Hronološki gledano, između karijere Zorana Đinđića filozofa (i disidenta) i Zorana Đinđića političara postoji jedna, hajmo reći, međukarijera: sredinom i naročito krajem osamdesetih, te na samom početku devedesetih – dok se nije sasvim prepustio stranačkom radu – Đinđić se intenzivno bavio novinskom političkom publicistikom i esejistikom. Bio je to logičan, da li „razvojni“, da li „degenerativni“, put za nekoga ko je od filozofskog promišljanja stvarnosti, istorije i politike krenuo ka njihovom aktivnom preoblikovanju… Redovno sam i veoma rado čitao te tekstove; ovo prvo, doduše, ništa ne znači – ja sve čitam redovno, tako sam nasađen – ali ovo drugo, bogme, nije bez neke. Pokušaću da objasnim zašto je to bilo tako, i to lišen dragocene pomoći obilnih citata i izvoda iz njegovih tekstova, kojima bih se ovde mogao poštapati: Zoran se Đinđić, naime, nikada nije postarao da sabere/izabere te svoje tekstove u jednu ili više knjiga (objavljene posle onih koji se mogu naći u knjizi „Jugoslavija kao nedovršena država“): definitivan prelazak na praktično političko delovanje lišio ga je, očigledno, i vremena i ambicije da se pozabavi time. Ti su bezbrojni članci tako ostali razasuti po mnogobrojnim listovima i časopisima, od kojih mnogi više ne izlaze, ili se nalaze u dalekim gradovima, ili su im zgrade izgorele: dejstvo Istorije na delu… Bulgakov je valjda u pravu da rukopisi ne gore, ali gore redakcije!
NIŠTA ODOKA: Šta je, dakle, ostalo od tih prividnih novinskih „efemerija“ kao preovlađujući dojam o jednom intrigantnom autorskom opusu? Šta je, bez prigodnog osvežavanja memorije, najlakše preživelo zaborav i trošnu prirodu novinskog medija? Ponajpre, treba reći da je Đinđić još sedamdesetih i dobrim delom osamdesetih, osim u filozofskim publikacijama, povremeno objavljivao u „NIN-u“, „Književnoj reči“ i drugde, sam ili u koautorstvu, eseje i kritičke tekstove o savremenim filozofima i o društvenim problemima, razgovore neretko sa ljudima za koje lokalna „filozofska zajednica“ – dremljivo i sito zagledana u svoj marksističko-pravoslavno-metafizički pupak – do tada nije ni čula, kao i prevode tekstova mislilaca koji su mu bili bliski. No, sa sistematskim i kontinuiranim ispisivanjem novinske političke publicistike započeo je znatno kasnije, tek u vreme poodmaklog topljenja „titoističkog leda“ (tja, pre mu ne bi ni dali…), te ujedno pred sam početak novog Mračnog Doba, kakvo je Srbiji i Jugoslaviji nagovestila miloševićevska populistička stihija. Kroz serijale tekstova u „Književnim novinama“, novosadskom „Stavu“ – neprežaljenom vrhuncu novije vojvođanske štampe, „a i šire“ – vikend izdanju stare, dobre „Borbe“ i nedeljnom prilogu sarajevskog „Oslobođenja“ (čiju su zgradu kasnije razorili oni s kojima je u nedoba, u žalosnom napadu prekomernog pragmatizma, pokušao da se pajta po Palama), Đinđić je demonstrirao, sa jedne strane, raskošno poznavanje filozofskih osnova politike i društvenih nauka, te vrlo solidan spisateljski dar – mahom bez ekstravagantnih stilskih bravura stranih racionalističkom fundamentu njegovog poimanja sveta i teksta, ali i bez ošljarenja, autorske šlampavosti, nedoučenosti, i sveopšte odokativnosti, ovde duboko ukorenjenih i proglašenih nekom vrstom lokalnog kafansko-novinskog folklora.
PRECIZAN DRIBLING: Na drugoj strani, Đinđić je posedovao za ovdašnju „profesorsku pamet“ tako retku, tako nesvojstvenu svest o mediju: svaki je njegov novinski tekst iz tog doba bio ogledni primer u najmanju ruku solidne novinske kolumne, sa glavom, repom i onim između, a umesto raspričanog freestyle dociranja koje bi obavezno započinjalo Kulinom Banom – a od kojeg ne možeš da odučiš naše Mudroslove pa da si još toliki! – ovaj bi se nemački doktor hitro usredsredio na Problem, pa kako mu bude (i njemu i problemu)! Sve ovo nikako ne znači da je pisac tih tekstova podlegao autorskom populizmu, aktivističkom sloganiranju „za mase“: taman posla, pisao je za obrazovanog čitaoca, daleko od poprostačenog „diskursa“ tabloidnog polusveta; radi se samo o tome da je znao da novinski prostor nije baš pogodan za arčenje, da je njegovo „obrađivanje“ isto što i, fudbalski rečeno, „precizan dribling na malom prostoru“. Što bi rekao Igor Mandić: jedna teza, dva primera, tri šlajfne! Pa vozi. Nije bilo mnogo ljudi – nema ih ni sada – kojima pisanje nije profesija, a koji su tako dobro shvatali zakonitosti zavodljivog, ama za upražnjavanje nezgodnog esejističko-kolumnističkog žanra, i zato su ti njegovi serijali tekstova bili tako apartni, naročito u beogradskom kontekstu: dok su u Ljubljani, Zagrebu i Sarajevu poznih osamdesetih nezadrživo nadirali neki novi, sjajni autori/ke, sa novim senzibilitetom i gotovo savršeno izgrađenom medijskom svešću i „spremom“, beogradska je štampa – kao i celo društvo – nakon višedecenijske kvalitativne i tržišne prevlasti ubrzano tonula u sivilo i prostaštvo, da bi se (manjim) delom prenula tek u prvoj polovini devedesetih, u ono nekoliko slobodnih oaza.
GRANIČNI KAMEN: Ona tako đinđićevska odbojnost prema Palamuđenju u kojem se lako zagubi čak i predmet same Beskrajne priče – a koja je posle postala „opštenarodna svojina“ – pažljivijim čitaocima njegovih tekstova već je bila dobro poznata. Navešću dva primera koje nisam mogao da zaboravim sve i da sam hteo: u vreme kada je Srbija „ponovo postala cela“, na Kosovu vrhunila policijska represija i rađala se klica „aparthejda“ (koji se na kraju baš Srbima olupao o glavu, što je bilo tako užasno predvidljivo), a u vaskolikom srpskom javnom diskursu sve vrvelo od besmislenog torokanja o „najskupljoj srpskoj reči“, Đinđić je u „Stavu“ izrekao megajeretičku misao da Istorija, zamislite, nije završena „pretkosovskim“ retro-lupetanjem, naprotiv, ona je donela proces izmeštanja „središta“ srpskog naroda na sever: postepeno populacijski „gubeći“ Kosovo, Srbi su isto tako „osvajali“ Vojvodinu! Poprilično čist račun. Sve drugo je, dame i gospodo, alavo majmunisanje nacionalne metafizike. Stvar ne može biti očiglednija, pa ipak, niko nije znao, smeo ili dospeo da je tako surovo formuliše. Ovde, nažalost, nema mesta za duže elaboriranje dalekosežnosti ovog „jednostavnog“ uvida, a obaška sad i to što se ni sam Đinđić kao političar i premijer nije baš uvek držao ranijih dostignuća vlastite pameti. U vreme, pak, neke od velikih policijskih akcija protiv „separatista“ – zapravo, demonstranata po prištinskim ulicama, pobunjenih protiv Miloševićevog Ustava – Đinđić se u „Borbi“ javio s „naivnim“, gotovo pa „blesavim“ pitanjem: otkud znate da su u pitanju baš separatisti? Da li su zatečeni kako čupaju iz zemlje granične kamenove na granici s Albanijom?! Bio je to, dakako, provokativno „bukvalistički“ akt pobune jednog liberala protiv političkog drvenog jezika (i njegovih beskrajnih manipulativnih mogućnosti i represivnih potencijala), koji je u to vreme skidao komunističku i navlačio nacionalističku košuljicu, zadržavajući svoju porobljivačku bit. Baš u vreme renesanse populizma i „narodnjačkog“ trabunjanja, on je najčešće pisao o institucijama, o modernizacijskim impulsima, o neophodnim pretpostavkama liberalnog poretka. U tom je kontekstu i razmišljanja o rešenjima nagomilanih „nacionalnih pitanja“ gledao da očisti od magme parapesničkih snohvatica, „prevodeći“ ih na konstitucionalistički jezik Modernosti; odustajući od mladenačkog anarhističkog prezira prema Državi, istovremeno se čuvao i njenog obogotvorenja, osobito u vidu simbioze države i etničke nacije. U tome posle, kao političar, nije uvek bio dovoljno dosledan – zbog čega je trpeo mnoge opravdane kritike svojih davnih saboraca – ali je umeo i da se vrati sa svojih suvišnih „lutanja“.
Nije ovo prilika da se razglaba šta-bi-bilo-da-je-bilo, i da li je Đinđić pogrešio što je pisanje o politici zamenio participiranjem u toj često poganoj, a opet suštinski važnoj delatnosti. „Greške“ nije bilo utoliko što je čovek uredno sledio svoju zvezdu, a druga je stvar što bi, da je drugačije odlučio, takođe bio u pravu, jer bi analizirao tuđe poteze mnogo lucidnije nego što je velika većina njegovih „opservatora“ umela da učini s njegovim!
