Goli život

Odmah valja reći: biopolitika nema nikakve veze sa genetskim inženjeringom i eksperimentima u kojima kaktusima raste kosa, nema veze sa genetski modifikovanim paprikama, niti sa kloniranjem, ne bavi se moralnim aspektima istraživanja genoma i DNK, niti se zanima za učinke uništavanja ozonskog omotača, prirode uopšte, a naročito panda iz Sečuana. Ništa od toga. Biopolitika čak nije ni disciplina, već pre tendencija, pojava, tehnika, preplitanje i naročito rasplitanje života kao takvog i politike, a svakako jedna od najprovokativnijih tema savremene filozofije (našoj filozofskoj sceni, urušenoj negde između Svetog Save i Konstantina filozofa, naravno, potpuno nepoznata).

Ako je danas potpuno (samo)razumljivo da je život najviša, neprikosnovena, suverena vrednost koja se samo u iznimnim situacijama – kakve su rat, ili zakonom propisana smrtna kazna – može dovesti u pitanje, do XVIII veka to nipošto nije bilo tako. Život kao takav nije predmet zanimanja suverene vlasti. Smrt je problem, ne život. Život je naličje smrti. Suveren (u liku monarha, države, naroda) brine o tome kako i kome (za)daje smrt – nekažnjivo ubijanje najviši je izraz suverene moći – dok je život tek milost, pasivna strana, ono što preostaje: smrt se (za)daje, u životu se ostavlja. Nikada se, naravno, nije moglo nekažnjeno ubijati, znamo da su stare civilizacije imale razvijene krivične zakonike, ali život kao takav nije privlačio pažnju vrhovne vlasti. Pravni i politički dokumenti tu tendenciju ubedljivo potvrđuju, pa nam gotovo bizarno deluje podatak da je samo jedan institut rimskog prava – vitae necisque potestas – u svome nazivu imao život, a i tu kao negativno određenje, kao pravno regulisanu moć (muške) glave porodice da, pod određenim okolnostima, nekažnjeno ubije nekog od članova domaćinstva, pa čak i muškog potomka.

A onda, otprilike sa epohom industrijalizacije, život ulazi u istoriju (čitaj: u pravne i političke spise). Umesto da razmišlja samo o tome kako da stvarni i simbolički učinak smrtne kazne bude što delotvorniji, suverena vlast sada mora nešto da učini i za život svojih podanika: zdravlje stanovništva, uslovi života u gradovima, socijalni programi postaju teme, a stvara se i policija (u početku beše policija kao institucija koja se isključivo brinula o dobrobiti stanovništva, a zastranila je malo kasnije), dok se smrt povlači u neke znatno tananije, juridičke sfere. Sada pravni i politički režimi ulažu napor da život premreže debelim slojevima svih mogućih zaštita, čineći ga nedodirljivim, „svetim“ (a time i suverenim), u tolikoj meri da se gotovo sve čini u ime života, računajući tu i neverovatne pokolje i čudovišne eksperimente (Mengele je pseće oči presađivao ljudima u ime života). Upravo ulazak života u istoriju Mišel Fuko naziva biopolitikom, a podatak da je tek on, sedamdesetih godina prošloga veka, artikulisao problem, možda je (teorijski) čudniji i od same biopolitike. No, sa Fukoovom artikulacijom otvara se i jedan mučan paradoks: naporedo sa afirmacijom života nastaju klanice kakve svet do tada nije video. Ratovi koji se vode u ime života proizvode smrt u neverovatnim razmerama. (U tom svetlu je sasvim razumljiva reakcija onog poglavice-ljudoždera kojeg je Malinovski 1917. iskopao na nekom ostrvu, naime kada ga je slavni antropolog obavestio da se u Evropi upravo odigrala bitka u kojoj je bilo toliko mrtvih da leševi ne bi stali na njegovo ostrvo, ovaj se iskreno zapanjio: pa ko će to sve da pojede, pitao je.) Fuko upozorava: prvi sveobuhvatni program socijalne zaštite ser Džona Beveridža završen je 1942. godine, u vreme, dakle, kada u kontinentalnom delu Evrope otpočinje industrijsko proizvođenje smrti. Život (bios) i politika više kao de na stanuju na zajedničkoj adresi, uprkos ceremonijalnom proglašenom braku (Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789). Eto možda putokaza koji će nam pomoći da shvatimo šta Osama bin Laden želi reći kada kaže da oni, oni drugi, za razliku od nas, prvih, vole smrt i da je se ne plaše. Više nego ontološka, ta je poruka politička.

Rađanje biopolitike, knjiga u kojoj su objavljena predavanja što ih je Fuko držao na Collège de France, najprestižnijoj francuskoj akademskoj instituciji u školskoj 1978–79. godini, pokazuju kojim je putevima jedan od najvećih filozofa XX veka došao do ideje koju je imenovao kao biopolitika. Nesmanjenom žestinom novosadski „Svetovi“ nastavljaju da objavljuju neprocenjivu Fukoovu zaostavštinu, njegova predavanja od početka sedamdesetih godina do smrti 1984. U svesci pod nazivom Psihijatrijska moć sakupljena su predavanja iz 1973–74 (prevod Milica Kozić), u drugoj, Rađanje biopolitike, predavanja iz 1978–79 (grupa prevodilaca), što sa prethodne tri objavljene knjige – Treba braniti društvo (1997), Nenormalni (2002) i Hermeneutika subjekta (2003) – predstavlja prvorazredan izdavački poduhvat.

Pažnja koja se u ovom tekstu posvećuje upravo Rađanju biopolitike, a ne Psihijatrijskoj moći, uslovljena je time što su predavanja iz 1973–74. svojevrsna Fukoova priprema za pisanje sada slavnih knjiga Istorija seksualnosti I (Volja za znanjem) (1975) i Nadziranje i kažnjavanje (1976), prevedenih, poznatih i komentarisanih i kod nas. U knjizi Psihijatrijska moć mogu se pronaći motivi koje Fuko razvija u predavanjima, a potom ih sažima u objavljenim knjigama, tako da je za sladokusce više reč o zadovoljstvu otvaranja majstorske radionice nego o novim saznanjima ili metodološkim finesama. Najzad, ova je knjiga nastavak istraživanja koja je Fuko započeo još pedesetih godina radom Nastanak klinike, a produbio u Istoriji ludila u doba klasicizma. Biopolitika je, međutim, za našu (inertnu) filozofsku scenu i dalje sasvim nova stvar. Rađanje ideje o biopolitici pronalazimo u kraćim Fukoovim spisima (naročito Omnes et singulatim i Političke tehnike individua), kao i u poslednjem poglavlju Istorije seksualnosti I, ali ga je bolest omela da tu ideju iscrpnije razvije. U predavanjima Rođenje biopolitike, kao i u predavanjima iz naredne školske godine Bezbednost, stanovništvo, teritorija (još neprevedeno), Fuko razvija ovu ideju analizirajući pre svega liberalizam bez kojeg se, kaže, ideja biopolitke ne može razumeti. Liberalizam, zapravo, prema Fukou, depolitizuje javni prostor, to povlašćeno mesto politike. Sa depolitizacijom politike (politika bez politike, rekao bi Žižek), biopolitičke tehnike ubrzano pokazuju svoju delotvornost. Drugim rečima, tamo gde život izbija na prvo mesto, politika se povlači ostavljajući nam samo biološku supstanciju života. Raspolitizovani život (kao i razodeveni čovek), život lišen političkog i juridičkog omota, naprosto je go. (Jevreji nisu tek tako odvođeni u logore smrti. Nacistički režim ih je najpre Nirnberškim zakonima lišio pravne i političke subjektivnosti, sveo ih je na goli život, čime je put do Aušvica bio otvoren.) Kao go, kao organska datost, kao puka „vrednost svih vrednosti“, dakle kao „humana“ vrednost koja ne bi smela da bude politički instrumentalizovana, život postaje plen novih, drugačijih odnosa moći, nekih novih suverenih moći koje ovoga puta nisu ograničene ni teritorijom ni stanovništvom ni državom, niti bilo čime što je klasičan pojam suverenosti podrazumevao.