Gomila koja se gura da vidi čovekovu dušu

I gomila, gurajući se da vidi
čovekovu dušu
Ogoljenu do krajnjeg srama
Ugleda osmeh taj
Iz korena iščupanog kako se diže
Kako mu dira usne,
menja mu oči
I na jedan tren
Kako popravlja sve
I zatim odlazi da preplavi
čitav svet

(Ted Hjuz, Osmeh)

Petak uveče nakon predivnog junskog dana. Dok se približavate Hangaru, smeštenom u Luci Beograd, sustižu vas kolone internacionalnih afisionadosa, što je verovatno – dobar znak. Dobar za Beograd, dobar za ovu zemlju, za vašu dušu, za sveukupno beznađe i očaj kojim povremeno pomišljate da ćete zauvek biti okruženi. Ali, ako jedan rock bend, poput grupe The Smile, može da privuče ovoliko stado iskrenih zaljubljenika, onda za nas još uvek ipak ima neke nade.

Stajati u redu, strpljivo čekati da pokažeš svoju ulaznicu za koncert, slušati oko sebe raznorazne jezike – ruski i engleski najčešće – hm, koliko li je vremena prošlo otkad smo se osećali ovako… normalno? Prilaženje nakon svega mračnom jezgru Hangara, koji već počinju da prosecaju plamičci laserskih crtica i zanimljiv kolaž članova benda uživo – što će obeležiti vizuelnu dimenziju ovog događaja – podstiče takođe neko zaboravljeno iščekivanje u našem solarnom pleksusu. Kao da smo ponovo tinejdžeri i muvamo se uzbuđeni ispred ulaza u kakvo primamljivo kontrakulturno grotlo. Ma, ukratko – rock’n’roll!

Jer, The Smile su stigli, sire.

Možda nikad niste bili fan Radiohead-a, možda niste mnogo marili ni za super-grupu Atoms for Peace – usput, bili su na EXIT festivalu 2013, apsolutno očaravajući – ali, pred fizionomijom, formatom, fabuloznošću, fantazijom i čime god još hoćete na slovo “f” benda The Smile, jednostavno zastanete i momentalno se prenete iz frivolnosti svakidašnjice. Da ste religiozni – verovatno biste se prekrstili i pali ničice. Da ste u posedu mračnih sila – sigurno biste počeli da se valjate po biblijskom kalu vrišteći upomoć. Ali, jedan specijalan osmeh i tada bi bez sumnje krasio vaše lice.

I kako je, u stvari, bilo na The Smile?

foto: nikola doroslovački

Nalik ulasku u reku, u onu kolosalnu struju ka čijem je pulsirajućem srcu vrtloga zauvek zaronio velečasni Džef Bakli. Kao dobrovoljno plutanje kroz opojna isparenja kosmische musik jednih Can – i zaista, Tom Jork gotovo da vam povremeno na sceni zaliči na večno nasmešenog Dama Suzukija, a njegov suptilni ples skoro da u trenu oživi milo biće ovog šamana krautrocka. Poput nastavka karijere The Velvet Underground drugim sredstvima. Nalik The Beatles što su se trgnuli nakon Revolvera i otišli u pravcu eksperimentalnog elektronskog jazza. Kao Nik Drejk koji je naprasno odlučio da živi i postane grandiozno društven. Ili Čet Bejker pre svih ovisništava. Mlad i zdrav kao ruža. Zagonetan poput sfinge. Kao kvintesencija engleskog zvuka, od virdžinalista do supermoderne elektronike. I sve to istovremeno, a ushićujuće ozbiljno.

Imam munjevite provodnike
svuda po telu,
Bilo da prolazim ili stojim,
Oni hvataju sve pojave i neškodljivo ih vode kroz mene.
Ja se samo mičem, potiskujem,
osećam svojim prstima i srećan sam.
Da svojim bićem dotaknem neko
drugo biće, to je otprilike sve što mogu da podnesem.

(Volt Vitman, Pesma o sebi)

foto: nikola doroslovački

Mnoge hiljade ljudi u Hangaru posvedočiće isto – Tom Jork serafim je savremenog art rocka. Njegov glas koji se izvija na potezu od paklenih dubina do najužarenijih visina, jednostavno opčinjava bez premca i predstavlja samorodnu muzičku spravu za sebe. Multiinstrumentalista Džoni Grinvud iz bratskog sastava Radiohead kreira zvučno saće kroz koje Jorkovo nadahnuće kao da dobija svoja nadzvučna krila i mistično ubrzanje. Perfektni bubnjar Tom Skiner, iz londonske jazz atrakcije Sons of Kemet, podiže ovde tenziju izmaštanog afrobeata visoko gore. A zbilja posvećeni saksofonista i umetnik svake muzičke alatke što mu se nađe pod rukom – Robert Stilman – virtuozno gradi svoje pneumatične ornamente, toliko prigušeno koliko i dirljivo, sa poštovanjem i perfektnom dozom ukusa, koji jedan delikatan muzičar uopšte može da poseduje.

The Smile nas od prvog časa obuzimaju kao hipersenzibilno slušalačko iskustvo, u kome se bend nepogrešivo obraća svakome od nas ponaosob u publici. Ovaj sastav zbilja strastveno želi da dopre do naših najtajnijih emotivnih titraja i momentalno ih osvesti. Ali, ono što povezuje sve njihove muzičke tokove u jedno jeste to razotkrivanje bola, koji dočarava svaka njihova pesma. Dok one odmiču u svojoj veličanstvenoj procesiji, postajete polako svesni kako taj svečani odnos prema kraju sveta – onakvog kakvog smo dosad znali – ima idejni koren u delu grupe Joy Division. The Smile su suštinu svog stvaralaštva zapravo sazdali na toj svetoj inspiraciji, onom uzvišenom tragičnom osećanju lične egzistencije Ijana Kertisa, a potom ga inovativno nadogradili za XXI vek, u kome nas očigledno čekaju užasi kakve nismo mogli ni da zamislimo.

A opet, ne osećate se nimalo paralisano pred raskriljenim kapijama te kataklizme života, što se nadvija nad svakoga od nas. Pre mudro, staloženo i odlučno rešeno da se istraje do svršetka vaseljene. I – preživi.

Zato Tom Jork, svakim pokretom na sceni i vibracijom svog glasa, ove večeri dokazuje kako je postigao ono čemu veliki umetnici i streme – na svoj način je sačuvao za sve nas čistotu i nevinost spram civilizacijskog ponora koji nas opkoljava, javno prihvaćene nemoralnosti i drugih prljavština svakodnevice. Bez obzira na sve pomenute slojeve rokerskog nesvesnog, koji ovaj bend izvlači na svetlo dana, jedan zaključak je neminovan: The Smile su iznad svega originalni.

Dobro je znati da sve priče još uvek nisu ispričane u rock’n’roll–u.

Postoji osmeh ljubavi,
I osmeh laži postoji,
Kao i osmeh osmeha,
Što osmeha ta dva spoji.

(Vilijam Blejk, Osmeh)