači u Srbiji rado objavljuju dela arapske književnosti, i ta njihova izdanja nailaze na dobar prijem čitalaca. Na primer, u Japanu, gde nema nepismenih, tiraži najboljih arapskih romana ne prelaze hiljadu primeraka, koliko se mahom štampa i u Srbiji, s mnogo manjim brojem pismenih stanovnika. Na taj podatak skrenulo je pažnju upravo objavljeno treće izdanje romana Sezona seobe na sever sudanskog pisca Tajiba Saliha u prevodu Srpka Leštarića, beogradske izdavačke kuće Clio.
Srpko Leštarić, koji potpisuje veliki broj naslova arapske književnosti prevedenih na srpski jezik, kao moguće objašnjenje zašto je ova književnost u svetu prisutna neadekvatno svom velikom ugledu i tradiciji, navodi reči poznavaoca ove teme, Britanca Pitera Klarka: „Vlada mišljenje da arapski književni tekstovi suštinski odbijaju da se podvrgnu adekvatnom prevođenju. U stvari, književno prevođenje s arapskog je visoka i retka veština, a kao profesionalna delatnost nagrađena bedno.“ I zato moderna arapska književnost, dodaje Srpko Leštarić, „kao da još nije postala deo svetske književnosti, i nikako da izađe iz geta.“
Poslednjih četvrt veka srpski izdavači kontinuirano objavljuju prevode arapske književnosti: više od 40 romana i zbirki proze, uključujući i priče za decu i narodne bajke. Seriju su započeli Vreme knjige 1994. godine Antologijom arapske narodne priče i Zavod za udžbenike zbirkom Ribareva kći – iračke narodne bajke (1998), obe u Leštarićevom prevodu. Sledi ih Clio sa Savremenom arapskom pričom (2000, 2016) u prevodu Jovana Kuzminca. Iste godine Clio objavljuje i roman Sezona seobe na sever Tajiba Saliha, a naredne roman egipatskog pisca Tahe Bahira Svetla tačka, koji je prevela Dragana Đorđević. Sledi serija moderne arapske književnosti kod raznih izdavača: nekolike zbirke priča Sirijca Zekerije Tamira i Iračanina Abdusetara Nasira od istog prevodioca, i mala antologija zabranjivanih priča 12 nemogućih (Narodna knjiga – Alfa, 2005). Uz nove zbirke arapske usmene književnosti, poslednjih godina se, u Leštarićevom prevodu, pojavio i roman Deca naše ulice jedinog arapskog nobelovca (Službeni glasnik, 2013, Nagrada „Miloš N. Đurić“ za prevod), Nefzavijev erotološki priručnik iz 15. veka Mirisni vrt ljubavne slasti (Laguna, 2014). Pomenimo i Paideiu, Verzalpress, B92, Fabriku knjiga, Kreativni centar, Sezambook…
Poslednjih desetak godina najčešći izdavači prevoda sa arapskog su Clio i Geopoetika. Dragana Đorđević za Geopoetiku prevodi romane Ibis, tužna ptica Ibrahima Aslana, Kairo u 1000 godina Gamala Gitanija, Zejni Barakat Gamala Gitanija i roman Rebija Džabira Beogradski Druzi – priča o Hani Jakubu, a Srpko Leštarić za istog izdavača prevodi obe zbirke priča mladog iračkog pisca u izbeglištvu Hasana Blasima Ludak s Trga slobode, i Irački Hristos, te izbor iz novih priča Abdusetara Nasira Zločin dostojan poštovanja. Clio objavljuje kratki, efektni roman Glasovi Sulejmana Fajada (2013), o samoposmatranju arapskih pisaca i poređenju svoje sa drugim kulturama, a preveli su ga „u četiri ruke“ Nevenka Korica i Leštarić, čiji je pogovor, preveden na arapski u iste četiri ruke, objavljen i u Egiptu. Kod istog izdavača sledi: alegorijski roman Emila Habibija Opsimista – Čudnovati nestanak Srećka Nesrećkovića o životu Palestinaca pod izraelskom okupacijom, nagrađen najvećom izraelskom književnom nagradom, zatim prvenac Tajiba Saliha Zejnova svadba, o odnosima u sudanskom društvu pedesetih godina i seoskoj zajednici na pragu urbanizacije, i Salihova dvotomna knjiga zajedničkog naslova Bendaršah, kojom je ugledni pisac zaključio seriju započetu Zejnovom svadbom i Sezonom seobe na sever, čije je treće izdanje, kao što je navedeno na početku teksta, objavljeno nedavno.
Srpko Leštarić opisuje Sezonu seobe na sever Tajiba Saliha kao roman „koji dira u teme identiteta – hodočašćenja razvijenog sveta i teškoća povratka tradiciji rodne sredine. Na kraju priče narator preplivava Nil ka severnoj obali, obali modernosti, ali na sredini gubi snagu. Vodena struja vuče ga ka jugu. Nemoćan da stigne na cilj, a u strahu da ni put natrag ne bi izdržao, zapomaže iz sveg glasa dok preko neba, poput njegove duše, ptice lete ka severu i on se polusvesno pita da li je i njima vreme seobe, posle koje je povratak neizvestan. Ovo delo, za koje kažu da je ‘obrnuta 1001 noć’, bilo je zabranjeno u Egiptu i Sudanu zbog eksplicitnog govora o seksualnosti, a i danas je pod zabranom u nekim islamskim zemljama. No, prevedeno je na mnoštvo jezika i publikovano bukvalno bezbroj puta. Godinu dana po prvom srpskom izdanju roman se ponovo pojavio na engleskom, sada u ruhu Pingvinove džepne knjige, čime je svrstan u klasična dela savremene svetske literature. Ubrzo potom, u „Gardijanovoj“ anketi pisaca iz celog sveta, izglasan je za jednu od sto najboljih knjiga u istoriji.“
Pa ipak, bez obzira na uspehe pojedinih knjiga, a to je bio i zaključak ambiciozne književne večeri održane krajem marta u organizaciji Arapskog kulturnog centra i Clia, arapska književnost u svetu nije prevođena adekvatno svom potencijalu. Međutim, ocenjuje Leštarić, „među Arapima sve više i sve bolje se piše. Mora se očekivati da će se u najnovijoj masovnoj bežaniji Arapa u zemlje Zapada, gde, za razliku od zavičajnih diktatura, vlada sloboda izražavanja, u tom mnoštvu izbeglica roditi mnogi mladi talenti. S druge strane, taj zaključak je prilično mračan: svugde u svetu, pa i u nas, slaba je podrška prevodilačkoj umetnosti, pogotovu s tako teškog i razuđenog jezika kakav je arapski, pa se retko javljaju poletni, daroviti i kompetentni prevodioci. Nužno je da se na kriznim međama kultura formiraju poslenici koji su u stanju da se izdignu iznad političkog konteksta izbegličkog talasa. Da oni svojim znalačkim i humanim delovanjem stanu na put raširenoj ksenofobiji koja u globalizovanom svetu širi negativnu sliku o Arapima.“
S. Ćirić
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
