Baš lepo za rokenrol, manje stadione i vajne političare (koji su prerano ispucali svoje muzičke izlaske) u Srbiji, no stvarni društveni događaj br. 1 ipak je bio Cecin koncert koji je održan na Marakani. Neminovnom gravitacijom on je uvukao u mašinu i urbano-ušminkane medije, a status ikone Ceci su makar i nevoljko priznali čak i razumni alternativci.
Nego, gde je Jelena Karleuša u poslednje vreme, da se nije toj ženi nešto desilo? Otkad se Ceca posle pauze otvorila, one virtuelne ni od korova… Povećavši odsustvom s pozornica potražnju, i posle kampanje – s raznim inovacijama – duže i od ovde retko upražnjavanog mesečnog ciklusa, širokogruda Kraljica Novinskih Dodataka naravno da je rasprodala Marakanu i cimnula toliko ispred ostalih da se njen domet može porediti samo s Čolićevim (i on je prošle godine u ovo doba uspeo da napuni taj stadion). Pa, poredimo, na štetu Zdravkovog „marakanisanja“: ovo je pre svega bezbedno za publiku i pred kraj sumraka stadion je već bio uredno krcat, verovatno zahvaljujući sistematičnosti, naslagavši i više – Sve sardine voljno! Možda bez sličnih iskustava, uglavnom omladina koja baš nije u poziciji da napušta zemlju, u začuđujućoj tišini je (mirno & dostojanstveno?) čekala, a i posle bila veoma disciplinovana. Jasno, Obilićev objekat je premali pa mu ostaje trava, ali otkad Naš Najtrofejniji Klub nije ovo doživeo, sa sve TV prenosom kakav može samo da sanja?
Teško nam je bilo šta pompezno otpočeti a da ne tegli balast socijalizma u kojem smo odrasli: nošenje vatre kao parafraza olimpizma ipak je otišlo u slet s gimnastičarima, igračicama koje su posle uglavnom bile u rastrojstvu, pa već neizbežnim vatrometima na oba kraja programa… Fantastike za oba oka. Zamalo bi ličilo na priredbu Svetskog fudbalskog prvenstva da scenografija nije neponovljivo na(š)ka: kvaziegipatsko-grčka, bogato garnirana džunglom ispred koje je više od deset pratećih muzičara (među njima opet neočekivani roker, vrsni bubnjar Lav Bratuša/Darkwood Dub), a povremeno izrone egzotični instrumenti kao harmonika i frula.
I kreće završni koncert izvikane evro turneje – svet se, znamo, prostire kol’ka je naša (ex-YU?) dijaspora – naslovljen kao i njen aktuelni album Decenija (2001, Grand/City). Ceca je prvo u kreaciji Tina Tarner sredinom sedamdesetih, ali bar ne nosi krstinu od pola kile žive vage, kao onomad na Tašu; ne bi to ni stalo u ličnu silikonsku dolinu. Efektno dodizajnirana, sada je još poželjnije lice (svakako i telo) SSJ-a. Njena konferansa sastoji se većinom od ponavljanja automatizovanog „hvalalepo, hvalanajlepše“ i narodnjačkog i–demo!, a nekoliko puta okuša se i kao vođica navijača. Pevanje joj k’o i uvek, ali do kraja izdržava tempo događaja i ne promukne više nego što obično jeste, pa je sve skupa natprosečno za ovdašnju estradu.
Potpaljivanje prisutnih prirodno nije potrebno, ali uskoro raspoloženje dodatno diže par standarda Hanke Paldum/Milića Vukašinovića iz sredine osamdesetih. Sve nailazi na isto oduševljenje, i bezvezarije kao Nije monotonija i efektne kao Maskarada. Čvor sponzora megaposela (kafa, tabloid, roze fleka) i više nego simbolično vodi tračevima kao središnjem sadržaju poruke koju prenose pesme, a zvuk je natrpan elektronskim klavijaturama. Prijatna promena je uskakanje trubača za par najsuvislijih tačaka poput Nagovori, ali pokušaj tresi–mesi nekako ne pokreće dekolte.
Ceca kaže: „Moj super drug“, a on: Željko Šašić, izgleda ima kambek i u duetu su K’o na grani jabuka. Malo posle opet duet i zvezda večeri odlazi (možda i do svoje kuće?) ostavljajući nas u bloku Ace Lukasa koji pokušava da posle sajamske hale i stadion pretvori u metastaziranu kafanu. Logično da su Cecini gosti muške turbo zvezde, ali ipak počinje davež. Svakom svoj H. K. Hoki, mada je stari (normalno) bio bolji: onaj je možda navodio na srču, ovaj traži zid da udara glavom.
Cvetak se vraća u toaleti koja takođe izaziva poglede/nagađanja (ima li) ičeg ispod? i prema kraju trećeg sata forsira Crveno, El Grande Kukavicu s tragičnom koreografijom, 39.2, jakako, i Beograd. Oko ponoći red je da bude Đurđevdan, a kako dotad nije bilo skandiranja Srbiji ni Arkanu, vreme je. Posveta Željku, deca im na pozornici, majka Obilića više ne mora da se kroz život bori noseći po bebu na svakoj ruci; preživela je, vratila se još veća i popularnija.
Ako neko bude pevao o njoj, predlog: ‘Aj otkako je Marakana postala/nije tako jaka udovica ostala…
Kraj proleća/početak milenijuma, a ovo je još uvek Srbija.
Od svega rečenog, u rasponu od lupetanja tipa „srpska Madona“ do činjeničkog „udovica ratnog zločinca“, ovaj koncert najtačnije je porediti s koncertom Rolling Stonesa. Naime, bez obzira na sadržaj/muziku – organizacija, obezbeđenje, konstrukcija bine, kvalitet zvuka, a i slike na džinovskim bimovima s obe strane, sve je to prvi put dokazalo da je i ovde moguće napraviti ono što je potrebno za nastupe takvih zvezda. Iz nadribogataške priče avioni/kamioni/milioni može se i do helikoptera s lecima i kamerom. Ako se uloži, naravno, a ne samo da se otima naokolo.
Organizator Music Star Production srazmerno je nova firma koja radi i koncerte G. Bregovića, H. Džinovića itd., a objavljuje i albume poznatih izvođača iz Sarajeva (Tifa i drugi). Nikakvo čudo jer su iza crvenog znaka petokrake u krugu – mutacija Kamarada, nekadašnje nezavisne etikete Čolića i Bregovića? – neki od najjačih estradnih menadžera iz tog grada i prethodne te potonje Jugoslavije, Raka Marić i Gane Pecikoza.
Priprema ovog događaja uključila je čak i telefonsku anketu o izgledima na uspeh Cecinog koncerta na Marakani, naručenu od jedne od vodećih ovdašnjih agencija za istraživanje tržišta.
Večiti nedostatak infrastrukture oko stadiona rešen je parkiranjem vangradskih autobusa još kod Muzeja „25. maj“ tako da se autom moglo prići i do Arkanovog čardaka, pred sam početak.
Licitiranja brojem prisutnih rastežu se između 70.000 i 120.000, počivajući donekle i na mitski preuveličanim kapacitetima Zvezdinog stadiona. On je prvobitno primao gotovo 96.000 posetilaca (uključujući stajanje), ali otkad je renoviran da po svetskim standardima ima numerisana sedišta taj se broj znatno smanjio, najverovatnije ispod 70.000. Takođe, na jugu iza ogromne bine i ozvučenja ostale su hiljade mesta za koje nisu prodavane ulaznice. Stručnjaci procenjuju da je u parteru, tj., na terenu bilo bar 20.000 ljudi. Ulaznice su koštale od 150 do 300 dinara.
Na stadionu su samo za ovu priliku otvoreni hidranti s pitkom vodom i postavljene desetine montažnih ekoloških WC-a.
