Veza/Connection
Austrija – Srbija
U okviru II međunarodne dunavske konferencije, čiji je domaćin Beograd, a zemlja sa statusom specijalnog gosta Austrija, nezavisna umetnička asocijacija Remont organizovala je seriju izložbi pod zajedničkim nazivom Veza/Connection. S obzirom na to da je Austrija vekovima za nas bila „kapija Evrope“ i da je odnos sa njom održavan i na polju kulture i nauke, tokom poslednjih godina XX veka više austrijskih institucija i umetničkih asocijacija činilo je napore da „razbije blokadu“ i pomogne našim umetnicima da održe veze sa svetom. Koncept izložbi čiji je idejni tvorac Darka Radosavljević jeste da se osloni na ranije uspostavljenu komunikaciju između austrijskih i domaćih umetnika. Umesto kustosa, umetnici pozivaju umetnike i time „ozvaničavaju postojanje VEZE“, a na ovaj način omogućeno im je da, oslobođeni od kontekstualizacije, vode međusobni dijalog. Umetnici-domaćini su: Talent factory, Branka Kuzmanović, Zdravko Joksimović, Mirjana Đorđević, Uroš Đurić i Dejan Grba. Serijal izložbi čine: Heimo Wallner, Uli Vonbank-Schedler i Martin Dickinger (Austrija), i Talent factory, Branka Kuzmanović i Zdravko Joksimović (Srbija).
Galerija Kulturnog centra Beograda
do 28. 9. 2003.
Elke Kristzfek (Austrija) Uroš Đurić (Srbija)
Salon Muzeja savremene umetnosti
do 10.10. 2003.
Wolfgang Thaler (Austrija) Mirjana Đorđević (Srbija)
Galerija Doma omladine
Do 3.10. 2003.
Gerhard Gross (Austrija) Dejan Grba (Srbija)
Galerija „Beograd“
Do 3.10. 2003.
Koncept: Slika = Žuto: Mačka
kustos: Jelena Vesić
Salon Muzeja savremene umetnosti
do 10. 9. 2003.
Kakve su pozicije savremenog slikarstva? Da li je slika „zombi medij“, „demode“, ili i dalje predstavlja najčvršće uporište „visoke umetnosti“? Da li će „povratak slike“ završiti u podilaženju ukusu „ljubitelja umetnosti“, „vernika slikarstva“? Zašto danas praviti izložbu o slikarstvu? To su neka od pitanja na koje je mladi kustos Jelena Vesić pokušala da odgovori okupivši slikare Biljanu Đurđević, Nenada Kostića, Sinišu Ilića, Borisa Mladenovića, Aleksandra Jestorovića i ukrajinskog umetnika Tarasa Polataika. Neke od mogućih odgovora svojim slikama ponudili su umetnici, a neke Jelena Vesić napisavši najkraću istoriju slikarstva:
„Bila dva slikara Zeuksis i Praksius i takmičila se u imitaciji. Prvi je naslikao mrtvu prirodu sa grožđem, tako ubedljivo da su ptice počele da ga kljucaju. Drugi je naslikao zavesu, tako ubedljivu da ga je prvi zamolio da je razgrne, te pokaže svoj rad.
Bila dva slikara Leonardo i Mikelanđelo. Prvom je smetala nesavršenost prirode, a drugom priroda. Unapređujući stvari, prvi je izumeo ideal, a drugi manir.
Bila dva slikara David i Delakroa koja su se držala istog pravca i različitih smerova. Prvi je otkrio istoriju, drugi revoluciju.
(…)
Bio jedan kritičar Klemen Grinberg koji je tvrdio da postoji najbolji način gledanja. Posmatrač treba da izbegne sve oblike naracije i da isključivo gleda sliku kao sliku.
U velikom epilogu, slike će nestati u konceptualnom potopu…“
Mihael Milunović
Sveske/Carnets
Francuski kulturni centar
do 30. 10. 2003.
Posle zapažene izložbe u galeriji Zvono u junu mesecu, Mihael Milunović je izložbom u Francuskom kulturnom centru omogućio ljubiteljima umetnosti i voajerima uvid u svoje beležnice. One za njega predstavljaju vrstu primitivnog diktafona ili „nemog sagovornika“, ali i dnevnik ideja. Beležnice podsećaju na slavne prethodnice ovakvih svezaka: Leonardove kodekse, Pikasove blokove, Korbizijeove beleške sa putovanja, a Milunović svoje beležnice naziva „knjigama“ i ovoga puta ih tretira kao autonomne radove. U jednoj od njih je zapisao:
„…San: Biram maskirne vojne pantalone. Nalazim svoj broj, ali mi je boja gadna – to su pantalone od švajcarske uniforme. U svakom slučaju uniforma se našla. Imao sam i crni šlem, a scena je bila da sam upao u sobu gde se vršila neka zavera…“ Knjiga Br. VIII, 1998.
