Dobili smo Predsednika. Konačno. Ipak, potpuno mi je jasno zašto nema pobedničke euforije, jer se umesto nje gotovo mogao čuti uzdah olakšanja među građanima Srbije. Na sreću, famozni TV duel na RTS-u (ili tačnije dva paralelna monologa kandidata) nije bitno uticao na izborni rezultat. Prvo, bila je to dosadna, po preciznim propozicijama odigrana predstava. U strahu od ružnih reči, u neverovatnoj puritanskoj atmosferi, svako je izdeklamovao svoje, a Toma Nikolić je upotrebio nešto bogatiju rekvizitu iz Bogoljubove predstave. Ta sitničarska potreba da se tačno meri vreme, u strahu da neko ne priča minut duže, govori da smo društvo u pretpolitičkoj fazi, jer niko nije obratio pažnju na ono šta je rečeno. Jezik kandidata bio je u stvari niz šifara kojima su se obraćali isključivo svojim pristalicama. Tadić je zadržao akademski nivo, dok je Nikolić govorio samo svojim biračima. To vam je kao kad deca na televiziji redom pozdravljaju familiju i sve koji ih znaju. Očigledno, veliki broj apstinenata se nije osetio pozdravljenim. Nakon proglašenja rezultata sve se vratilo na staro. Radikali su se dodolski nadali kišici, ne bi li seljaci batalili branje višanja i glasali za Tomu, a indikativno je da se poraženi kandidat već u prvom obraćanju obrušio na B92 i zastrašene manjine. Dragan Todorović je izjavio da su građani „podlegli“ pozivima da glasaju u što većem broju. Ključna reč proteklih izbora bila je – strah. Zato ne mogu da razumem vrednost kandidata Nikolića (ocena gospodina Tijanića tokom „Utiska nedelje“), jer koji to političar danas u Evropi svoju kampanju zasniva na poruci da se birači ne trebaju plašiti njegove pobede. Strah je ipak još uvek u Srbiji moćno političko oružje.
Izbori su završeni i ja ću ih pamtiti po čestom pominjanju dece, a bogami i unučića. Pa šta se dešavalo sa decom protekle nedelje? Neki od njih završili su osnovnu školu i polagali prijemni za srednju. Srpski i matemetiku su prilično dobro znali, pa je bio red da se proslavi mala matura. Na televiziji Metropolis u emisiji „Prekid programa“ videli smo kako su izgledala slavlja po beogradskim školama. Trubači cepaju Lane moje, tu su klopa i piće, a prema nasumičnoj anketi, ponovo devedeset procenata klinaca sluša narodnjake. Hit pesma je karakterističnog naslova Špijuni su među nama (kvare našu idealnu vezu), autora Mitra Mirića. Taj gospodin nam je devedesetih poručivao da smo jači od sudbine, a očigledno ima mantru i za novi milenijum. Na RTS-u je emitovana emisija snimljena u Nišu („Gde su nam deca“), a tema je bila – alkohol i maloletnici. Tamo se po kafići pije sok od ječma, a saznao sam da pivo u pvc flašama od litar i po (ili dva) zovu – đačko pivo. Deca od 14 godina cirkaju do sitnih sati, a kažu da je jedino važno da kući stignu koliko-toliko trezni. Zakon o zabrani točenja alkohola maloletnim licima postoji, ali se očigledno ne poštuje. Možemo se sad do sutra zgražavati i coktati, ali mali maturanti su potpuno zreli. U želji da što pre budu inicirani kao ravnopravni članovi našeg društva, oni čine ono što je potrebno – ponašaju se kao odrasli. Deca su ogledalo matorih, pa kada ih vidite pijane, nafrakane, oduševljene Legijom ili spremne na tuču – vidite kako izgleda biračko telo. Nije zalud jedno dete reklo da se kondicija za cirkanje stiče po svadbama.
Ekstremni primer zlostavljanja dece, koji će verovatno ući u psihološku i psihijatrijsku literaturu, otkriven je protekle nedelje na Voždovcu, u Beogradu. Dva dečaka su četiri godine bila zatvorena, bez struje i tekuće vode u jednosobnom stanu. Majka se (u skladu s paranojom Mitra Mirića) paranoidno plašila da će neko oteti njenu decu. Opet su svi znali, ali niko nije bio nadležan. Majka, očuh, komšije, socijalni radnici, policija – tek, videli smo stan oblepljen crtežima sa verskim motivima i očuha koji brine o neplaćenom računu za struju. Tokom studija psihologije učili su nas o slučajevima devojčica koje su živele u indijskoj džungli, pa su kasnije pokušali da ih pripitome. Pitam se da li je ovim dečacima naneta šteta koju je nemoguće popraviti, ili bar ublažiti. Saznali smo (takođe u vestima B92), da su neki drugi ljudi prodali troje svoje dece. Nisu li svi ovi slučajevi poslednjih meseci prestali da budu samo slučajevi, već se radi o ozbiljnoj pojavi koja zahteva akciju na državnom nivou. Pa, gde su nam deca?
